Не постоји ништа боље од истине

ИСПРИЧАО Г. Н. ВАН ДЕ БЕЈЛ

Јуна 1941, био сам изручен Гестапоу и одведен у концентрациони логор Заксенхаузен, у близини Берлина у Немачкој. Ту сам, као затвореник број 38190, остао све до злогласног априлског марша смрти 1945. Али пре него што вам опишем ове догађаје, дозволите ми да објасним како сам уопште постао затвореник.

РОЂЕН сам у Ротердаму у Холандији, недуго након почетка Првог светског рата, 1914. године. Отац је радио на железници, и наш мали стан се налазио недалеко од железничке пруге. До краја рата 1918, видео сам како уз тутњаву пролазе многи санитетски возови, како смо их звали. Нема сумње, били су пуни рањеника који су одношени кући с фронта.

Када сам био дванаестогодишњак напустио сам школу да бих се запослио. Осам година касније пријавио сам се да будем стјуарт на једном путничком броду, и наредне четири године пловио сам између Холандије и Сједињених Држава.

Када смо лета 1939. упловили у док њујоршке луке, претио је још један светски рат. Стога, када ми је један човек који се укрцао на наш брод понудио књигу Government, која је говорила о једној праведној владавини, радо сам је прихватио. По повратку у Холандију почео сам да тражим неки посао на копну, пошто живот на мору више није изгледао сигурно. Првог септембра, Немачка је извршила инвазију на Пољску и нације су биле увучене у Други светски рат.

Учење библијске истине

Једног недељног јутра у марту 1940, био сам у посети свом ожењеном брату када је један Јеховин сведок позвонио на врата. Рекао сам му да имам књигу Government, и распитивао се о небу и ко тамо иде. Добио сам тако јасан и разуман одговор да сам себи рекао: ’Ово је истина.‘ Дао сам му своју адресу и позвао га да дође код мене.

Након само три посете, током којих смо дубоко разматрали Библију, почео сам да пратим тог Сведока у проповедању од куће до куће. Када бисмо стигли на подручје, показао би ми одакле да почнем, и био сам препуштен сам себи. У то доба многи нови су на овај начин почели да проповедају. Добио сам савет да увек треба да будем у ходнику када презентујем литературу, како се не бих видео са улице. У тим раним ратним данима, била је потребна опрезност.

Три недеље касније, 10. маја 1940, немачка војска је извршила инвазију на Холандију, а 29. маја је Зајсинкварт, комесар Рајха објавио да је организација Јеховиних сведока забрањена. Састајали смо се само у малим групама, и пазили да наше место састајања остане тајна. Оно што нас је посебно јачало биле су посете путујућих надгледника.

Био сам страствени пушач, и када сам Сведоку који је са мном проучавао понудио цигарету и сазнао да не пуши, рекао сам: „Ја никада нећу оставити пушење!“ Међутим, кратко после тога, док сам пролазио улицом, мислио сам се: ’Ако треба да будем Сведок, хоћу да будем прави Сведок.‘ Тако више никада нисам запалио цигарету.

Заузимање става за истину

Јуна 1940, мање од три месеца након што сам на братовим вратима упознао Сведока, симболизовао сам своје предање Јехови и крстио се. Неколико месеци касније, октобра 1940, почео сам с пуновременом службом као пионир. У то време, добио сам нешто што се звало пионирска јакна. Имала је много џепова за књиге и брошурице, и могла се носити испод капута.

Практично од почетка немачке окупације, Јеховини сведоци су плански хватани и хапшени. Једног фебруарског јутра 1940. године, био сам у служби на терену с неколико других Сведока. Они су свраћали код људи с једне стране блока кућа, док сам им ја ишао у сусрет радећи с друге стране тог блока. У међувремену, отишао сам да видим што их нема и срео једног човека који ме је упитао: „Да ли имаш још ових књижица?“

„Имам“, одговорио сам. Тада ме је ухапсио и одвео у полицијску станицу. У затвору су ме држали скоро четири недеље. Већина полицајаца је била пријатељски настројена. Све док особа није била испоручена Гестапоу, могла је са сигурношћу бити пуштена једноставно тако што би потписала једну писмену изјаву да више неће дистрибуисати библијску литературу. Када су ми рекли да потпишем једну такву изјаву, одговорио сам: „Чак и да ми понудите милион или два милиона гулдена, још увек не бих потписао.“

Након што су ме још неко време држали, изручен сам Гестапоу. Затим сам одведен у концентрациони логор Заксенхаузен у Немачкој.

