Поткрепљена кроз ужасна искушења

ИСПРИЧАЛА ЕВА ЈУСЕФСОН

Наша мала група се окупила у Ујпешт кварту Будимпеште у Мађарској, ради кратког састанка пре одласка у хришћанску службу. Била је 1939, мало пре почетка Другог светског рата, а дело проповедања Јеховиних сведока у Мађарској било је забрањено. Они који су тих дана јавно учествовали у поучавању о Библији често су хапшени.

ПОШТО је то било моје прво учешће у тој делатности, мора да сам изгледала мало узнемирено и да сам била бледа. Један старији хришћански брат окренуо се према мени и рекао: „Ева, немој никада да се плашиш. Служити Јехови је највећа част коју човек може имати.“ Ове промишљене и оснажујуће речи помогле су ми да издржим многа ужасна искушења.

Јеврејско порекло

Била сам најстарије дете из једне јеврејске породице с петоро деце. Мајка није била задовољна јудаизмом и почела је да истражује друге религије. Тако је упознала Ержебет Слезингер, другу Јеврејку која је такође трагала за библијском истином. Ержебет је маму повезала с Јеховиним сведоцима, и као резултат тога, и ја сам се дубоко заинтересовала за библијска учења. Ускоро сам почела да причам другима о ономе што сам научила.

Када сам напунила 18 година у лето 1941, симболизовала сам своје предање Јехови Богу крштењем у Дунаву. Мајка се крстила у исто време, али отац није био присталица наше новопронађене хришћанске вере. Убрзо после крштења, испланирала сам да пионирим, то јест да учествујем у пуновременој служби. Требало је да набавим бицикл, тако да сам почела да радим у лабораторији једне велике текстилне фабрике.

Почетак кушњи

Нацисти су преузели власт у Мађарској, и фабрика у којој сам радила је дошла под немачку управу. Једног дана сви радници су били позвани да се појаве пред претпостављенима и да нацистима положе заклетву на верност. Речено нам је да ћемо имати озбиљне последице уколико то не учинимо. Током церемоније где су захтевали од нас да поздравимо са „хајл Хитлер“, ја сам стајала с поштовањем, али нисам урадила што су захтевали. Тог истог дана су ме позвали у канцеларију, дали су ми плату и отпустили ме. Пошто је било мало посла, питала сам се шта ће се десити с мојим плановима за пионирење. Међутим, следећег дана сам добила чак боље плаћени посао.

Сада сам могла остварити своју жељу да пионирим. Имала сам неколико партнерки у пионирењу, а последња је била Јулишка Асталош. У служби смо користиле само Библију, без литературе. Када бисмо пронашле заинтересоване људе, вршиле бисмо накнадне посете и остављале им литературу.

Јулишка и ја смо стално морале да мењамо подручја на којима смо радиле. То је било због тога што би свештеник, након што би сазнао да ми долазимо код ’његових оваца‘, у цркви изнео да уколико их посете Јеховини сведоци, морају то да пријаве њему или полицији. Када би нам пријатељски настројени људи рекли за то обавештење, прешле бисмо на друго подручје.

Једног дана смо Јулишка и ја свратиле до једног младића који је показао интерес. Заказале смо накнадну посету како бисмо му оставиле нешто за читање. Али када смо се вратиле, полиција је била ту, ухапсила нас је и одвела у полицијску станицу у Дунавечу. Тог младића су искористили као мамац да нас ухвате. Када смо стигли у полицијску станицу, угледале смо свештеника и знале смо да је и он умешан.

Моје најгоре искушење

Ту у полицијској станици су ми обријалу главу, и морала сам гола да стојим пред много полицајаца. Испитивали су ме, желећи да знају ко је наш вођа у Мађарској. Објаснила сам им да ми немамо другог вођу осим Исуса Христа. Онда су ме немилосрдно претукли својим пендрецима, али ја нисам издала своју хришћанску браћу.

На крају су свезали моја стопала и држали ми везане руке изнад главе. Онда су ме један за другим силовали, сви сем једног полицајца. Била сам тако чврсто везана да сам на ручним зглобовима имала ожиљке још три године после тога. Толико су брутално поступали са мном да су ме две недеље држали у подруму док су се и најозбиљније повреде некако залечиле.

Период одушка

Касније сам одведена у затвор у Нађкањижи, где је било много Јеховиних сведока. Упркос томе што смо били притворени, уследиле су две релативно срећне године. Тајно смо одржавали све наше састанке и функционисали смо мање-више као скупштина. Такође смо имали много прилика за неформално сведочење. У том затвору сам упознала Олгу Слезингер, телесну сестру Ержебет Слезингер, жене која је мајци и мени пренела библијску истину.

До 1944, нацисти у Мађарској су одлучили да ликвидирају Јевреје из Мађарске, као што су их систематски убијали и у другим окупираним подручјима. Једног дана су дошли по Олгу и мене. Потрпали су нас у сточне вагоне, и након врло тешког пута кроз Чехословачку, стигли смо до нашег одредишта на југу Пољске — у логор смрти, Аушвиц.

Преживљавање у Аушвицу

Осећала сам се сигурно када сам била с Олгом. Она је била шаљива чак и у јако тешким ситуацијама. Када смо стигле у Аушвиц, појавиле смо се пред озлоглашеним др Менгелеом, чији је задатак био да новопридошле раздвоји на оне који нису погодни за рад и оне који су способни за рад. Ови први су слани у гасне коморе. Када је дошао ред на нас, Менгеле је упитао Олгу: „Колико ти је година?“

Одважно, и с неким шаљивим сјајем у очима, одговорила је: „20.“ Заправо, имала је дупло више година. Али, Менгеле се насмејао и пустио је да пређе на десну страну и тако остане жива.

