Јехова је за мене Бог љубазне доброте
ИСПРИЧАО ЈАНИС АНДРОНИКОС
Била је 1956. година. Свега девет дана после мог венчања, нашао сам се пред апелационим судом у Комотинију, у северној Грчкој. Надао сам се да ће 12-месечна казна, на коју сам осуђен због проповедања о Божјем Краљевству, бити поништена. Одлука апелационог суда — шест месеци затвора — срушила је моју наду и била је само почетак дуге серије суђења. Међутим, кроз све њих, Јехова је доказао да је он за мене Бог љубазне доброте.
КАДА сам рођен, 1. октобра 1931, моја породица је живела у Кавали, древном Неаполису у Македонији, граду који је апостол Павле посетио током свог другог мисионарског путовања. Мама је постала Јеховин сведок када сам имао пет година и, упркос томе што је била скоро неписмена, дала је све од себе да у мене усади љубав према Богу и страх од њега. Мој отац је био један крајње конзервативан човек који се упорно држао грчке православне традиције. Није имао никакво интересовање за библијску истину и противио се мајци, често прибегавајући насиљу.
Тако сам одрастао у раздељеном дому, где је отац тукао и злостављао мајку и чак нас напустио. Мама је мене и моју сестрицу од малих ногу водила на хришћанске састанке. Међутим, када сам напунио 15 година, жеље младости и дух независности су ме одвукли од Јеховиних сведока. Ипак, моја верна мајка се напрезала и пролила је много суза у својим напорима да ми помогне.
Због сиромаштва и лошег начина живота који сам водио, озбиљно сам се разболео и морао сам да останем у кревету више од три месеца. Тада је један врло понизан брат, који је помогао мојој мајци да упозна истину, у мени препознао искрену љубав према Богу. Осетио је да ми се може помоћи да се духовно опоравим. Други су му рекли: „Губиш време покушавајући да помогнеш Јанису; никада се неће опаметити.“ Али, стрпљење овог брата и његова истрајност у помагању мени донели су плод. Своје предање Јехови симболизовао сам крштењем у води 15. августа 1952, када сам имао 21 годину.
Тек ожењен и у затвору
Три године касније, упознао сам Марту, духовно настројену сестру с изванредним особинама, и ускоро смо се верили. Једног дана сам остао просто забезекнут када ми је Марта рекла: „Данас планирам да проповедам од врата до врата. Хоћеш са мном?“ До тада никад нисам учествовао у тој грани службе и углавном сам проповедао неформално. Дело проповедања у Грчкој је у то време било забрањено, и нашу проповедничку активност смо морали да обављамо у илегали. Било је бројних хапшења, судских процеса, и као последица, строгих затворских казни. Ипак, нисам могао рећи „не“ својој вереници!
Марта је 1956. постала моја жена. Оно када ме је апелациони суд у Комотинију осудио на шестомесечну казну затвора било је девет дана после нашег венчања. То је дозвало у сећање питање које сам нешто раније поставио једној хришћанској сестри, пријатељици моје мајке: „Како ја уопште могу показати да сам прави Јеховин сведок? Никада нисам имао прилику да докажем своју веру.“ Када је та сестра дошла да ме посети у затвору, подсетила ме је на то питање и рекла: „Сада можеш показати Јехови колико га волиш. Ово је твоја додела.“
Када сам сазнао да је мој адвокат покушао да подигне новац како би ме уз кауцију извукао из затвора, рекао сам му да ћу радије издржати своју казну. Како сам био радостан када сам после шест месеци затвора видео како два затвореника прихватају истину! Током наредних година био сам укључен у многе судске спорове у корист добре вести.
Избори због којих никада нисмо зажалили
Неколико година после мог ослобађања, 1959, служио сам као слуга скупштине, или председавајући надгледник, и био сам позван да похађам Школу службе за Краљевство, курс за скупштинске старешине. Међутим, у исто време, понуђено ми је стално запослење у јавној болници, посао који би мени и мојој породици пружио финансијску сигурност. Шта да изаберем? Привремено сам у болници радио већ три месеца и директор је био врло задовољан мојим радом, али када је стигао позив за школу, није ми допустио да узмем чак ни неплаћено одсуство. Пошто сам под молитвом промислио о овој дилеми, одлучио сам да на прво место ставим интересе Краљевства и одбијем понуђени посао (Матеј 6:33).
