Шта је Талмуд?

„Талмуд је несумњиво једно од најизванреднијих књижевних дела свих времена“ (The Universal Jewish Encyclopedia).

„[Талмуд је] једно од највећих интелектуалних достигнућа у човечанству, један спис толико збијен, толико испреплетен да већ више од миленијум и по заокупља изванредне мислиоце“ (Јаков Нојснер, јеврејски изучавалац и писац).

„Талмуд је средишњи стуб [јудаизма] који подржава целокупно духовно и интелектуално здање јеврејског живота“ (Адин Стајнсалц, изучавалац Талмуда и рави).

ВЕКОВИМА је, без поговора, Талмуд имао огроман утицај на јеврејски народ. Међутим, у супротности с горњим похвалама, Талмуд се оцрњује и назива „морем неразговетности и збрке“. За њега се изјављује да је богохулно дело Ђавола. Папским декретом, увек изнова је цензурисан, конфискован и чак је велики број примерака спаљиван по европским јавним трговима.

Шта је заправо ово дело које изазива толике полемике? Шта Талмуд чини јединственим међу јеврејским умотворинама? Зашто је написан? Како је задобио такав утицај над јудаизмом? Да ли нешто значи за нејеврејски свет?

Током 150 година, након уништења храма у Јерусалиму 70. н. е., академије равијских мудраца широм Израела, увиделе су преку потребу за неким новим темељем ради очувања јеврејских обичаја. Они су дебатовали о различитим предањима усменог закона и усклађивали их. Градећи на овом темељу, поставили су нова ограничења и захтеве јудаизма, пружајући вођство за свакодневни живот у светости без храма. Ово ново духовно здање било је у главним цртама изложено у Мишни, коју је до почетка трећег века н. е. саставио у целину Јуда Ханаси.a

Мишна је стајала сама за себе, не тражећи оправдање на темељу библијских стихова. Њен начин разматрања, чак и стил јеврејског језика био је јединствен, другачији од библијског текста. Одлуке равија цитиране у Мишни утицале су на свакодневни живот Јевреја посвуда. Заиста, као што Јаков Нојснер коментарише: „Мишна је Израелу пружила устав... Захтевала је прихватање њених прописа и сагласност с њима.“

Али, шта ако би неко довео у питање то да ли је ауторитет мудраца цитираних у Мишни заиста једнак ауторитету откривеног Писма? Рави би требало да покажу да су учења танаита (учитеља̂ усменог закона) која налазимо у Мишни, у савршеном складу с Хебрејским списима. Даљње тумачење постало је неопходно. Увидели су потребу да објасне и оправдају Мишну и да докажу да вуче порекло од Закона датог Мојсију на Синају. Рави су осећали да су били приморани да докажу да су усмени и писмени закон истог духа и намене. Мишна није постала задња реч јудаизма, већ уместо тога, нови темељ за религиозне дискусије и расправе.

Настанак Талмуда

Рави који су се заузели око овог новог изазова били су познати као амораји — „тумачи“ односно „разлагачи“ Мишне. Свака академија се окупила око неког истакнутог равија. Уски круг изучавалаца и студената целе године је водио дискусије. Али, најважније седнице су се одржавале двапут годишње, током адара и елула, месеци када су пољопривредни радови били у затишју те је могло присуствовати стотине па чак и хиљаде људи.

Адин Стајнсалц објашњава: „Управник академије је председавао, седећи на једној столици или специјалним простиркама. У првим редовима преко пута њега, седели су важни изучаваоци, укључујући и његове колеге или изузетне ученике, а иза њих сви други изучаваоци... Распоред седења је био заснован на прецизно дефинисаној хијерархији [према важности].“ Неки део Мишне би се наглас прочитао. Затим би се то упоредило с паралелним или додатним материјалом који су прикупили танаити, а који није био укључен у Мишну. Започело би анализирање. Постављана су питања, супротности су се анализирале да би се пронашла унутрашња хармонија међу учењима. Тражио се доказни материјал из Хебрејских списа да би се подупрла равијска учења.

