Несвакидашњи брак Воза и Руте

НА ГУМНУ близу Витлејема све врви од пролећних активности. Дан је био дуг. Мирис свеже испеченог зрневља жита наговештава гладним радницима да је време за оброк. Сви ће уживати у плодовима свог рада.

Воз, богати земљопоседник, наситио се и напио и сада одмара крај једног великог снопа жита. Дан жетве се приближио свом крају и свако тражи пријатно место за одмор. Воз, задовољан, покрива се и тоне у сан.

Потајни сусрет

Усред ноћи, Воз се трже из сна дрхтећи од хладноће. На његово изненађење, неко му је намерно открио ноге и сада лежи поред њих! Не препознајући у мраку ко је то, он пита: „Ко си?“ Женски глас одговара: „Ја сам, Рута, слушкиња твоја; рашири крило своје на слушкињу своју, јер си ти откупитељ мој“ (Рута 3:1-9).

Сами у мраку, они разговарају. Није било уобичајено да жене на овакав начин дођу на гумно (Рута 3:14). Па ипак, на Возов позив, Рута остаје да лежи крај његових ногу до пред саму зору. Тада устаје и одлази, тако да избегава неоснована говоркања.

Да ли је ово био љубавни састанак? Да ли је овог богатог, старијег човека лукаво завела Рута — сиромашна, млада удовица из паганске земље? Да ли је Воз те ноћи искористио Рутину усамљеност и околности у којима се она нашла? Не. Оно што се догодило заправо је пример лојалности и љубави према Богу. Поред тога, све оно што је довело до овог сусрета било је веома дирљиво.

Али, ко је Рута? Који су њени мотиви? И ко је овај богати човек, Воз?

„Ваљана жена“

Годинама пре ових догађаја, Јуду је погодила глад. Једна четворочлана израелска породица — Елимелех, његова жена Нојемина и њихова два сина Малон и Хелеон — населили су се у плодној земљи Моав. Синови су оженили две Моавке, Руту и Орфу. Након смрти својих мужева, те три жене су сазнале да се стање у Израелу побољшало. Зато је Нојемина — сада удовица, унесрећена, без деце и унучића — одлучила да се врати у своју домовину (Рута 1:1-14).

На путу за Израел, Нојемина је убедила Орфу да се врати свом народу, а затим је рекла Рути: „Ето, јетрва се твоја врати к народу своме и к боговима својим; врати се и ти као и јетрва твоја.“ Али, Рута је одговорила: „Не наговарај ме да те оставим... Куд идеш ти ићи ћу и ја... твој ће народ мени мој народ бити и твој Бог мој Бог; где ти умреш умрећу и ја, и онде ћу бити сахрањена“ (Рута 1:15-17). И тако су се ове две сиромашне удовице вратиле у Витлејем. Рутина љубав и брига за свекрву толико су одушевили њихове суседе, да су сматрали да она Нојемини „више вреди од седам синова“. Други су назвали Руту ’ваљаном женом‘ (Рута 3:11; 4:15).

У Витлејему, на почетку жетве јечма, Рута је рекла Нојемини: „Пусти ме, молим те, да идем да пабирчим класје у поље оног пред чијим очима милост нађем“ (Рута 2:2).

Она сасвим случајно долази на поље које припада Возу, рођаку њеног свекра, Елимелеха и моли настојника тог поља за дозволу да пабирчи. Њена марљивост у пабирчењу је изванредна и настојник пред Возом похваљује њен рад (Рута 1:22–2:7).

Заштитник и доброчинитељ

Воз је одани Јеховин обожавалац. Он сваког јутра поздравља своје жетеоце речима: „Јехова с вама!“ и они одговарају: „Благословио те Јехова!“ (Рута 2:4). Након што је и сам приметио Рутину марљивост и након што је сазнао за њену лојалност према Нојемини, Воз се постарао да јој олакша пабирчење. Укратко, он јој каже: ’Остани на мојим њивама, нема потребе да идеш код других. Буди с мојим девојкама, с њима ће ти бити добро. Момцима сам наредио да те не дирају. Кад ожедниш, донеће ти хладне воде‘ (Рута 2:8, 9).

Рута се клања до земље и каже: ’Како сам нашла милост у твојим очима, иако сам туђинка?‘ Воз одговара: ’Чуо сам шта си све учинила за свекрву после смрти свог мужа — како си оставила оца, мајку, рођаке и домовину да би живела у страном народу. Нека те Јехова награди за твоје дело. Нека ти да потпуну награду‘ (Рута 2:10-12).

Воз не покушава да придобије њену наклоност. Његове похвале су искрене. Рута је истински понизна и захваљује за утеху коју јој је пружио. Она сматра да то није заслужила и наставља да ради још марљивије. Касније, у време оброка, Воз зове Руту: ’Дођи, једи хлеба и умочи свој залогај у оцат.‘ Она једе док се не насити, а затим сакупља храну да понесе кући Нојемини (Рута 2:14).

До краја дана, Рута је напабирчила око 20 литри јечма. То и преосталу храну носи кући Нојемини (Рута 2:15-18). Задовољна обиљем хране, Нојемина је пита: „Где си пабирчила данас?... Да је благословен онај који је погледао на те!“ Када је чула да је пабирчила код Воза, Нојемина каже: „Да га благослови Јехова, који је милосрдан живима, као што је био и онима који су умрли! Тај је човек нама род... он је један од откупитеља наших“ (Рута 2:19, 20).

