Животна прича

Праве одлуке довеле су до дугогодишњих благослова

Испричао Пол Кушнир

ГОДИНЕ 1897. моји дека и бака су емигрирали из Украјине у Канаду и настанили се близу Јорктона у области Саскачивен. Тамо су стигли с четворо деце — три дечака и једном девојчицом. Та девојчица, која се звала Маринка, постала је 1923. године моја мајка. Ја сам био њено седмо дете. Живот у то време је био једноставан али безбрижан. Имали смо квалитетну храну и топлу одећу и власти су пружале основне комуналне услуге. Пријатељски настројене комшије су спремно помагале једне другима у неким већим пословима. У зиму 1925. године посетио нас је један Истраживач Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Та посета нас је подстакла да донесемо одлуке због којих сам и дан-данас захвалан.

Библијска истина улази у наш дом

Од тог Истраживача Библије мајка је прихватила неколико брошурица и ускоро је препознала звук истине. Веома брзо је напредовала и крстила се 1926. Када је мајка постала Истраживач Библије, наш живот се много променио. Наш дом је постао лука гостољубивости. Путујући надгледници, који су се звали пилгрими, и други Истраживачи Библије често су били наши гости. Један путујући надгледник нам је 1928. године приказао поједностављену верзију „Фото-драме стварања“ под називом „Еурека драма“. Позајмио је од нас деце једну играчку, жабу, која је стварала звук сличан шкљоцкању. Када би жаба шкљоцнула тада је било време да се промени слајд. Били смо веома поносни што смо дали свој допринос томе!

Један путујући надгледник који се звао Емил Зарицки често је навраћао код нас са својом камп-приколицом. Понекад је с њим био и његов одрасли син, који је нас децу храбрио да размишљамо о томе да постанемо пуновремени проповедници, то јест пионири. Многи пионири су такође одседали у нашем дому. Једном приликом, мајка је позајмила једном пиониру кошуљу да би му зашила његову. Он је нехотице понео ту кошуљу када је одлазио. Послао ју је назад тек након неког времена, уз извињење што је није одмах вратио. „Нисам имао десет центи за поштарину“, написао је. Било би нам драже да је ту кошуљу задржао! Надао сам се да ћу једног дана и ја моћи да опонашам такве самопожртвоване пионире. Захвалан сам за дух гостољубивости који је мајка показивала, а који је обогатио наш живот и у нама изградио љубав према братству (1. Петрова 4:8, 9).

Отац није постао Истраживач Библије. Па ипак, није нам се ни противио. Чак је 1930. дозволио браћи да за једнодневни конгрес користе његову велику шупу. Иако сам имао само седам година, радост и достојанственост тог догађаја оставили су дубок утисак на мене. Отац је умро 1933. Мајка, тада удовица са осморо деце, била је веома савесна док нам је помагала да наставимо да служимо правом Богу. Водила је рачуна о томе да будем с њом на састанцима. У то време састанци су ми изгледали бесконачно дуги и желео сам да будем са осталом децом којој је било допуштено да се играју напољу. Међутим, остајао сам на састанку из поштовања према мајци. Док је кувала, мајка би често цитирала неки библијски стих и затим ме питала где се он налази у Библији. Година 1933. била је веома родна и мајка је искористила додатни приход да купи аутомобил. Неке комшије су јој замерале због расипања новца, али се она надала да ће нам аутомобил помоћи у нашим теократским активностима. И била је у праву.

Други су ми помогли да донесем праве одлуке

У животу младе особе једном дође тренутак када она мора да донесе неке одлуке које ће утицати на њену будућност. Када је дошао тај тренутак за моје старије сестре, Хелен и Кеј, оне су започеле с пионирском службом. Још један пионир који је уживао у гостопримству наше породице, био је један фин младић, Џон Јазевски. Мајка га је замолила да остане неко време да би нам помогао око посла на фарми. Касније су се Џон и Кеј венчали и служили као пионири недалеко од наше куће. Када сам имао 12 година, позвали су ме да им се придружим у служби проповедања за време школског распуста. То ми је пружило могућност да осетим шта је пионирски живот.

С временом смо мој брат Џон и ја могли донекле да бринемо о фарми. То је мајци омогућило да користи летње месеце да би служила као помоћни пионир, како се то данас зове. Користила је запрежна кола на два точка која је вукао један стари коњ. Отац је тог тврдоглавог коња назвао Саул, али за мајку је он био једно послушно створење с којим је лако излазила на крај. Џон и ја смо волели фарму, али кад год би мајка дошла из службе проповедања и испричала нам своја искуства, наша љубав према фарми би слабила и бивала све више усмерена према пионирској служби. Тако сам 1938. повећао своје учешће у служби проповедања и крстио сам се 9. фебруара 1940.

