Унапред планирати за оне које волимо

ТУЖНА прича о Ани, недавно је изашла у једним афричким новинама. Анин супруг је био бизнисмен. Преминуо је 1995, оставивши иза себе 15 возила; неколико банкарских рачуна; око 4 000 (америчких) долара у готовини; једну продавницу; кафану и стан с три спаваће собе. Оно што није оставио, био је тестамент.

Како се извештава, Анин девер се дограбио имовине и новца, и истерао је из куће са шесторо деце. Без игде ичега, она сада са својом децом живи код свог брата. Четворо деце морало је да напусти школу, пошто нема новца за школарину и школске униформе.

Ани се жалила вишем суду, који је досудио да јој се треба вратити нешто имовине, укључујући и једно возило. Али, ништа јој није враћено. Поново је морала да оде на суд да тражи налог који би присилио њеног девера да се повинује одлуци вишег суда.

Зашто мислити о смрти?

Анина прича приказује шта може искрснути када поглавар породице не испланира за случај своје смрти. Приликом смрти, сви људи „другима добра своја остављају“ (Псалам 49:11). Надаље, мртви немају контролу над тим шта се ради с њиховим поседима (Проповедник 9:5, 10). Да би особа утицала на то шта се дешава с њеном својином, она мора средити ствари пре своје смрти.

Премда сви знамо да нас може задесити изненадна смрт, многи пропусте да се унапред побрину за своје вољене особе које остају на животу. Иако ће се наше разматрање усмерити на неке културне скупине у Африци, слични проблеми постоје и у другим деловима света.

Да ли ћеш предузети мере у погледу деобе имовине у случају своје смрти, јесте твоја ствар (Галатима 6:5). Ипак, неко би могао упитати: ’Зашто би мушкарац докле је год жив чувао и пазио своју жену и децу, а да се унапред не побрине за њихову добробит у случају своје смрти?‘ Главни разлог је тај што већина од нас не воли мислити о могућности да бисмо могли умрети, а још мање да планира за случај смрти. У ствари, не можемо предвидети дан своје смрти, као што и Библија каже: „Не знате шта ће бити сутра! Јер шта је ваш живот? Пара која се за мало покаже, па нестаје“ (Јаков 4:14).

Направити план за случај смрти јесте практично. Надаље, то показује бригу пуну љубави за оне који остају после нечије смрти. Ако ми не средимо своје ствари, други ће то учинити. Можда ће људи које никада нисмо срели доносити одлуке о нашој својини и припремама за сахрану. У неким земљама, при таквим условима држава одлучује ко ће добити наше паре и нашу имовину. На неким другим местима, одлучују рођаци, и те су одлуке често праћене препиркама које стварају напете односе у породици. Штавише, оно што се одлучи може бити далеко од онога што бисмо желели.

Отимање имовине

У случају смрти супруга, највише пати удовица. Поред тога што је жалосна због губитка свог супружника, она је често жртва отимања имовине. То је описано мало раније у Анином случају. Део разлога за отимање имовине има везе с тим како се гледа на жене. У неким културама, жена неког мушкарца не сматра се делом његове породице. Она је на неки начин странац, који у свако доба може да се врати својој породици или да се преуда и оде у другу породицу. За разлику од ње, по овом резоновању, мужевљева браћа, сестре и родитељи неће га никада оставити. Ако он умре, његова породица сматра да оно што је било његово припада њима, а не његовој жени и деци.

Мужеви који се не поверавају својим супругама потхрањују такво размишљање. Мајк је о својим пословним стварима разговарао само са својом браћом. Они су знали његово имовинско стање, а његова жена само нешто мало. Када је умро, његова браћа су дошла код ње захтевајући једну исплату коју је њен муж очекивао. Чак није ни знала за њу. Као следеће, дограбили су се машина за фотокопирање и писаћих машина, које је муж њој купио. На крају су његова браћа преузела кућу и све што је било у њој. Ова удовица и њена мала кћеркица биле су истеране поневши са собом само своју одећу.

’Њих двоје биће једна пут‘

Мужеви који су хришћани воле своје жене и сматрају их достојнима поверења. Такви мушкарци узимају к срцу савет из Писма: ’Мужеви треба да љубе своје жене као своја телеса.‘ Ови мушкарци се надаље слажу с божански надахнутом изјавом: ’Човек ће оставити оца свога и матер своју и прионуће за жену своју и биће њих двоје једна пут‘ (Ефесцима 5:28, 31).

Богобојазни мужеви такође се слажу са хришћанским апостолом Павлом, који је записао: „Ако ли се ко за своје, а особито за своје домаће, не брине, тај се одрекао вере и гори је од неверника“ (1. Тимотеју 5:8). У складу са овим начелом, ако муж који је хришћанин планира дуго путовање, он ће засигурати да је његова породица збринута док је он на путу. Слично томе, зар није разумно да ће се унапред побринути за своју жену и децу у случају своје смрти? Припремити се за случај изненадне трагедије није само практично већ и пуно љубави.

