Животна прича

Срећна што сам учествовала у светском библијском образовном делу

ИСПРИЧАЛА АНА МАТЕАКИ

На трајекту је избио пожар. Ако би потонуо, тај огромни брод дугачак 171 метар повукао би ме у водени гроб. Избезумљено сам пливала не бих ли стигла до неког безбедног места, борећи се при том с побеснелим таласима. На површини сам се могла одржати једино тако што сам се чврсто држала за прслук за спасавање који је носила једна жена. Молила сам се Богу за снагу и храброст. То је било све што сам могла да учиним.

БИЛО је то 1971. године, када сам се једном враћала у Италију, земљу која је била моја трећа мисионарска додела. Приликом тог бродолома, изгубила сам скоро све што сам имала. Међутим, нисам изгубила оно што је најважније — живот, хришћанско братство у ком влада љубав и предност да служим Јехови. Служећи њему, доспела сам на три континента, а овај бродолом је био само једна незгода у мом динамичном животу.

Рођена сам 1922. Моја породица је живела у Рамали, око 16 километара северно од Јерусалима. Моји родитељи су рођени на Криту, али је отац одрастао у Назарету. Била сам најмлађа од петоро деце у породици — три дечака и две девојчице. Нашу породицу је веома потресла смрт мог старијег брата, који се утопио у реци Јордану док је био на школској екскурзији. Након те трагедије, мајка више није желела да остане у Рамали, па смо се преселили у Атину. Тада сам имала три године.

Моја породица сазнаје за библијску истину

Убрзо након што смо дошли у Грчку, мој најстарији брат Никос, који је тада имао 22 године, дошао је у контакт са Истраживачима Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Стицање библијског спознања донело му је велику радост и постао је веома реван за хришћанску службу. Отац се једном због тога толико разбеснео да је истерао Никоса из куће. Међутим, када је отац одлазио у Палестину, мајка, сестра и ја смо с Никосом ишле на хришћанске састанке. Још увек се сећам како је мајка одушевљено говорила о ономе што је чула на тим састанцима. Међутим, убрзо је умрла од рака, када је имала 42 године. У том тешком периоду, моја сестра Аријадни с љубављу је преузела бригу о нашој породици. Премда је била млада, у годинама које су уследиле била ми је попут мајке.

Када је био у Атини, отац ме је увек водио са собом у православну цркву. Када је умро, ја сам наставила да одлазим, мада не тако често. Пошто тамо нисам видела оданост Богу на делу, на крају сам престала да одлазим у цркву.

Убрзо после очеве смрти, пронашла сам сигуран посао у министарству финансија. С друге стране, мој брат је свој живот посветио делу проповедања о Краљевству и много година је служио у Грчкој. Године 1934. преселио се на Кипар. У то време на Кипру није било крштених Јеховиних сведока, тако да је имао прилику да допринесе делу проповедања на том острву. Оженио се Галатијом, која је након венчања такође много година била у пуновременој служби.a Никос нам је често слао књиге и часописе темељене на Библији, али ми их скоро никада нисмо ни отворили. Остао је на Кипру све до смрти.

Прихватила сам истину

Године 1940, Џорџ Дурас, ревни Сведок из Атине и Никосов пријатељ, посетио нас је и позвао да се придружимо малој групици која је у његовој кући проучавала Библију. Радо смо прихватиле тај позив. Ускоро смо почеле с другима да разговарамо о ономе што смо училе. Стицање спознања из Библије довело је до тога да смо моја сестра и ја предале свој живот Јехови. Аријадни се крстила 1942, а ја 1943.

Након што се Други светски рат завршио, Никос нас је позвао да дођемо на Кипар, и тако смо се 1945. преселиле у Никозију. За разлику од Грчке, на Кипру дело проповедања није било под забраном. Нисмо проповедали само од куће до куће, већ и на улици.

Две године касније, Аријадни се вратила у Грчку. Тамо је упознала једног брата који је касније постао њен муж, тако да је остала у Атини. Недуго након тога, зет и сестра су ме подстакли да се вратим у Грчку како бих започела пуновремену службу у главном граду. Пошто је пионирска служба одувек била мој циљ, вратила сам се у Атину, где је била већа потреба.

Отворена су нова врата за активност

Пионирску службу сам започела 1. новембра 1947, што је значило да сам сваког месеца 150 сати посвећивала проповедању. Наше скупштинско подручје је било огромно и морала сам много да пешачим. Па ипак, доживела сам многе благослове. Полиција је често хапсила Сведоке док су учествовали у проповедању или били на хришћанским састанцима. Убрзо је дошао ред и на мене.