Премда пажљиво постављене, ове дискусије су биле напете а каткад и бучне. Један мудрац цитиран у Талмуду, говорио је о „ватреним искрама“ које су за време дебате врцале из уста равија (Хулин 137б, Вавилонски Талмуд). О тим расправама Стајнсалц каже следеће: „Управник академије, односно мудрац који је држао час, пружао би своје властито тумачење проблематике. Изучаваоци у публици често би га бомбардовали питањима на темељу неких других извора, погледа неких других коментатора или на темељу својих логичних закључака. Покаткад су расправе биле веома кратке и ограничене на недвосмислене и убедљиве одговоре на дато питање. У неким другим случајевима, изучаваоци би понудили могућа решења и започела би опсежна расправа.“ Сви присутни су могли слободно учествовати. Разјашњена питања са заседања била би саопштена другим академијама да би их прегледали други изучаваоци.

Па ипак, ова заседања нису била само бесконачне расправе о слову закона. Законске ствари које се баве прописима и уредбама јеврејског религиозног живота назване су халаха. Овај израз у основи хебрејског значи „ићи“ и указује на ’животни пут којим особа треба да иде‘. Све друге ствари — приче о равијима и библијским ликовима, мудре пословице, концепти вере и филозофије — назване су хагада, што у корену на хебрејском значи „казивати“. За време равијске расправе, халаха и хагада су мешане.

У својој књизи The World of the Talmud, Морис Адлер коментарише: „Неки мудри учитељ прекинуо би неко дугачко и тешко претресање о закону скретањем на нешто мање оптерећујуће природе и што више просветљује... Отуда налазимо заједно легенду и историју, савремену науку и фолклор, библијску егзегезу и биографију, проповед и теологију испреплетене у нешто, што би неком ко није близак с начином рада академија, изгледало као чудновата збирка неорганизованих података.“ Изучаваоцима са академија, сва ова скакања с теме на тему била су сврсисходна и односила су се на тему о којој се дискутовало. Халаха и хагада су били грађевински блокови за ново здање које су градиле равијске академије.

Настанак два Талмуда

Главно равијско средиште у Палестини, на крају је пребачено у Тиберијус. Друге важне академије биле су смештене у Сефору, Цезареји и Лиди. Али, све гора економска ситуација, стална политичка нестабилност и на крају притисак и прогонство отпалог хришћанства довели су до велике миграције јеврејског становништва у њихово друго важно седиште на истоку — Вавилон.

Вековима су студенти хрлили из Вавилона у Палестину да би на академијама студирали код великих равија. Један од тих ученика био је Аба бен Ибо, такође зван и Аба бен Арика — Аба високи — али касније једноставно знан као Рав. Вратио се у Вавилон око 219. н. е. након студирања код Јуде Ханасија и то је значило прекретницу за духовну важност јеврејске заједнице у Вавилону. Рав је основао једну академију у Суру, једној области која је имала много Јевреја, али мало учених људи. Његова репутација је привукла 1 200 редовних студената на његову академију, а у адару и елулу, јеврејским месецима, било је присутно још хиљаде више. Равов истакнути савременик Самуел, основао је академију у Нехардеу. Друге важне академије настале су у Пумбедити и Махози.

Сада није било потребно путовати за Палестину, јер се могло студирати и код великих изучавалаца у Вавилону. Формулисање Мишне као засебног текста, утрло је пут тоталној независности вавилонских академија. Премда су сада у Палестини и Вавилону развијени различити стилови и методи проучавања, честа комуникација и размена учитеља очувале су заједништво академија.