Погребни обичаји

За мужеве који су хришћани постоји још један аспекат који треба да размотре. Поред удовичине жалости због губитка брачног друга, имовине, а могуће је чак и деце, неке средине је присиљавају на традиционалне обреде оплакивања. The Guardian, једне нигеријске новине, жале се да у неким областима традиција захтева да удовица спава у истој замраченој соби где се налази и леш њеног мужа. На неким другим местима, удовицама се не дозвољава да излазе из куће у периоду оплакивања од скоро шест седмица. За то време оне се не смеју купати, чак им је забрањено и прање руку пре и после јела.

Такви обичаји представљају проблеме, нарочито за удовице које су хришћанке. То што желе да угоде Богу, покреће их да избегавају обичаје који нису у складу с библијским наукама (2. Коринћанима 6:14, 17). Међутим, пошто се нека удовица не повинује тим обичајима, она може доживети прогонство. Можда чак мора побећи да би спасла живу главу.

Предузети законске мере

Библија мудро збори: „Обиљу воде мисли вреднога човека, ал’ ко нагло ради упада у тескобу“ (Пословице 21:5). Које планове поглавар породице може да сачини? У већини друштава могуће је направити тестамент или саставити неки документ у ком се наводи како особа жели да се њена имовина раздели у случају њене смрти. У њега се могу укључити и детаљи о погребним припремама. Документ може конкретно навести шта брачни друг треба да ради (или шта да не ради) у вези с погребним обичајима и обичајима оплакивања.

Једна жена по имену Лија, изгубила је свога мужа 1992. Она прича: „Имам петоро деце — четири девојчице и једног дечака. Муж је неко време боловао пре него што је умро. Али чак и пре него што се разболео написао је тестамент у ком је рекао да жели да сви поседи припадну мени и нашој деци. То је обухватало новац од осигурања, пољопривредно земљиште, домаће животиње и кућу. Потписао је тај тестамент и дао ми га... Након његове смрти, рођаци су хтели део његовог наслеђа. Истакла сам да је мој муж својим сопственим новцем купио пољопривредно земљиште и да немају никаква права да било шта траже. Када су видели писани тестамент, прихватили су то.“

Размотрити ствари с родбином

Проблем може да наступи ако особа не говори својој родбини о својим веровањима и жељама. Осмотри случај једног човека чији су рођаци инсистирали да његова сахрана буде у селу, у складу с локалним обичајем. Када су им већ и животи били у питању, његова жена и деца били су присиљени да његово тело препусте даљној родбини. Она се јада: „Да је мој муж рекао бар једном ујаку или рођаку како жели да га сахране, родбина не би инсистирала на својим традиционалним погребним обичајима.“

У неким друштвима један усмени договор исто обавезује као и неки писани документ. То је случај у неким деловима Свазиленда, где многи имају веровања која подупиру традиционалне погребне обичаје и обичаје оплакивања. Знајући за то, један хришћанин по имену Исак, сазвао је састанак рођака који нису Јеховини сведоци и с њима размотрио шта жели да се уради након његове смрти. Рекао им је ко ће добити одређене материјалне поседе, и јасно им изложио како да се одржи његова сахрана. По његовој смрти, ствари су се одвијале онако како је он желео. Исак је сахрањен на хришћански начин, и његова жена је била добро збринута.

Заштити своју породицу

Шта ћеш урадити да би заштитио своју породицу у случају своје смрти јесте твоја ствар, али један хришћанин Едвард, каже: „Имам полису животног осигурања у корист осам чланова моје породице. Моја жена има пуномоћ на мој банкарски рачун. У случају да умрем, она може подићи новац с рачуна... Имам тестамент да бих материјално помогао својој породици. Ако умрем, шта год оставим иза себе биће за моју жену и децу. Свој тестамент сам написао пре пет година. Припремио га је један адвокат, и по један примерак имају моја жена и син. У свом тестаменту, конкретно сам навео да се моја даљна родбина не меша у моју сахрану. Ја припадам Јеховиној организацији. Тако да, чак и ако је само један Сведок или двоје њих на располагању да обаве моју сахрану, то је довољно. Ове ствари, размотрио сам с члановима даљне родбине.“

У неку руку, направити такве договоре јесте један поклон твојој породици. Наравно, правити планове за случај смрти није као поклонити чоколаду или букет цвећа. Па ипак, то показује твоју љубав. То доказује да ти желиш да се ’бринеш за своје домаће‘ чак и онда када више ниси с њима.

[Оквир⁄Слика на 21. страни]

Исус се побринуо за своју мајку

„Код крста Исусова бејаху мати његова и сестра матере његове, Марија Клеопова, и Марија Магдалина. Угледавши Исус матер своју, и поред ње, ученика кога он љубљаше, рече матери својој: Жено, ено ти сина! Затим рече ученику: Ето ти матере! — и од онога часа узе је ученик [Јован] к себи“ (Јован 19:25-27).

[Слика на 22. страни]

Многи хришћани предузимају законске кораке да би заштитили своју породицу, што је промишљено с њихове стране