Проналажење „починка“

У жељи да нађе ’починак‘, то јест дом својој снахи, Нојемина користи прилику да, у складу с Божјим законом, обезбеди откуп (Левитска 25:25; Поновљени закони 25:5, 6). Сада Нојемина саветује Руту како да на најделотворнији, чак помало драматичан начин привуче Возову пажњу. Припремљена и добро поучена, под окриљем ноћи, Рута силази до Возовог гумна. Налази га како спава. Подиже покривач с његових ногу и чека да се пробуди (Рута 3:1-7).

Када се Воз пробудио, Рутин симболичан гест сигурно му је помогао да разуме значење њене молбе да „рашири крило своје на слушкињу своју“. Њен поступак је подсетио времешног Јудејина на његову обавезу као откупитеља, с обзиром на то да је био рођак Рутиног покојног мужа, Малона (Рута 3:9).

Рутина посета није била очекивана. Па ипак, Возова реакција показује да Рутин захтев за откупом није био у потпуности неочекиван. Воз је био спреман да се одазове на Рутину молбу.

У Рутином гласу се сигурно могла осетити извесна мера стрепње, што је подстакло Воза да је утеши: „Сад, кћери моја, не бој се; што год речеш учинићу ти, јер сва врата народа мога знају да си ваљана жена“ (Рута 3:11).

Да је Воз сматрао Рутин поступак потпуно честитим, види се из његових речи: „Јехова да те благослови, кћери моја! Ово твоје последње дело [’лојалне љубави‘, NW] још више за те говори неголи прво“ (Рута 3:10). Својим првим делом, Рута је према Нојемини показала лојалну љубав. Последње дело било је то што је несебично отишла код Воза, много старијег човека јер је био њен откупитељ. Била је вољна да подигне потомство Нојемини и имену свог покојног мужа Малона.

Откупитељ се повлачи

Следећег јутра, Воз позива једног човека, названог „он“, који је био ближи Нојеминин рођак од њега. Пред становницима и старешинама града, Воз каже: ’Нашао сам да је потребно да ти јавим да имаш право да откупиш од Нојемине њиву која је припадала њеном мужу Елимелеху, јер она мора да је прода.‘ Воз наставља: ’Ако хоћеш да је откупиш, откупи је, а ако нећеш, ја ћу је откупити‘. Када је саслушао Воза, „он“ наговештава да ће је откупити (Рута 4:1-4).

Али, ’онога‘ тек чека изненађење! Воз сада изјављује пред свим сведоцима: „У који дан узмеш њиву из руке Нојемине, узећеш је и из руке Руте Моавке, жене умрлога, да подигнеш име умрломе у наслеђу његовом.“ Плашећи се да би могао расути своје наслеђе, најближи рођак се одриче свог права рекавши: „Не могу откупити“ (Рута 4:5, 6).

Према обичају, човек који би одбио да изврши откуп морао је да изује сандале и да их да другоме. Зато, када је рекао Возу „узми ти то на себе“, откупитељ је изуо сандале. Затим Воз каже старешинама и свему народу: „Ви сте данас сведоци да сам откупио из руке Нојеминине што је год било Елимелехово и све што је било Хелеоново и Малоново, и да сам узео себи за жену Руту Моавку, жену Малонову, да подигнем име умрлому у наслеђу његовом... Ви сте данас сведоци!“ (Рута 4:7-10).

Сви који су били на градским вратима кажу Возу: „Да да Јехова да жена која улази у дом твој буде као Рахела и Лија, које обе сазидаше дом Израелов! Покажи снагу своју у Ефрати, и стеци име себи у Витлејему!“ (Рута 4:11, 12).

Уз благослов народа, Воз узима Руту за жену. Она му рађа сина по имену Овид и тако су Рута и Воз постали преци краља Давида, а самим тим и Исуса Христа (Рута 4:13-17; Матеј 1:5, 6, 16).

’Потпуна награда‘

Све време, од његовог првог љубазног поздрава радницима до прихватања одговорности очувања Елимелеховог породичног имена, Воз је доказао да је био изванредан човек — човек од акције и ауторитета. Истовремено, он је био човек који је показивао самоконтролу, веру и беспрекорност. Такође, био је великодушан, љубазан, морално честит и потпуно послушан Јеховиним заповестима.

Рута се истиче по својој љубави према Јехови, лојалној љубави према Нојемини и по марљивости и понизности. Није никакво чудо што су је људи сматрали ’ваљаном женом‘. Она није јела ’хлеба у лењости‘ и захваљујући свом марљивом раду имала је шта да подели са својом сиромашном свекрвом (Пословице 31:27, 31, ДК). Прихватајући своје обавезе према Нојемини, Рута је сигурно осећала радост која је резултат давања (Дела апостолска 20:35; 1. Тимотеју 5:4, 8).

Заиста имамо добре примере у књизи Руте! Јехова није заборавио Нојемину. Рута је примила ’потпуну награду‘ као преткиња Исуса Христа. Воз је благословљен ’ваљаном женом‘. Што се нас тиче, такви појединци нам служе као примери вере.

[Оквир на 26. страни]

Зрачак наде

Ако икада помислиш да живиш у несрећним временима, прича о Рути може ти пружити искру наде. Она се истиче као важан епилог књиге о Судијама. Књига о Рути говори како је Јехова употребио једну понизну удовицу из моавске нације да би свом народу обезбедио краља. Насупрот догађајима који су описани у књизи о Судијама, Рутина вера сија попут светла тог доба.

Из читања приче о Рути, можеш се уверити да без обзира колико су времена тешка, Бог увек брине за свој народ и остварује своје намере.