Отприлике у исто време, покрајински и обласни надгледник дошли су да служе у нашој скупштини. Наше састанке смо морали одржавати тајно у приватним кућама због снажног противљења од стране грчког православног свештенства и власти. Након једног састанка, покрајински надгледник ми је пришао и упитао ме да ли сам размишљао о ступању у пуновремену службу. Његов предлог је погодио праву жицу зато што је то био мој сан од када сам се крстио. Одговорио сам: „Желео бих, и то много.“ Међутим, већ сам имао додатну одговорност подизања ћерке. Брат ми је рекао: „Уздај се у Јехову, и он ће ти помоћи да оствариш своје планове.“ Тако смо без занемаривања наших породичних одговорности, моја жена и ја били у могућности да преуредимо наше околности, и ја сам децембра 1960. започео да служим у источној Македонији као специјални пионир — један од свега петоро специјалних пионира у земљи.
Пошто сам годину дана радио као специјални пионир, канцеларија подружнице у Атини ме је позвала да служим као путујући надгледник. Када сам се вратио кући с једномесечне обуке за ову грану службе, и док сам још увек препричавао Марти своја искуства, посетио ме је директор великог рудника мангана и понудио ми место пословође погона за прераду, нудећи ми повољан петогодишњи уговор, лепу кућу и аутомобил. Дао ми је два дана да одговорим. Поново, без трунке оклевања, молио сам се Јехови: „Ево мене, мене пошаљи“ (Исаија 6:8). Моја жена се у потпуности сложила. С поверењем у Бога, започели смо путујуће дело, и Јехова нас у својој љубазној доброти никада није изневерио.
Служење кроз сито и решето
Иако смо имали економских проблема, гурали смо напред и Јехова је збрињавао наше потребе. У почетку, скупштине сам углавном посећивао на малом мотоциклу, преваљујући удаљености од преко 500 километара. Много пута сам имао тешкоће, а било је и пар саобраћајних незгода. Једне зиме сам у повратку из скупштине прелазио набујали поток када се мотор покварио, и ја сам био мокар до колена. Онда ми је пукла гума. Помогао ми је један пролазник који је имао пумпу те сам тако успео да стигнем до најближег села где сам закрпио гуму. У три сата ујутру сам коначно стигао кући, смрзнут и исцрпљен.
Једном другом приликом, на путу из једне скупштине ка другој, мотоцикл се занео и пао преко мог колена. Панталоне су ми биле исцепане и натопљене крвљу. Нисам имао друге панталоне, тако да сам те вечери говор одржао у панталонама другог брата, који је био доста већи од мене. Ипак, ниједна потешкоћа није могла угасити моју жељу да служим Јехови и вољеној браћи.
У још једној незгоди био сам гадно повређен, поломио сам руку и предње зубе. Тада ме је посетила моја сестра, која није Сведок, и живи у Сједињеним Државама. Какво је олакшање било када ми је помогла да купим аутомобил! Када су браћа из Атинске подружнице сазнала за моју незгоду, послали су ми једно охрабрујуће писмо и између осталих ствари укључили су речи из Римљанима 8:28, које делимично гласе: „Бог чини да сва његова дела заједно сарађују на добро оних који воле Бога.“ Ово засигурање се увек изнова доказало истинитим у мом животу!
Пријатно изненађење
Године 1963, радио сам с једним специјалним пиониром у селу где је одазив људи био хладан. Одлучили смо да радимо одвојено, и свако је узео једну страну улице. Нисам стигао ни да покуцам на врата једне куће, када ме је једна жена журно увукла унутра, затворила и закључала врата за мном. Био сам збуњен, питајући се шта се дешава. Убрзо после тога, исто тако ужурбано је позвала специјалног пионира у кућу. Онда нам је госпођа рекла: „Пст! Да се нисте померили!“ Након неког времена, напољу смо чули непријатељске гласове. Људи су нас тражили. Када су се ствари стишале, госпођа нам је рекла: „Ово сам урадила да бих вас заштитила. Поштујем вас зато што верујем да сте ви прави хришћани.“ Искрено смо јој захвалили и отишли, оставивши јој доста литературе.
