Можеш ли се поуздати у своју савест?

КОМПАС је под нормалним условима један поуздан инструмент. Његова игла, коју покреће земљино магнетно поље, доследно показује север. Зато се путници, када не постоје никакви оријентири који би им показали правац, могу ослонити на компас. Али, шта се догађа када се близу компаса стави неки магнетни предмет? Игла ће скренути ка магнету уместо да покаже север. Више није поуздан водич.

Нешто слично се може догодити и с људском савешћу. Створитељ је ово својство уградио у нас да нам служи као поуздан водич. Пошто смо створени по Божјем обличју, савест би требало да нас доследно усмерава у исправном правцу када доносимо одлуке. Она би требало да нас покрене да одражавамо Божја морална мерила (Постање 1:27). Она то често и чини. Примера ради, хришћански апостол Павле је записао да чак и они без Божјег откривеног закона „сами од себе чине што је по закону“. Зашто? Зато што им је ’савест сведок‘ (Римљанима 2:14, 15).

Па ипак, савест не проговори увек када треба. Због људске несавршености, нагињемо да чинимо ствари за које знамо да су неисправне. „Јер се ја радујем закону Божјему по унутрашњем човеку“, признао је Павле, „али видим други закон у удима својим, који се супроти закону разума мога, и заробљава ме законом греховним, који је у удима мојим“ (Римљанима 7:22, 23). Ако се често препуштамо погрешним нагињањима, наша савест може постепено да отупи и да нам на крају престане говорити да је такво понашање погрешно.

Међутим, упркос несавршености ми можемо нашу савест довести у склад с Божјим мерилима. Стварно је преко потребно да то учинимо. Чиста, исправно школована савест не само да води до топлог, личног односа с Богом, већ је и неопходна за наше спасење (Јеврејима 10:22; 1. Петрова 1:15, 16). Надаље, добра савест ће нам помагати да доносимо мудре одлуке у животу, што ће водити до нашег мира и среће. Псалмиста је о особи с таквом савешћу рекао: ’Закон Бога њенога у срцу је њеном, стопала се њена не спотичу‘ (Псалам 37:31).

Школовати савест

Школовање савести укључује више него само памтити неки списак закона и онда их се стриктно држати. Тако су радили фарисеји Исусових дана. Ове верске вође су знали Закон и развили су детаљно предање, наводно да би помогли људима да не прекрше Закон. Зато су били брзи да се успротиве када су Исусови ученици на Сабат тргали класје и јели зрна. Приговарали су Исусу када је једном човеку на Сабат излечио усахлу руку (Матеј 12:1, 2, 9, 10). Оба ова поступка, према фарисејском предању, значила су кршење четврте заповести (Излазак 20:8-11).

Јасно је да су фарисеји изучавали Закон. Али, да ли је њихова савест била у складу с Божјим мерилима? Никако! Намах након цепидлачења око оног што су они мислили да је ужасан прекршај закона о Сабату, фарисеји су се домунђавали ’како ће учинити да се Исус погуби‘ (Матеј 12:14). Замисли — ове самоправичне верске вође су се нарогушиле при помисли да се на Сабат једе свеже тргано класје и да се лечи; али нису осетиле ни трунку кривице због завере за Исусову смрт!

Првосвештеници су такође показивали слично искривљено размишљање. Ове искварене особе нису осетиле ни трунку кривице када су из храмске касе понудиле 30 сребрника Јуди да изда Исуса. Али, када је Јуда неочекивано вратио новац, бацивши га назад у храм, савест тих првосвештеника се суочила с једном законском недоумицом. „Не ваља их“, рекли су, „метнути у свети ковчег, јер је то цена крви“ (Матеј 27:3-6). Очигледно, првосвештеници су били забринути да ли је Јудин новац сада нечист. (Упореди с Поновљеним законима 23:18.) Па ипак, та иста група људи није видела ништа лоше у томе да потплати издају Божјег Сина!

Усклади своје мишљење с Божјим

Горњи примери показују да школовање савести изискује више од пуњења мозга списком ’може, не може‘. Истина, спознање о Божјим законима је битно, а послушност тим законима неопходна за спасење (Псалам 19:8-12). Међутим, поред познавања Божјих закона, морамо своје срце довести у склад с Божјим размишљањем. Тада можемо доживети испуњење Јеховиног пророчанства датог преко Исаије, а које наводи: ’Очи ће твоје видети учитеље твоје. И уши ће твоје слушати да се за тобом говори: „То је пут, идите њим!“, јер бисте ви сврнули десно или лево‘ (Исаија 30:20, 21; 48:17).

Наравно, ово не значи да ће нам када се суочимо с тешком одлуком, неки дословни глас рећи шта да урадимо. Међутим, када је наше размишљање усклађено с Божјим виђењем ствари, наша савест ће бити боље опремљена да нам помогне да доносимо одлуке које ће му бити миле (Пословице 27:11).

Осмотри Јосифа који је живео у 18. веку пре н. е. Када га је Петефријева жена наводила да с њом почини прељубу, Јосиф је одбио рекавши: „Како бих ја тако грдно зло починио и Богу згрешио?“ (Постање 39:9). У Јосифово време није било Божјег писаног закона који би забрањивао прељубу. Надаље, Јосиф је живео у Египту, далеко од породичне дисциплине или патријархалних правила. Шта је онда омогућило Јосифу да одоли искушењу? Једноставно речено, то је била његова школована савест. Јосиф је усвојио Божје гледиште да муж и жена треба да буду ’једна пут‘ (Постање 2:24). Он је дакле увидео да би било погрешно узети жену другог човека. Јосифово мишљење је било усклађено с Божјим мишљењем о тој ствари. Прељуба се косила с његовим моралним осећајем.

