Они су вршили Јеховину вољу

Павле храбро сведочи пред достојанственицима

КОНТРАСТ између њих двојице није могао да буде изразитији. Један је носио круну док је други био у ланцима. Један је био краљ; други је био затвореник. После две године затвора, апостол Павле је сада стајао пред јеврејским владарем, Иродом Агрипом II. Краљ и његова жена, Верникија, дошли су „у великом сјају у судницу с трибунима и с личностима онога града“ (Дела апостолска 25:23). Једно реферално дело каже: „Вероватно је било присутно неколико стотина људи.“

Овај састанак је организовао новопостављени намесник, Фест. Његов претходник, намесник Феликс, задовољио се тиме да пусти Павла да труне у затвору. Али Фест је довео у питање исправност оптужби против Павла. Павле је тако инсистирао на својој недужности да је захтевао да се његов случај изнесе пред цара! Павлов случај је пробудио знатижељу краља Агрипе. „И ја бих желео чути тог човека“, рекао је. Фест је брзо организовао ствари, вероватно се питајући шта ће краљ мислити о том необичном затворенику (Дела апостолска 24:27–25:22).

Следећег дана, Павле се нашао пред великим бројем достојанственика. „За срећу своју сматрам, краљу Агрипа, што се данас пред тобом браним“, рекао је Агрипи, „јер ти добро знаш [јеврејске] обичаје и препирке. Зато те молим да ме милостиво саслушаш“ (Дела апостолска 26:2, 3).

Павлова храбра одбрана

Павле је најпре говорио Агрипи о својој прошлости као прогонитеља хришћана. ’Присиљавао сам их да хуле‘, рекао је. „Гонио сам их и по туђим градовима.“ Павле је затим испричао како је добио једну запањујућу визију у којој га је ускрснули Исус питао: „Зашто ме гониш? Тешко би ти било противу бодила праћати се“a (Дела апостолска 26:4-14).

Исус је затим опуномоћио Савла да сведочи људима из свих нација о ’овоме што је видео и што ће му показати‘. Павле је испричао да је марљиво настојао да испуни свој задатак. Ипак, „ево зашто ме Јудеји ухватише у храму и хтедоше да ме раскину“, рекао је Агрипи. Апелујући на Агрипино интересовање за јудаизам, Павле је нагласио да је он у ствари сведочио „не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије“, о смрти и ускрсењу Месије (ДК) (Дела апостолска 26:15-23).

Фест га је прекинуо. „Много знање твоје изводи те из памети!“ узвикнуо је. Павле је одговорио: „Не лудујем, честити Фесте... него речи истине и разума казујем.“ Павле је затим рекао о Агрипи: „Зна то краљ, коме и говорим слободно, јер сам уверен да му од овога ништа није непознато, јер се те ствари нису у ћошку догодиле“ (Дела апостолска 26:24-26).

Павле се затим обратио директно Агрипи. „Верујеш ли, краљу Агрипа, пророцима?“ Ово питање је без сумње довело Агрипу у незгодан положај. Коначно, морао је да сачува слику о себи, а ако би се сложио с Павлом, то би значило да се слаже с оним што је Фест назвао ’лудило‘. Вероватно осетивши да Агрипа оклева, Павле је сам одговорио на своје питање. „Знам да верујеш“, рекао је. Сада је проговорио Агрипа, али није рекао ништа конкретно. „Још мало“, рекао је Павлу, „па ћеш ме уверити да будем хришћанин“ (Дела апостолска 26:27, 28, курзив наш).

Павле је вешто употребио Агрипину неодређену изјаву да каже једну снажну мисао. „Било то брзо или касно“, рекао је, „да Бог да да не само ти него и сви који ме данас слушају постану такви као и ја што сам, осим окова ових!“ (Дела апостолска 26:29).

Агрипа и Фест нису на Павлу видели ништа што заслужује смрт или затвор. Па ипак, његов захтев да се његов случај изнесе пред цара није могао да се опозове. Зато је Агрипа рекао Фесту: „Овај човек могаше бити пуштен да се није жалио цару“ (Дела апостолска 26:30-32).

Поука за нас

Павлов метод сведочења пред достојанственицима пружа нам изванредан пример. Кад је говорио краљу Агрипи, Павле је то урадио дискретно. Без сумње је знао за скандал у који су били укључени Агрипа и Верникија. Њихова веза је била родоскрвна, јер је Верникија у ствари била Агрипина сестра. Али у овој прилици Павле није одлучио да им држи придику о моралу. Не, он је нагласио тачке које су њему и Агрипи биле заједничке. Надаље, премда је Павла поучавао образовани фарисеј Гамалило, он је признао да је Агрипа био стручњак за јеврејске обичаје (Дела апостолска 22:3). Упркос Агрипином личном моралу, Павле му је говорио с поштовањем зато што је Агрипа био на власти (Римљанима 13:7).

Док храбро сведочимо о нашим веровањима, наш циљ није да разоткријемо или осудимо нечисте поступке оних који нас слушају. Уместо тога, да бисмо им олакшали да прихвате истину, треба да наглашавамо позитивне аспекте добре вести, истичући оно чему се надамо и ми и они. Кад говоримо онима који су старији од нас или који су на власти, треба да признамо њихов положај (Левитска 19:32). На тај начин можемо опонашати Павла, који је рекао: „Свима сам био све, да како год кога спасем“ (1. Коринћанима 9:22).

[Фусноте]