Пред крај четвртог и почетком петог века н. е., наступило је нарочито тешко стање за Јевреје у Палестини. Таласи ограничења и прогонства, под све већим ауторитетом отпадничког хришћанског света, довели су око 425. н. е. до завршног ударца то јест укидања и Синедриона и положаја насија (патријарха). Тако су палестински амораји започели да уједињују закључке расправа са академија у једно повезано дело како би засигурали њихово очување. Ово дело, састављено у журби, у другој половини четвртога века н. е., постало је познато као Палестински Талмуд.b

Док се број академија у Палестини смањивао, вавилонски амораји достигли су врхунац својих способности. Абаји и Рав су подигли степен расправе до компликованог и рафинираног доказивања што је касније постао образац талмудских анализа. Затим, Аши, управник академије у Суру (371-427. н. е.), почео је да прикупља и издаје закључке с расправа. Према Стајнсалцу, он је то учинио „плашећи се да је огромни део усменог материјала, који је био раштркан, у опасности од пада у заборав“.

Да би се ова гомила градива могла сложити, потребно је више од једног човека чак и од једне генерације. Раздобље амораја окончало се у петом веку н. е. у Вавилону, али све до шестог века н. е. рад на коначном издању Вавилонског Талмуда наставила је једна група названа сабораји, што је арамејски израз, а значи „излагачи“, односно „заступници мишљења“. Ови задњи издавачи састављали су хиљаде недовршених ствари и вековима дуге равијске расправе, пружајући стил и грађу за Вавилонски Талмуд који се издвојио од свих претходних јеврејских рукописа.

Шта је Талмуд постигао?

Равији Талмуда су се латили доказивања да је Мишна из истог извора као и Хебрејски списи. Али зашто су то чинили? Јаков Нојснер износи: „Изричито питање било је необоривост Мишне. Али срж проблема изгледа да је ауторитет самог мудраца.“ Да би повећали тај ауторитет, сваки ред у Мишни, покаткад свака реч, преиспитивала се, доводила у питање, објашњавала и усклађивала са стилом. Нојснер запажа да су рави на овај начин „преокренули путању Мишне из једног смера у други“. Премда сачињена као комплетно дело у себи, Мишна је сада била исецкана. Током овог процеса била је прерађивана, осматрана на нови начин.

Ово ново дело — Талмуд — послужило је намени равија. Они су поставили правила анализе, те тако учили људе да мисле попут њих. Рави су веровали да њихов метод проучавања и анализирања одражава Божји ум. Талмудско проучавање је само по себи постало циљ, неки облик обожавања — тобоже употреба мозга у опонашању Бога. Генерације које ће доћи на исти начин ће анализирати и сам Талмуд. Исход? Историчар Сесил Рут пише: „Талмуд је... [Јеврејима] пружио карактеристичну ознаку која их је одвајала од других, као што је то чинила и њихова невероватна снага непопустљивости и тесне повезаности. Његова дијалектика изоштрила је њихов разум, и пружила им... менталну бистрину... Талмуд је прогоњеном средњовековном Јеврејину пружио други свет у који је могао да утекне... Он му је пружио отаџбину коју је могао носати са собом када је његова властита земља била изгубљена.“

Тиме што је поучавао друге о размишљањима равија, Талмуд је свакако имао утицај. Али питање за све — и Јевреје као и нејевреје — гласи: да ли Талмуд стварно одражава Божју мисао? (1. Коринћанима 2:11-16).

[Фусноте]

[Оквир на 31. страни]

Два Талмуда — колико сличе један другом?

Хебрејска реч „талмуд“ значи „проучавати“, то јест, „учити“. Амораји из Палестине и Вавилона почели су да проучавају, то јест, анализирају Мишну. Оба Талмуда (Палестински и Вавилонски) чине то, али у чему се разликују? Јаков Нојснер пише: „Први Талмуд анализира доказе, други испитује претпоставке; први у целини остаје у границама своје тематике, други их страшно прекорачује.“

Јаче и темељније уређивање Вавилонског Талмуда није га учинило само обимнијим већ дубљим и продорнијим у свом моделу мисли и анализе. Када се помене реч „талмуд“, обично се мисли на Вавилонски Талмуд. То је Талмуд који се вековима највише изучавао и тумачио. По Нојснеровом мишљењу, Палестински Талмуд је „дело способне особе“, а Вавилонски Талмуд је „дело генија“.