Ко су били Макабејци?
РАЗДОБЉЕ Макабејаца за многе је попут црне кутије скривене између завршетка последњих књига Хебрејских списа и доласка Исуса Христа. Баш као што се неки детаљи открију када се анализира црна кутија авиона који се срушио, тако се донекле може стећи увид о Макабејцима поближим осматрањем њихове ере — ере прелаза и промена за јеврејски народ.
Ко су били Макабејци? Како су утицали на јудаизам пре доласка прореченог Месије? (Данило 9:25, 26).
Талас плиме хеленизма
Александар Велики је освојио подручја од Грчке па све до Индије (336-323. пре н. е.). Његово огромно краљевство било је један чинилац у ширењу хеленизма — језика и културе Грчке. Александрови службеници и војници узимали су жене с тих подручја, доводећи тако до стапања грчке културе са страним културама. Након Александрове смрти, његово краљевство су поделили његови генерали. Почетком другог века пре н. е., Антиох III из грчке династије Селеукида у Сирији, преузео је власт над Израелом од египатских Грка Птолемеја. Како је хеленистичка владавина утицала на Јевреје у Израелу?
Један историчар пише: „Будући да Јевреји нису могли избећи дотицај са својим хеленизираним суседима, а још мање са својим братством у туђини, упијање грчке културе и грчког начина размишљања било је неизбежно... Само један удисај у хеленистичком периоду значио је прихватање грчке културе!“ Јевреји су преузимали грчка имена. До различите мере, прихватали су и грчке обичаје и одевање. Препредена моћ стапања се повећавала.
Исквареност свештеника
Најподложнији хеленистичком утицају међу Јеврејима били су свештеници. За многе од њих је прихватање хеленизма значило допуштање јудаизму да с временом напредује. Један такав Јеврејин био је Јасон (на јеврејском Јошуа), брат првосвештеника Онијаса III. Док је Онијас био одсутан у Антиохији, Јасон је грчким властима понудио мито. За чега? Да би их навео да на место првосвештеника поставе њега уместо Онијаса. Грчки селеукидски владар Антиох Епифан (175-164. пре н. е.) радо је прихватио ову понуду. Грчки владари се раније нису петљали у јеврејско првосвештенство, али Антиоху су била потребна новчана средства за војне походе. Такође је био задовољан да има неког јеврејског вођу који би још активније подупирао хеленизацију. На Јасонов захтев, Антиох је Јерусалиму доделио статус грчког града (полиса). А Јасон је изградио гимназију у којој су се млади Јевреји, па чак и свештеници, такмичили у играма.
Издаја је рађала издају. Три године касније, Менелај, који није био из свештеничке лозе, понудио је већи мито, и Јасон је побегао. Да би платио Антиоху, Менелај је узимао велике суме новца из храмске касе. Пошто се Онијас III (у изгнанству у Антиохији) подигао против тога, Менелај је средио да се он убије.
Када су се пронеле гласине да је Антиох умро, Јасон се вратио у Јерусалим с хиљаду људи да би преузео првосвештенство од Менелаја. Али, Антиох није био мртав. Чувши за Јасонов поступак и неред међу Јеврејима као пркос његовој политици хеленизације, Антиох је узвратио одмаздом.
Антиох предузима акцију
У својој књизи, The Maccabees, Моше Перлман пише: „Иако записи нису експлицитни, Антиох је изгледа закључио да је допуштање религиозне слободе Јеврејима било политичка грешка. Према њему, последња побуна у Јерусалиму није настала из чисто религиозних потицаја, већ због доминантног проегипатског расположења у Јудеји, и ови политички осећаји попримили су опасан израз управо зато што су Јевреји, сами између свих народа, тражили велику меру верског сепаратизма који им је и допуштен... Овоме ће се, одлучио је, стати на пут.“
Израелски државник и изучавалац Аба Ебан сумира оно што је уследило: „У брзом следу током 168. и 167. [пре н. е.], Јевреји су масакрирани, Храм је био опљачкан, практиковање јеврејске религије било је забрањено. Обрезање је постало кажњиво смрћу, као и држање Сабата. Крајња увреда се десила децембра 167, када је по наређењу Антиоха, у Храму подигнут олтар Зевсу, и када се од Јевреја захтевало да том грчком богу жртвују свиње — што је по јеврејском закону свакако нечисто.“ Током овог раздобља, Менелај и други хеленизирани Јевреји остали су на својим положајима, обављајући службу у сада оскрнављеном храму.
Док су многи Јевреји прихватили хеленизам, једна нова група која је себе називала хасиди — побожни — подстицала је на стриктнију послушност Мојсијевом закону. Сада након што су му се згадили хеленизирани свештеници, обичан народ је све више и више стајао на страну хасида. Наступио је период мучеништва кад су Јевреји широм земље били присиљени да се повинују паганским обичајима и жртвама, или да умру. Апокрифне књиге Макабејаца пружају бројне извештаје о мушкарцима, женама и деци који су радије умрли него направили компромис.
