Евникија и Лоида — узорне учитељице

Као Јеховине слуге, знамо да је пружање делотворног религиозног образовања нашој деци озбиљна одговорност. Чак и у најбољим временима, овај задатак је скопчан са свим врстама сметњи и потешкоћа. То је још теже када се с тим изазовом суочава родитељ који је хришћанин у религиозно раздељеном дому. Таква ситуација није ништа ново. Писмо нам говори о једној родитељки која се у првом веку н. е. нашла у сличној ситуацији.

Породица једне жене која се звала Евникија живела је у Листри, једном граду у подручју Ликаоније у јужном делу централне Мале Азије. Листра је била мали не тако значајан провинцијски град. Била је то римска колонија названа Јулија Феликс Гемина Лустра, коју је основао Аугуст Цезар да би осујетио деловање разбојника из околних области. Евникија је била Јеврејка, хришћанка која је живела у религиозно раздељеном дому са својим мужем који је био Грк, својим сином, Тимотејем, и својом мајком Лоидом (Дела апостолска 16:1-3).

У Листри је вероватно било мало Јевреја, пошто Библија не помиње да је тамо била синагога, иако је у Иконији, удаљеној око 30 километара, било јеврејског становништва (Дела апостолска 14:19). Мора да Евникији није било лако да практикује своју религију. Чињеница да Тимотеј није био обрезан по рођењу, навела је неке изучаваоце да претпоставе да се Евникијин муж противио таквој замисли.

Међутим, Евникија није била сама у својој вери. Изгледа да је Тимотеј примио поуку из ’Светих писама‘ и од своје мајке и од своје баке по мајци, Лоиде.a Апостол Павле је подстицао Тимотеја: „Устрај у ономе што си научио и што ти је поверено, знајући од кога си се научио. Од детињства свога знаш Света писма која те могу умудрити на спасење по вери која је у Исусу Христу“ (2. Тимотеју 3:14, 15).

Поучавање од „детињства“

Када је Павле рекао да је Тимотеју поучавање ’Светим списима‘ пружано од „детињства“, то очигледно значи од најранијег детињства. То је у складу с употребом грчке речи (брефос) која се обично односи на новорођенче. (Упореди с Луком 2:12, 16.) Тако је Евникија узела за озбиљно од Бога дату обавезу, не траћећи време започела је Тимотеју пружати васпитање које ће му помоћи да одрасте у преданог Божјег слугу (Поновљени закони 6:6-9; Пословице 1:8).

Тимотеј је био „убеђен“ (NW) у истине из Писма. Према једном грчком лексикону, реч коју је Павле овде употребио значи „бити чврсто убеђен у; бити сигуран у“ нешто. Нема сумње, било је потребно поприлично времена и напора да би се такво чврсто уверење усадило у Тимотејево срце, што му је помогло да резонује о Божјој Речи и да показује веру у њу. Изгледа онда да су Евникија и Лоида марљиво радиле да би из Писма поучиле Тимотеја. И какву су само награду ове побожне жене пожњеле! Павле је о Тимотеју могао записати: ’Опомињем се искрене вере твоје, која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију, а уверен сам да је још увек у теби‘ (2. Тимотеју 1:5).

Како су Евникија и Лоида одиграле битну улогу у Тимотејевом животу! У овом погледу, писац Дејвид Рид наводи: „Да је апостол веровао да ништа није важно до Тимотејево лично искуство у преобраћењу, он би га без околишања подсетио на то. Али прву ствар коју је имао да каже о Тимотејевој вери јесте да је већ била ’жива у Лоиди... и Евникији‘.“ Павлова изјава о Лоидиној, Евникијиној и Тимотејевој вери показује да је често рано поучавање из Писма које су родитељи, чак и родитељи родитеља пружали код куће, основа за одређивање будућих духовних изгледа младих. Зар то не треба да чланове породице нагна да озбиљно промисле о томе шта чине да би испунили ову одговорност и према Богу и према својој деци?

Можда је Павле мислио и на то какав су кућни амбијент створиле Лоида и Евникија. Апостол их је можда посетио током свог првог боравка у Листри, око 47/48. н. е. Њих две су се вероватно тада преобратиле на хришћанство (Дела апостолска 14:8-20). Можда су топли, радосни односи у том домаћинству утицали на Павлов избор речи, када је на Лоиду указао као на Тимотејеву „баку“ (Ча). Према изучаваоцу Сесли Спику, грчки израз који је употребио (маме за разлику од класичног и учтивог тете) јесте „дечја реч од миља“ за његову бабу, која у овом склопу преноси одређену „нијансу породичности и наклоности“.

Тимотејев одлазак

Није јасно какав је тачно био Евникијин брачни статус када је Павле други пут посетио Листру (око 50. н. е.). Многи изучаваоци претпостављају да је била удовица. Било како било, под вођством своје мајке и баке, Тимотеј је израстао у финог младог човека, који је можда тада имао двадесетак година. О њему „добро сведочаху браћа у Листри и у Иконији“ (Дела апостолска 16:2). Очигледно да је жеља за ширењем добре вести о Краљевству била усађена у Тимотејево срце, зато што је прихватио Павлов позив да с њим и Силом путује на њихово мисионарско путовање.

Замисли како су се Евникија и Лоида осећале када је Тимотеј пошао! Оне су знале да су Павла на његовој првој посети њиховом граду, каменовали и оставили га да умре (Дела апостолска 14:19). Сигурно им није било лако пустити младог Тимотеја да оде. Вероватно су се питале колико ће дуго бити одсутан и хоће ли се безбедно вратити. Упркос овим могућим бригама, његова мајка и бака су га несумњиво храбриле да прихвати ову специјалну предност која ће му омогућити да још потпуније служи Јехови.

Вредне поуке

Много се може научити из помног осматрања Евникије и Лоиде. Вера их је потакла да Тимотеју пруже чврст духовни одгој. Зрели, стабилни примери божанске оданости које баке и деке преносе својим унуцима и другима, свакако могу користити целој хришћанској скупштини (Титу 2:3-5). Исто тако, Евникијин пример подсећа мајке, чији мужеви нису у вери, на одговорност и награде од усађивања духовних поука у своју децу. Чинити то може понекад захтевати велику храброст, нарочито ако отац није добро расположен према религиозним веровањима свог брачног друга. Такође је неопходна тактичност, пошто хришћанка мора поштовати поглаварство свога мужа.

Вера, труд и самоодрицање Лоиде и Евникије били су награђени када су виделе како Тимотеј духовно напредује до тачке да је постао изврстан мисионар и надгледник (Филипљанима 2:19-22). Исто тако и данас, поучавање наше деце истини из Писма изискује време, стрпљење и одлучност, али добар исход показује да се сав труд заиста исплати. Многи узорни млади хришћани који су поучавани ’Светим писмима од детињства‘ у религиозно раздељеном домаћинству доносе огромну радост свом побожном родитељу. И како је тачна пословица која каже: „Ко мудрог роди весели се с њега“ (Пословице 23:23-25).

Апостол Јован је о својој духовној деци рекао: „Немам веће радости од ове, да чујем да моја деца у истини ходе“ (3. Јованова 4). Заиста, многи који су показали да су попут Евникије и Лоиде, ове две узорне учитељице, деле осећање изражено овим речима.

[Фусноте]