Живот у Заксенхаузену

Када сам у јуну 1941. стигао, у Заксенхаузену је већ било око 150 Сведока — углавном Немаца. Нас који смо били нови затвореници, стрпали су у део логора који се звао изолација. Тамо су нас браћа узела под своје окриље и упознала с тим шта да очекујемо. Следеће седмице стигла је још једна испорука Сведока из Холандије. У почетку је одређено да стојимо испред барака, увек на истом месту од седам ујутру до шест увече. Каткад, затвореници су то морали радити сваког дана по недељу дана и више.

Упркос суровом поступању, браћа су видела да је хитно потребно да останемо организовани и да узимамо духовну храну. Сваки дан је неко добио да припреми мисли о неком библијском стиху. Касније, на зборном месту Сведоци би му појединачно прилазили и саслушали шта је припремио. На овај или онај начин, литература се редовно кријумчарила у логор, а ми смо се у сваку недељу дословно окупљали и заједно проучавали ту прокријумчарену библијску литературу.

Некако је већ један примерак књиге Children, која је изашла у лето 1941. на конгресу у Ст. Луис у Сједињеним Државама, прокријумчарен у Заксенхаузен. Да бисмо умањили ризик да књига буде откривена и уништена, раздвојили смо је у делове, и ти делови су кружили међу браћом тако да смо је могли сви на смену читати.

После неког времена, управа логора је сазнала за састанке које смо одржавали. Стога су нас раздвојили и разместили по различитим баракама. То нам је пружило изврсну могућност да проповедамо другим затвореницима, и као исход тога, многи Пољаци, Украјинци и други прихватили су истину.

Нацисти нису тајили своју намеру да сломе односно побију Бибелфоршере, како су називали Јеховине сведоке. Због тога је на нас вршен страшан притисак. Рекли су нам да нас могу ослободити, ако потпишемо изјаву у којој се одричемо своје вере. Нека браћа су почела да се оправдавају: „Могу више да учиним у Јеховиној служби ако сам слободан.“ Премда је мало њих потписало, већина наше браће је остала верна упркос свој беди, понижавању и малтретирању. За неке, који су учинили компромис, никада више нисмо чули. На сву срећу пак, други су се повратили и сада су још увек активни Сведоци.

Редовно смо били приморани да гледамо како су затвореници били подвргавани бруталном физичком кажњавању, попут 25 удараца батином. Једном смо били присиљени да гледамо погубљење четворице људи које су обесили. Такви догађаји збиља утичу на особу. Један брат, висок, наочит човек, који је живео у истој бараци са мном, рекао ми је: „Пре него што сам дошао овде, нисам могао да видим крв а да истог трена не паднем у несвест. Али, сада сам постао чвршћи.“ Па ипак, иако смо постали чвршћи, нисмо постали неосетљиви. Морам рећи да никада нисам осетио злобу или мржњу према нашим прогонитељима.

Након што сам једно време радио с једном командом (радном групом), примљен сам у болницу с јаком грозницом. Један љубазан доктор Норвежанин и једна медицинска сестра Чехиња, помогли су ми и вероватно сам због њихове доброте и остао жив.

Марш смрти

До априла 1945, било је јасно да Немачка губи рат. Западни савезници снажно су напредовали са запада, а Совјети са истока. Било је немогуће да нацисти за неколико дана ликвидирају стотине хиљада особа по концентрационим логорима, и да уклоне њихова тела не остављајући никакав траг. Тако су одлучили да побију болеснике, а да остале затворенике пребаце до најближе морске луке. Тамо су планирали да нас све укрцају на бродове и онда бродове потопе у море.