Макабејци реагују
Екстремни Антиохови поступци навели су многе Јевреје да се боре за своју религију. У Модини, југозападно од Јерусалима близу савременог града Лода, један свештеник по имену Мататија позван је у центар града. Пошто је Мататију поштовало локално становништво, краљев представник је покушао да га убеди да учествује у паганском жртвовању — да би спасао свој живот и да би поставио пример осталим становницима. Када је Мататија одбио, иступио је један други Јеврејин, спреман на компромис. Испуњен огорчењем, Мататија се дограбио оружја и убио га. Зачуђени насилном реакцијом овог старог човека, грчки војници нису одмах реаговали. За тили час, Мататија је убио и грчког службеника. Петорица Мататијиних синова и градски становници надјачали су грчке трупе пре него што су могле да се одбране.
Мататија је узвикнуо: ’Ко год је поборник Закона нека ме следи.‘ Да би избегли одмазду, он и његови синови побегли су у брда. Како се реч о њиховој акцији ширила, придружили су им се Јевреји (укључујући и многе хасиде).
Мататија је свом сину Јуди поверио војне операције. Можда је због свог ратног јунаштва, Јуда назван Макабејац, што значи „чекић“. Мататија и његови синови прозвани су Хашмонејима, што је име које је потекло од назива Хашмона или од неког претка с тим именом (Исус Навин 15:27, NW). Међутим, пошто је Јуда Макабејац постао истакнута личност током ове побуне, цела породица је прозвана Макабејцима.
Храм је повраћен
Током прве године ове побуне, Мататија и његови синови успели су да организују малу војску. У неколико наврата, грчке трупе су на Сабат напале групу хасидских бораца. Иако су били способни да се одбране, нису прекршили Сабат. Зато је дошло до масовних покоља. Мататија — на кога се сада гледало као на верски ауторитет — увео је правило по ком је Јеврејима на Сабат дозвољено да се бране. Ово правило не само што је удахнуло нови живот у побуну већ је и поставило један образац у јудаизму који је верским вођама допуштао да јеврејски закон прилагоде измењеним околностима. Талмуд одражава ову тенденцију у својој каснијој изјави: „Нека обесвете један Сабат тако да би могли светковати многе друге Сабате“ (Јома 85б).
Након смрти свог остарелог оца, Јуда Макабејац је постао неоспоран вођа ове побуне. Увиђајући да је немоћан да потуче непријатеља у битки на отвореном, смислио је нове методе, нешто попут герилског ратовања у савремено доба. Нападао је Антиохове снаге у подручјима где ови нису могли прибећи својим уобичајеним методама одбране. У једној битки за другом, Јуда је тако успевао да потуче снаге које су биле много надмоћније од његових.
Због тога што су се суочавали са унутрашњим ривалствима и све већом моћи Рима, владари у селеукидском царству мање су се бринули око примењивања антијеврејских одредаба. То је Јуди отворило пут да свој напад спроведе све до самих капија Јерусалима. Децембра 165. пре н. е., он и његове трупе су заузели храм, очистили посуђе из њега и поново га посветили — након три године од дана када је био оскрнављен. Јевреји сваке године обележавају овај догађај за време Ханука, празника посвећења.
Политика над побожношћу
Циљеви ове побуне били су постигнути. Уклоњене су забране на практиковање јудаизма. У храму је обновљено обожавање и приношење жртава. Задовољни хасиди су сада напустили војску Јуде Макабејца и вратили се својим домовима. Али, Јуда је имао друге замисли. Имао је добро обучену војску, онда, зашто да је не употреби да би успоставио независну јеврејску државу? Верски разлози који су покренули ову побуну, сада су замењени политичким побудама. Тако се борба наставила.
Тражећи подршку у својој борби против селеукидске доминације, Јуда Макабејац је склопио један споразум с Римом. Иако је убијен у битки 160. пре н. е., његова браћа су наставила с борбом. Јонатан, Јудин брат, тако је вешто извео ствари да су селеукидски владари пристали да се он постави за првосвештеника и владара Јуде, иако још увек под њиховим суверенитетом. Када је због сиријске завере Јонатан био преварен, заробљен и убијен, његов брат Симеон — последњи од браће Макабејаца — преузео је ствар. Под Симеоновом владавином, уклоњени су и последњи трагови селеукидске доминације (141. пре н. е.). Симеон је обновио савез с Римом и јеврејске вође су га прихватиле као владара и првосвештеника. Тако је у рукама Макабејаца основана једна независна хашмонејска династија.
Макабејци су наново увели обожавање у храму пре Месијиног доласка. (Упореди с Јованом 1:41, 42; 2:13-17.) Али, исто као што се поверење у свештенство срушило због поступака хеленизираних свештеника, чак се још више пољуљало под Хашмонејима. Заиста, владавина политички оријентисаних свештеника уместо неког краља из линије верног Давида јеврејском народу није донела праве благослове (2. Самуилова 7:16; Псалам 89:4, 5, 36, 37).
[Слика на 21. страни]
Мататија, отац Јуде Макабејца, узвикнуо је: ’Ко год је поборник Закона нека ме следи‘
[Извор слика]
Мататија се обраћа јеврејским избеглицама/The Doré Bible Illustrations/Dover Publications