Сви затвореници у Аушвицу су имали симбол на својој затворској одећи — Јевреји су имали Давидову звезду, а Јеховини сведоци љубичасти троугао. Када су хтели да пришију Давидову звезду на нашу одећу, објасниле смо им да смо Јеховини сведоци и да желимо љубичасти троугао. То није било зато што смо се ми стиделе нашег јеврејског порекла, али ми смо сада биле Јеховини сведоци. Покушавали су да нас шутирањем и батинањем присиле да прихватимо јеврејски симбол. Али смо остале непоколебљиве све док нас нису признали за Јеховине сведоке.

Током времена, неочекивано сам срела моју сестру Елвиру, која је била три године млађа од мене. Цела наша седмочлана породица доведена је у Аушвиц. Само смо Елвира и ја прихваћене као погодне за рад. Отац, мајка и троје од нас браће и сестара, умрли су у гасној комори. Елвира тада није била Сведок, и нисмо се налазиле у истом делу логора. Преживела је, имигрирала у Сједињене Државе, постала Сведок у Питсбургу, у Пенсилванији и тамо умрла 1973.

Преживљавање и у другим логорима

У зиму 1944/45, Немци су одлучили да евакуишу Аушвиц, будући да су Руси надирали. Онда су нас пребацили у Берген-Белзен у северном делу Немачке. Убрзо по нашем доласку, Олга и ја смо послате у Брауншвајк. Ту су од нас очекивали да помогнемо да се раскрчи крш након снажног бомбардовања савезничких снага. Олга и ја смо размотриле ту ствар. Пошто нисмо биле сигурне да ли би тај посао значио кршење наше неутралности, одлучиле смо да не учествујемо.

Наша одлука је изазвала приличну буку. Тукли су нас кожним бичем и затим поставили пред стрељачки вод. Дали су нам минут времена да још једном размислимо и рекли да ће нас стрељати ако не променимо мишљење. Рекле смо да нам не треба нимало времена да о томе размишљамо, јер смо већ одлучиле. Међутим, пошто логорски заповедник није био ту, а он је био једини који је имао власт да изда наређење за погубљење, наше погубљење се морало одгодити.

За то време, биле смо присиљене да по цео дан стојимо у логорском дворишту. Чували су нас наоружани војници који су се смењивали свака два сата. Нису нам давали никакву храну и било нам је ужасно тешко због хладноће, будући да је био фебруар. Прошла је и недеља дана оваквог поступања с нама, али се заповедник није појавио. Тако смо укрцане у камионску приколицу, и на наше изненађење, поново смо се нашле у Берген-Белзену.

До тада смо Олга и ја биле у ужасном стању. Изгубила сам скоро сву косу и имала високу температуру. Само уз крајње напоре могла сам нешто да урадим. Слаба чорба од купуса и мало парче хлеба дневно, нису били довољни. Али, било је неопходно да радимо, јер су они који то нису могли бивали погубљени. Сестре које су биле Немице и радиле са мном у кухињи, помагале су ми да се мало одморим. Када би наишли стражари који су проверавали, сестре би ме упозориле, тако да сам могла да устанем за радни сто, правећи се да марљиво радим.

Једног дана Олга једноставно више није имала снаге да оде на своје радно место, и након тога никада је више нисмо видели. Изгубила сам храбру пријатељицу и другарицу, ону која ми је била од велике помоћи током тих тешких месеци у логорима. Као помазани следбеник нашег Господа, Исуса Христа, сигурно је одмах примила своју небеску награду (Откривење 14:13).

Ослобођење и живот после тога

Када се у мају 1945. рат завршио и наступила слобода, била сам тако слаба да се нисам могла радовати што је јарам наших тлачитеља коначно скршен; нити сам се могла прикључити конвојима који су ослобођене одводили у земље које су биле спремне да их прихвате. Остала сам три месеца у једној болници да бих прикупила снагу. На крају сам одведена у Шведску, која је постала мој нови дом. Сместа сам ступила у везу с мојом хришћанском браћом и сестрама, и с временом се латила драгоценог блага службе на терену.

Године 1949, удала сам се за Ленарта Јусефсона, који је годинама служио као путујући надгледник Јеховиних сведока. Због тога што се држао своје вере, и он је током Другог светског рата такође био у затвору. Започели смо наш заједнички живот 1. септембра 1949. као пионири и добили доделу за град Борас. Током првих година, тамо смо са заинтересованим особама сваке седмице редовно водили десет библијских студија. Радовали смо се гледајући како за девет година од једне скупштине у Борасу постају три, а сада их тамо има пет.

Нисам могла дуго да будем пионир, јер смо 1950. постали родитељи једне девојчице и две године касније једног дечака. Тако сам имала дивну предност да нашу децу поучавам драгоценој истини којој ме је драги брат из Мађарске поучио када сам имала само 16, наиме: „Служити Јехови је највећа част коју човек може имати.“

Када се осврнем на свој живот, увиђам да сам доживела истинитост онога што је рекао ученик Јаков када нас је подсетио на Јовову издржљивост: „Господ [је] милосрдан и смилује се“ (Јаков 5:11). Иако сам и ја прошла кроз ужасне кушње, богато сам благословљена с два детета, њиховим брачним друговима и са шесторо унучади — сви су обожаваоци Јехове. Поред тога, имам много, много духовне деце и унучића, а неки од њих служе као пионири и мисионари. Сада је моја велика нада да поздравим драге особе које спавају смртним сном и да их загрлим када устану из гробова (Јован 5:28, 29).

[Слика на 31. страни]

У служби у Шведској после Другог светског рата

[Слика на 31. страни]

С мојим супругом