Четрнаест година касније, док сам присуствовао обласном конгресу у Грчкој, једна жена ми је пришла и рекла: „Брате, да ли ме се сећаш? Ја сам жена која вас је сакрила од противника када сте дошли у наше село да бисте сведочили.“ Она је емигрирала у Немачку, проучавала Библију, и повезала се с Јеховиним народом. Сада је цела њена породица у истини.
Заиста, током свих ових година били смо благословљени с пуно ’писмених препорука‘ (2. Коринћанима 3:1). Много оних којима смо имали предност да помогнемо да стекну спознање библијске истине сада служе као старешине, слуге помоћници и пионири. Како је узбудљиво видети како шачица објавитеља у покрајинама где сам служио раних 1960-их расте на више од 10 000 обожавалаца Јехове! Све заслуге припадају нашем Богу љубазне доброте који нас користи на свој начин.
„Болна на одру крепити“
Током година наше путујуће службе, Марта се показала као један изванредан помоћник, увек веселог дух. Међутим, октобра 1976, озбиљно се разболела и подвргла се болној операцији. Завршила је као параплегичар у инвалидским колицима. Како ћемо изаћи на крај с трошковима и емоционалним стресом? Полажући још једном поверење у Јехову, осетили смо његову љубазну и великодушну руку. Када сам отишао да служим у Македонији, Марта је због физиотерапије остала у Атини код једног брата. Телефонирала би ми с охрабрујућим речима: „Добро сам. Ти настави, и када поново будем могла да се крећем, прикључићу ти се у мојим инвалидским колицима.“ И баш то је урадила. Наша вољена браћа из Бетела су нам послала пуно охрабрујућих писама. Марта се увек присећала речи из Псалма 41:4: „Јехова ће га болна на одру крепити; оздравићеш га ти од свих болести његових!“
Због ових озбиљних здравствених проблема, 1986. било је одлучено да би за мене било погодније да служим као специјални пионир у Кавали, близу породице наше драге ћерке. Прошлог марта моја драга Марта је преминула, оставши верна до краја. Пре него што је умрла, када би је браћа питала: „Како си?“, она би обично одговорила: „Пошто сам близу Јехове, баш сам добро!“ Када смо се припремали за хришћанске састанке или када смо примали примамљиве позиве да служимо у подручјима где је жетва обилна, Марта би обично рекла: „Јанис, хајде да служимо тамо где је потреба већа.“ Она никада није изгубила свој реван дух.
Пре неколико година и ја сам морао да се суочим с озбиљним здравственим проблемом. Марта 1994, откривен ми је срчани проблем који је опасан по живот и операција је била обавезна. Још једном сам осетио како ме Јеховина брижна рука подржава кроз критичан период. Никада нећу заборавити молитву покрајинског надгледника који се молио поред мог кревета када сам изашао са интензивне неге, као и прославу Меморијала коју сам одржао баш тамо у мојој болничкој соби с још четворицом пацијената који су показали нешто интересовања за истину.
Јехова је био наш помоћник
Време лети, наше тело слаби, али наш дух се обнавља кроз студиј и службу (2. Коринћанима 4:16). Прошло је 39 година откако сам рекао: „Ево мене, мене пошаљи.“ То је био испуњен, срећан и награђујућ живот. Да, понекад осећам да сам „несрећан и јадан“, али онда с пуним поверењем могу казати Јехови: ’Ти си помоћ моја и избављење моје.‘ (Псалам 40:18). Он је за мене заиста био Бог љубазне доброте.
[Слика на 25. страни]
С Мартом, 1956.
[Слика на 26. страни]
Лука у Кавали
[Слика на 26. страни]
С Мартом, 1997.