Марш од 26 000 затвореника из Заксенхаузена, почео је 20. априла. Пре него што смо напустили логор, извукли смо нашу болесну браћу из амбуланте. Добавили смо једна теретна кола на којима су могли бити транспортовани. Све заједно, било нас је 230 из шест различитих земаља. Међу болесницима је био и брат Артур Винклер, који је много допринео ширењу дела у Холандији. Ми Сведоци били смо на зачељу марша, и стално смо храбрили једни друге да идемо даље.

За почетак, пешачили смо 36 сати без застајкивања. Због крајње патње и премора, буквално сам заспао у ходу. Али заостати или одморити се није долазило у обзир, јер је постојала опасност да те упуцају наоружани пратиоци. Ноћу смо спавали на пољани или у шуми. Било је мало или нимало хране. Када су напади глади постали неподношљиви, лизао сам пасту за зубе коју нам је дао шведски Црвени крст.

На једном месту, због тога што је немачка војска била збуњена у вези с тим где су руске и америчке трупе, четири дана смо логоровали у шумама. То је било повољно јер због тога нисмо на време стигли до мореуза Либек да би се укрцали на бродове који су били предвиђени да нас поведу у наш водени гроб. Након 12 дана марша од отприлике 200 километара, коначно смо стигли до шуме Кривиц. То је било недалеко од Шверина, једног града око 50 километара од Либека.

Совјети су били десно од нас, а Американци лево. Због грувања тешке артиљерије и непрестане рафалне паљбе, знали смо да смо близу линија фронта. Немачки чувари су се успаничили; неки су збрисали а други су своје војне униформе заменили са затворским оделом које су свукли с мртвих, у нади да неће бити откривени. Усред збрке, ми Сведоци смо се окупили да се помолимо за вођство.

Браћа која су предводила, одлучила су да следећег дана у раним јутарњим сатима кренемо у правцу америчких линија. И поред тога што је скоро половина затвореника који су почели марш смрти умрла или уз пут побијена, сви Сведоци су преживели.

Једно војно лице из Канаде, повезло ме је до Најмегена, града где је живела једна моја сестра. Али када сам стигао на то место, сазнао сам да се преселила. Стога сам пешке кренуо према Ротердаму. На сву срећу, на путу сам наишао на једно приватно возило које ме је одвезло право до мог циља.

Истина је мој живот

Истог дана по доласку у Ротердам, поново сам се пријавио за пионирску службу. Три седмице касније био сам на својој додели у Зитфену, где сам служио наредну годину и по. За то време мало сам повратио своју физичку снагу. Затим сам био наименован за покрајинског надгледника, како се зову путујуће слуге. Неколико дана после тога, позван сам у Библијску школу Гилеад Watchtowera у Јужном Лансингу у држави Њујорк. Након дипломирања у 12. разреду ове школе, фебруара 1949, добио сам доделу за Белгију.

Служио сам у различитим видовима службе у Белгији, што укључује безмало осам година у канцеларији подружнице, и деценије у путујућем делу као покрајински и обласни надгледник. Године 1958, оженио сам се са Жустин која је постала мој сапутник у путујућем делу. Сада, када су ме године пристигле, још увек се радујем што могу да служим, мада на један ограничен начин као заменик путујућег надгледника.

Када се осврнем на своју службу, заиста могу рећи: „Не постоји ништа боље од истине.“ Дакако, није увек било лако. Установио сам да ми је потребно да учим из својих грешака и пропуста. Тако да, кад разговарам са омладинцима, често им кажем: „И ви ћете правити грешке и можда чак озбиљно згрешити, али немојте лагати о томе. Размотрите ствари с родитељима или с неким старешином, и онда предузмите потребне корекције.“

У скоро 50 година службе, колико пуновремено служим, имао сам ту предност да видим како су неки које сам познавао док су били још деца, постали старешине и покрајински надгледници. И видео сам како је број објавитеља Краљевства у земљи порастао са отприлике 1 700 на преко 27 000.

Питам се: „Постоји ли можда благословљенији начин живота за човека од тога да служи Јехови?“ Нити га је када било, нити га сада има, нити ће га када бити. Молим се Јехови да и даље води и благосиља моју жену и мене, тако да му можемо заувек служити.

[Слика на 26. страни]

С мојом женом, кратко након нашег венчања 1958.