Зашто је поверење у кризи?

’МОЖЕШ ли данас уопште некоме веровати?‘ Можда си чуо како нека разочарана особа поставља ово питање. Или си можда лично поставио ово питање када си био емотивно растројен због неког сплета догађаја у свом животу.

Неоспорно је да широм света људима недостаје поверења у установе, а и у друге људе. Често је тај недостатак поверења оправдан. Да ли ико још очекује да ће већина политичара одржати сва своја предизборна обећања? Године 1990, у Немачкој је једно анкетирање 1 000 студената показало да док је 16,5 посто њих веровало да политичари могу решити светске проблеме, дупло више их је изразило велике сумње. Већина је рекла да нема поверења у способност политичара да реше проблеме као и да не верује у њихову вољност да то учине.

Новине Stuttgarter Nachrichten су се жалиле: „Превише политичара има у мислима прво своје интересе, па тек онда, евентуално, својих бирача.“ С овим се слажу и људи из других земаља. Новине The European рекле су о једној земљи: „Цинизам омладине према политичарима добро је поткрепљен од стране њихових родитеља који га такође деле.“ Такође је запажено да ’бирачи редовно руше политичке партије с положаја‘. Ове новине су надаље рекле: „Свако ко проводи време међу омладинцима [у овој земљи] сместа је погођен њиховим недовољним поверењем и осећајем изгубљености.“ Па ипак, без поверења јавности, нека демократска влада може мало постићи. Бивши председник Сједињених Држава, Џон Ф. Кенеди је једном запазио: „Темељ за једну успешну владу јесте поверење јавности.“

Што се тиче поверења у свету финансија, изненадни привредни преврати, и планови за богаћење на брзину који се изјалове, наводе многе да се држе на одстојању. Када су октобра 1997. светске берзе дивљачки ишле горе-доле, једне недељне новине су говориле о „помамном и каткад неразумном недостатку поверења“ и о „зарази неповерења“. Такође су рекле да је ’поверење [у једној азијској земљи] толико ослабило да је, како изгледа, само постојање режима... угрожено‘. У закључку су изнеле ову очигледну ствар: „Привреда се ослања на поверење.“

Религија такође не успева да унесе поверење. Један немачки религиозни журнал, Christ in der Gegenwart, жалосно је коментарисао: „Ниво поверења које становништво полаже у цркву наставља да опада.“ Између 1986. и 1992, број Немаца који су имали много, или бар доста поверења у цркву, опао је са 40 на 33 посто. У ствари, у бившој Источној Немачкој, тај број је испод 20 посто. С друге стране, број људи који имају мало или немају нимало поверења у цркву у бившој Западној Немачкој порастао је са 56 на 66 посто, а у бившој Источној Немачкој тај број је 71 посто.

Опадање поверења постаје све очигледније и на другим пољима не само на политичком, финансијском и религиозном — што су три стуба људског друштва. Још један пример је криминалистичка служба. Рупе у кривичном закону, потешкоће у праведној примени закона и сумњиве судске одлуке озбиљно потресају човеково поверење. Према часопису Time, „у систему који опасне криминалце увек изнова враћа на улицу, фрустрације грађана и полиције достижу тачку потпуног неповерења“. Због оптужби за корупцију и бруталност полиције, чак се и у њу срозало поверење.

Што се тиче међународне политике, прекинути мировни преговори и неуспеле обуставе ватре указују на недостатак поверења. Бил Ричардсон, амбасадор САД при Уједињеним нацијама, упире прстом на главни камен спотицања за остварење мира на Средњем истоку, једноставно говорећи: „Посреди је недостатак поверења.“

У међувремену, многи људи на приватном плану немају поверења чак ни у блиске рођаке и пријатеље, баш оне којима би се човек нормално обратио за разумевање и утеху кад има проблема. То је у многоме налик на ситуацију коју је описао хебрејски пророк Михеј: „У пријатеља немој мећати вере, не поуздај се ни у присног пријатеља; од оне која ти на крилу твоме лежи чувај врата уста својих“ (Михеј 7:5)

Знак времена

Немачки психолог Артур Фишер недавно је цитиран где каже: „Поверење особе у развитак друштва и у њену личну будућност у ствари је драстично опало на свим пољима. Омладинци сумњају да им друштвене установе могу помоћи. Њихово поверење се креће до те тачке да га уопште и немају, било да је у питању политичка, религиозна или било која друга организација.“ Није ни чудо што социолог Улрих Бек говори о „култури сумње“ према устаљеним ауторитетима, установама и стручњацима.

У једној таквој култури, људи теже да се повуку, да одбаце сав ауторитет и да живе по својим аршинима, доносећи одлуке независно од савета или упутстава других. Неки постају претерано сумњичави, можда чак несмотрени, када се опходе са онима према којима осећају да више не могу имати поверења. Овакав став потхрањује једну нездраву климу која је описана и у Библији: „Знај да ће у последње дане настати тешка времена, јер ће људи постати себични, лакоми, ташти, охоли, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, недушевни, неосетљиви, неверни, клеветници, неуздржници, свирепи, непријатељи добрих људи, издајници, нагли, надувени, и који ће више марити за сласти него за Бога; који ће имати изглед побожности, али одбацивши оно што чини силу њезину“ (2. Тимотеју 3:1-5; Пословице 18:1, NW). Заиста, данашња криза поверења јесте знак времена, знак ’последњих дана‘.

У свету где је поверење у кризи, и који је препун људи попут ових горе описаних, живот се не може у потпуности уживати. Али, да ли је реално размишљати да ће се ствари променити? Може ли се данашња криза поверења превазићи? Ако може, на који начин и када?