Оптужена сам за прозелитизам, што је у то време био озбиљан преступ. Осуђена сам на два месеца у женском затвору Авероф у Атини. Тамо је већ била једна Сведокиња, и нас две смо уживале у дивном, изграђујућем дружењу без обзира на то што смо биле затворене. Након што сам издржала казну, срећно сам наставила своју пионирску службу. Многи с којима сам проучавала Библију још увек верно служе Јехови, што ми пружа велику радост.

Године 1949. позвана сам да похађам 16. разред Библијске школе Гилеад у Сједињеним Државама, школе у којој се пуновремене слуге обучавају за мисионарску службу. Моји рођаци и ја били смо одушевљени. Планирала сам да присуствујем међународном конгресу у Њујорку у лето 1950. а затим да одем у Гилеад.

Када сам стигла у Сједињене Државе, имала сам предност да неколико месеци служим као спремачица у светској централи Јеховиних сведока у Њујорку. Средина је била чиста, пријатна и изграђујућа, и била сам окружена насмејаном браћом и сестрама. Увек ћу се радо сећати тих шест месеци које сам тамо провела. Онда је дошло време да кренем у школу Гилеад, где је пет месеци интензивног проучавања и примања поуке једноставно пролетело. Ми полазници схватили смо како је спознање из Писма богато и лепо, и то је повећало нашу радост и жељу да с другима делимо то животодајно спознање истине.

Моја прва мисионарска додела

У школи Гилеад, било нам је дозвољено да изаберемо будућег партнера за службу пре него што добијемо своју мисионарску доделу. Рут Хемиг (сада Босхарт), једна изузетна сестра, постала је моја партнерка. Рут и ја смо биле пресрећне када смо добиле доделу у Истанбулу, у Турској — на раскршћу Азије и Европе! Знале смо да дело проповедања у тој земљи још није признато, али нисмо сумњале да ће нас Јехова подржавати.

Истанбул је прелеп космополитски град. Ту смо наишле на препуне базаре, мешавину најбољих светских кухиња, занимљиве музеје, привлачна насеља и увек фасцинантне луке. Што је још важније, пронашли смо искрене људе који су желели да уче о Богу. У малој групи Сведока у Истанбулу било је Јерменаца, Грка и Јевреја. Међутим, било је и много других националности, и било је корисно барем донекле знати језике којима су говорили, укључујући и турски. Било је право задовољство редовно посећивати људе разних националности који су били жедни истине. Многи од њих наставили су да верно служе Јехови.

Нажалост, Рут није могла да продужи боравак и морала је да напусти земљу. Наставила је с пуновременом службом у Швајцарској. Након свих ових година, још увек ми недостаје њено пријатно, изграђујуће друштво.

Пресељење на други крај света

Године 1963, нисам могла да продужим свој боравак у Турској. Било ми је тешко да напустим сухришћане чији сам духовни напредак посматрала, премда су се борили с многим потешкоћама. Моји рођаци су ми, у жељи да ме развеселе, великодушно платили пут за Њујорк како бих могла присуствовати конгресу. Међутим, још нисам била добила своју нову доделу.

Након конгреса, добила сам доделу у Лими, у Перуу. Заједно с једном младом сестром која ми је додељена за партнерку, из Њујорка сам отишла право на своју доделу. Научила сам шпански и живела у мисионарском дому који је био смештен изнад канцеларије подружнице Јеховиних сведока. Било је веома лепо проповедати тамо и упознати многу браћу и сестре.

Нова додела, нови језик

Како је време пролазило, моји рођаци у Грчкој су услед поодмаклих година били све слабијег здравља. Никада ме нису наговарали да престанем с пуновременом службом и вратим се такозваном нормалном начину живота како бих им помагала. Међутим, након дубоког размишљања и молитве, схватила сам да би било боље да служим негде ближе њима. Одговорна браћа су брижно осмотрила ту ствар и сложила се с тим, и тако сам добила доделу у Италији. Моја родбина се понудила да покрије трошкове пресељења. Испоставило се да је у Италији постојала велика потреба за јеванђелизаторима.

Требало је да научим још један језик — италијански. Моја прва додела био је град Фођа. Касније сам премештена у Напуљ, где је била већа потреба. Позилипо, један од најлепших делова Напуља, постао је моје подручје. Подручје је било велико, а само један објавитељ Краљевства. Веома сам уживала у проповедању, а Јехова ми је помогао да започнем многе библијске студије. С временом је на том подручју настала велика скупштина.

Међу првим особама с којима сам проучавала Библију била је једна мајка с четворо деце. Она и њене две ћерке и дан-данас су Јеховини сведоци. Такође сам проучавала с брачним паром који је имао малу ћеркицу. Цела породица је напредовала у истини и сви су се крстили у знак предања Богу. Сада је њихова ћерка удата за једног верног Јеховиног слугу и заједно ревно служе Богу. Док сам проучавала Библију с једном великом породицом, импресионирала ме је моћ Божје Речи. Када смо прочитали неколико стихова који показују да Бог не одобрава коришћење ликова у обожавању, мајка чак није ни сачекала да се студиј заврши. Истог момента се решила свих ликова које су имали у кући!