Данас, постоји мали број људи који су попут Јосифа. Сексуални неморал је разуздан, и многи према свом Створитељу, према себи или чак према свом брачном другу не осећају никакву одговорност да остану морално чисти. Стање је умногоме слично оном које је описано у књизи Јеремије: „Нико се за злоћу своју не каје, и не каже: Што то учиних? Сваки је својом трком окренуо као коњ који се у боју залети“ (Јеремија 8:6). Зато је као никада до сада за нас важно да своје мишљење ускладимо с Божјим. Имамо изванредну припрему да то чинимо.

Помоћ за школовање савести

Надахнуто Писмо „корисно је за учење, за уверавање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човек Божји и способан за свако добро дело“ (2. Тимотеју 3:16, 17). Проучавање Библије ће нам помоћи да школујемо оно што Библија назива наше „моћи запажања“, да бисмо разликовали исправно од погрешног (Јеврејима 5:14, NW). То ће нам омогућити да развијамо љубав према стварима које Бог воли и гнушање према стварима које он мрзи (Псалам 97:10; 139:21).

Зато је циљ библијског студија разумети дух и суштину истине, а не само технички оквир. У издању Куле стражаре од 1. септембра 1976. (енгл.) стајало је: „Кад проучавамо Писмо треба да настојимо да схватимо смисао Божје правде, љубави и праведности и да их дубоко усадимо у своје срце тако да могу постати део нас, баш као и узимање хране и дисање. Треба да покушамо да још потпуније пробудимо осећај моралне одговорности тиме што развијамо дубоку свесност онога што је исправно и онога што је погрешно. И не само то, треба да радимо на томе да нам савест осећа јаку одговорност према савршеном Законодавцу и Судији (Исаија 33:22). Зато док учимо ствари о Богу, треба да покушавамо да га опонашамо на сваком пољу нашег живота.“

Достићи ’Христов ум‘

Проучавање Библије ће нам такође помоћи да постигнемо ’Христов ум‘, ментално стање послушности и понизности које је показивао Исус (1. Коринћанима 2:16, NW). За њега је вршење Очеве воље била радост, не само рутина коју би следио аутоматски, без размишљања. Његов став је псалмиста Давид пророчански описао речима: „Извршићу, Боже мој, ја вољу твоју, закон твој је у мом срцу“a (Псалам 40:9).

Достићи ’Христов ум‘ је од животне важности за школовање савести. Док је био на земљи као савршен човек, Исус је одражавао Очеве особине и његову личност до највеће мере која је у људским оквирима могућа. Зато је и могао рећи: „Ко виде мене, виде оца“ (Јован 14:9). У свакој ситуацији с којом се суочио док је био на земљи, Исус је чинио баш оно што је његов Отац желео. Дакле, када проучавамо Исусов живот, добијамо јасну слику тога какав је Јехова Бог.

О Јехови читамо да је „милостив и милосрдан, спор на гнев и обилан добротом“ (Излазак 34:6). Исус је стално изнова показивао ове особине у опхођењу са својим апостолима. Када су се увек изнова препирали око тога ко је од њих већи, Исус их је речју и примером стрпљиво поучавао да „који год хоће да буде велик међу вама, да вам буде слуга, и који хоће међу вама да буде први, да вам буде слуга“ (Матеј 20:26, 27). Ово је само један пример који показује да своје мишљење можемо ускладити с Божјим на тај начин што осматрамо Исусов живот.

Што више учимо о Исусу, постајемо боље опремљени да опонашамо Јехову, нашег небеског Оца (Ефесцима 5:1, 2). Савест која је у складу с Божјим мишљењем управљаће нас у исправном правцу. Јехова онима који се уздају у њега обећава: „Уразумећу те и показаћу ти пут којим да идеш, световаћу те и око ће моје на теби бити“ (Псалам 32:8).

Користи од школоване савести

Знајући за својевољност несавршених људи, Мојсије је Израелце упозорио: „Примите к срцу све речи којим вас ја данас преклињем да их препоручите синовима својим, да би држали све речи овога закона и вршили их“ (Поновљени закони 32:46). И ми морамо записати Божји закон у своје срце. Ако то учинимо, вероватније је да ће нашим корацима управљати наша савест и да ће нам помагати да доносимо исправне одлуке.

Наравно, морамо бити опрезни. Библијска пословица каже: „Неки пут се прав човеку чини, а излазак му је пут ка смрти“ (Пословице 14:12). Зашто је то чест случај? Зато што је, као што Библија каже, ’срце изнад свега превртљиво и опако; ко га може познати?‘ (Јеремија 17:9). Дакле, потребно је да сви следимо опомену из Пословица 3:5, 6: „Свим се срцем својим уздај у Господа а на своју мисао немој се ослањати. Познај га на свима путевима својим, и он ће ти стазе твоје уравнити.“

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Попут компаса, библијски школована савест може нас усмерити у исправном правцу

[Извор слике]

Компас: љубазношћу Peabody Essex Museum, Salem, Mass.