Да ли је увек погрешно жалити се?
Које су секирације болније од оних на које се не можемо жалити? — Маркиз де Кустин 1790-1857.
ДВЕ године трпела је да је један колега с посла сексуално шиканира. Њени протести довели су до вербалног злостављања и хладног игнорисања. Потиснути стрес шкодио је њеном здрављу, али шта је могла да уради? Слично томе, један студент који је био најбољи на одсеку, био је избачен јер му савест није дозволила да учествује у вежбама борилачких вештина које је школа захтевала. Обоје су осећали да им је учињена неправда, али да ли треба да се жале? Ако би се жалили, да ли би се могли надати олакшању, или би то само погоршало ствари?
Притужбе попут ових и других данас су уобичајене, пошто живимо међу несавршеним људима у свету који је далеко од савршеног. Притужбе се крећу од ћутке испољеног незадовољства, жалости, бола или озлојеђености због неке ситуације, па до званичне тужбе против дотичне стране. Већина људи више воли да избегне конфронтацију и да се жали; па ипак, да ли човек мора увек да ћути? Које је библијско гледиште?
Лоши утицаји на саму особу и на друге
Нема сумње да је дух хроничног жаљења шкодљив, и он се у Библији осуђује. Особа која се жали наноси себи и физичку и духовну штету, а и узнемиреност онима који су предмет њених притужби. Упућујући на жену која се жали, библијска пословица каже: „Непрестано капање у кишни дан и брбљива жена све једно су“ (Пословице 27:15). Жалити се директно на Јехову или на неку његову припрему, нарочито је погрешно. Када се израелска нација жалила на чудесну ману којом је била снабдевана током четрдесетогодишњег прохођења кроз пустињу, називајући је „никаква храна“, Јехова је послао отровне змије да би казнио појединце без поштовања који су се жалили, и многи су умрли (Бројеви 21:5, 6).
Надаље, Исус је саветовао своје следбенике да се не жале на „трун“ грешака које запазе код својих ближњих, него да буду сасвим свесни већег ’брвна‘ недостатака које сами имају (Матеј 7:1-5). На сличан начин, Павле је прекорио осуђивање других (облик жаљења) и рекао да се оно ’не може оправдати... јер ти који судиш, ти то исто чиниш‘. Ова упозорења на жаљење треба да нас покрену да избегавамо да будемо беспотребно критични и да развијамо један тужакачки дух (Римљанима 2:1).
Да ли је свако жаљење за осуду?
Да ли онда треба да закључимо да је сваки вид жаљења за осуду? Не, не треба. Библија указује да постоје многе неправде у овом мањкавом свету у коме живимо, које с правом захтевају исправку. У једној илустрацији, Исус је поменуо једног неправедног судију који је преко воље изрекао правду једној потлаченој удовици тако да не би ’једнако долазила и напастовала га‘ (Лука 18:1-8). У неким погледима и ми можда треба да будемо упорни с нашим притужбама све док се погрешке не исправе.
Тиме што нас је охрабрио да се молимо да Божје Краљевство дође, зар нас Исус није позвао да признамо недостатке овог садашњег света и да Богу ’вичемо‘ за решењем? (Матеј 6:10). Када је „вика“ због злоће древних градова Содома и Гомора допрла до Јеховиних ушију, он је послао своје гласнике да ’виде раде ли као што глас дође‘ и да пружи лек (Постање 18:20, 21). На олакшање онима који су му се жалили, Јехова је затим исправио ситуацију тако што је уништио та два града и њихове неморалне становнике.
Хришћанска скупштина
Да ли треба да буде другачије међу браћом у хришћанској скупштини? Иако су несавршени мушкарци и жене, хришћани се искрено труде да служе Богу у миру и јединству. Па ипак, међу њима ће настати ситуације које ће дати повода за неку меру жаљења, а то тражи исправку. У првом веку убрзо после Педесетнице, настала је једна ситуација у скупштини помазаника. Многи хришћански новообраћеници остали су у Јерусалиму ради даљње поуке и охрабрења. Постојао је један контингент доступних залиха хране. Међутим, „подигоше Јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице запостављаху у раздавањима која се чињаху сваки дан“. Радије него да осуде оне који су се жалили као бунтовнике, апостоли су предузели акцију да би средили ситуацију. Да, они који надгледају у скупштини понизно ће саслушати оправдане притужбе учињене с дужним поштовањем и прикладним духом, и позабавиће се њима (Дела апостолска 6:1-6; 1. Петрова 5:3).
Прикладном ауторитету
Да ли си запазио из горе наведених примера да притужбе треба да се дају с прикладним духом и прикладном ауторитету? На пример, било би бесмислено жалити се на политику великих порезних такси или судити о нечијим физичким болестима. Тако би онда било неприкладно и жалити се на неку ситуацију, било унутар или ван скупштине, некој особи која нема ауторитет нити способност да помогне.
У многим земљама данас, постоје судови и други прикладни ауторитети којима се човек може обратити у нади да ће се донекле постићи олакшање. Када је студент поменут на почетку чланка своју притужбу предао на суд, судије су пресудиле у његову корист, и био је враћен уз извињење од стране школе. На сличан начин, и радница која је била сексуално шиканирана пронашла је олакшање путем синдиката жена. Примила је извињење од надлежне управе. Њени шефови су предузели кораке да зауставе сексуално шиканирање.
Међутим, не треба очекивати да ће све притужбе имати исти исход. Мудри краљ Соломон реално је приметио: „Што је криво не може се исправити“ (Проповедник 1:15). И те како схватамо да неке ствари једноставно морају чекати на Бога да их реши у време кад он то одреди.
[Слика на 31. страни]
Старешине слушају оправдане притужбе и делују у вези с њима