У опасностима на мору

Често сам путовала из Италије за Грчку, и то увек бродом. Путовања су углавном била врло пријатна. Међутим, једном приликом, у лето 1971, било је другачије. Враћала сам се у Италију трајектом Елеана. Рано ујутро, 28. августа, у бродској кухињи је избио пожар. Ватра се раширила, баш као и паника међу путницима. Жене су падале у несвест, деца су плакала а мушкарци протестовали и претили. Људи су трчали ка чамцима за спасавање који су се налазили с обе стране палубе. Међутим, било је само неколико прслука за спасавање а механизам којим се чамци спуштају у море није добро радио. Нисам имала прслук за спасавање, а пожар је све више беснео, тако да је једина разумна ствар коју сам могла да учиним било то да скочим у море.

Када сам се нашла у води, угледала сам једну жену која је на себи имала прслук за спасавање како плута близу мене. Изгледало је да не зна да плива, тако да сам је зграбила за руку како бих је одвукла од брода који је тонуо. Море је бивало све узбурканије, а ја сам била веома исцрпљена борећи се да останем на површини. Ситуација је изгледала безнадежно, али ја сам и даље преклињала Јехову за храброст, и то ми је улило снагу. Нисам могла а да се не сетим бродолома који је доживео апостол Павле (Дела апостолска, 27. поглавље).

Држећи се за ту жену, четири сата сам се борила с таласима, пливајући када сам за то имала снаге и призивајући Јехову у помоћ. Коначно сам угледала један чамчић како нам се приближава. Био је то спас за мене, али жена која је била са мном до тада је већ умрла. Кад смо стигли у Бари, у Италији, одвели су ме у болницу где ми је указана прва помоћ. Морала сам да останем у болници неколико дана, и многи Сведоци су ме посетили и с љубављу обезбедили све што ми је требало. Хришћанска љубав коју су показали оставила је снажан утисак на друге који су били на том одељењу у болници.b

Након што сам се потпуно опоравила, добила сам доделу у Риму. Замољена сам да обрађујем пословно подручје у центру града, и то сам уз Јеховину помоћ чинила наредних пет година. У Италији сам служила укупно 20 година, и заволела сам Италијане.

Вратила сам се тамо где је све започело

С временом се погоршало Аријаднино здравствено стање, као и здравствено стање њеног мужа. Схватила сам да ако бих живела ближе њима, могла бих донекле да им узвратим за све оно што су с љубављу учинили за мене. Морам признати да ми је било јако тешко да напустим Италију. Међутим, одговорна браћа су ми дозволила да то учиним, тако да од лета 1985. служим као пионир у Атини, где сам и започела с пуновременом службом још 1947.

Проповедала сам на подручју које је додељено мојој скупштини, и питала сам браћу у подружници да ли бих такође могла да проповедам на пословном подручју у центру града. То сам чинила три године заједно с једном пионирком. Имале смо прилику да дамо темељно сведочанство људима које је тешко наћи код куће.

Како време пролази, моја жеља да служим све је јача и јача, али имам све мање физичке снаге. Мој зет је заспао смртним сном. Аријадни, која ми је била попут мајке, изгубила је вид. Мене је током свих година које сам провела у пуновременој служби здравље добро служило. Међутим, недавно сам пала на једном мермерном степеништу и поломила десну руку. Недуго затим, поново сам пала и сломила карлицу. Морала сам на операцију и дуго сам била везана за кревет. Сада више не могу слободно да се крећем. Ходам помоћу штапа и могу да изађем на улицу само ако је неко уз мене. Па ипак, дајем све од себе и надам се да ће се моје здравствено стање поправити. Учествовање у библијском образовном делу, премда у ограниченој мери, и даље је за мене главни извор среће и задовољства.

Када размишљам о годинама пуним радости које сам провела у пуновременој служби, срце ми се прелива захвалношћу према Јехови. Он и земаљски део његове организације увек су ми пружали поуздано вођство и драгоцену помоћ, захваљујући којој сам могла потпуно да искористим своје способности, док је цео мој живот био посвећен служби њему. Моја искрена жеља је да ме Јехова ојача како бих и даље могла да му служим. Срећна сам што сам имала мали удео у светском библијском образовном делу које Он води (Малахија 3:10).

[Фусноте]

[Слика на 9. страни]

С мојом сестром Аријадни и њеним мужем Михалисом, када сам ишла у Гилеад

[Слика на 10. страни]

Рут Хемиг и ја смо добиле доделу у Истанбулу, у Турској

[Слика на 11. страни]

У Италији, почетком 1970-их

[Слика на 12. страни]

Данас с мојом сестром Аријадни