Након неког времена био сам наименован за слугу скупштине. Бринуо сам за скупштинску архиву и радовао сам се сваком знаку духовног напретка скупштине. Моје подручје за проповедање је било у једном граду око 16 километара удаљеном од наше куће. Током зиме, сваке недеље бих пешачио до тамо и преспавао једну или две ноћи у поткровљу код породице која би показала занимање за Библију. Након једног разговора с лутеранским свештеником — током ког сам био прилично нетактичан — он ми је запретио да ће позвати полицију уколико његово стадо не оставим на миру. Због тога сам постао још одлучнији да наставим.

Моја сестра Кеј и њен муж Џон планирали су да 1942. присуствују једном конгресу у Кливланду, у Охају. Био сам одушевљен када су ме позвали да пођем са њима. Тај конгрес је био једна од најлепших ствари које су ми се икада десиле. Он ми је помогао да одредим своје планове за будућност. Када је брат Натан Нор, који је у то време предводио светско дело проповедања, упутио подстицајан позив за 10 000 пионира одмах сам донео одлуку да постанем један од њих!

У јануару 1943. Хенри, један путујући надгледник, посетио је нашу скупштину. Одржао је упечатљив говор који нас је одушевио. Дан након његовог говора било је минус 40 степени Целзијуса и дувао је јак северозападни ветар због којег је било још хладније. Обично смо остајали код куће током тако хладног времена, али Хенри је имао горљиву жељу да иде у службу проповедања. Заједно с другима одвезао се у једно село удаљено 11 километара. Ишли су саоницама с кабином које су вукли коњи и које су биле опремљене једном пећи на дрва. Ја сам са̂м отишао у посету код једне породице с пет дечака. Прихватили су моју понуду да проучавам Библију с њима и с временом су се крстили.

Проповедање под забраном

Током Другог светског рата у Канади је било забрањено дело проповедања. Морали смо да кријемо библијску литературу, а наша фарма је имала много места за то. Полиција нам је често долазила, али никада није ништа нашла. Док смо проповедали користили смо само Библију. Састајали смо се у малим групама, а мој брат Џон и ја смо били одређени да будемо тајни курири.

Наша је скупштина током рата имала удео у дистрибуцији брошурице Крај нацизма, која се обављала широм наше земље. Изашли смо усред ноћи. Био сам веома напет сваки пут кад бисмо прилазили некој кући и остављали на прагу по једну брошурицу. Никада нисам осећао толики страх као тада. Какво је олакшање било када смо уручили и последњи примерак те брошурице! Затим смо пожурили до паркираних кола, уверили се да су сви ту и затим нестали у ноћи.

Пионирска служба, затвори и конгреси

Опростио сам се с мајком 1. маја 1943. Са 20 долара у новчанику и малим кофером отпутовао сам на моју прву пионирску доделу. Брат Том Труп и његова дивна породица са језера Квил, у Саскачивену, гостољубиво су ме примили. Наредне године сам отишао на удаљено подручје у граду Вејбурну, у Саскачивену. Док сам 24. децембра 1944. проповедао на улици, ухапсили су ме. Након неког времена које сам провео у локалном затвору одвели су ме у радни логор у Џасперу, у Алберти. Тамо су били још неки Сведоци, и сви смо уживали у призору Јеховиног величанственог стварства, канадских Стеновитих планина. Почетком 1945. године, управа логора нам је дозволила да присуствујемо једном нашем састанку у Едмонтону у Алберти. Брат Нор је изнео узбудљив извештај о напретку дела проповедања широм света. Ишчекивали смо дан када ћемо изаћи из затвора и моћи поново да имамо потпуно учешће у служби.

Када сам пуштен из затвора наставио сам с пионирском службом. Недуго након тога било је објављено да ће се у Лос Анђелесу у Калифорнији одржати конгрес под називом „Ширење свих нација“. Један брат на мојој новој пионирској додели поставио је клупе у свом камиону за укупно 20 путника. Тако смо 1. августа 1947. кренули на незаборавно путовање од 7 200 километара кроз прерије, пустиње и величанствене пределе, укључујући и националне паркове Јелоустон и Јосемити. Читаво путовање је трајало 27 дана — и било је једно предивно искуство!

Сам конгрес је био незабораван, прави благослов. Да бих у потпуности био укључен у тај догађај, служио сам као редар током дана, а као чувар током ноћи. Након састанка за оне који су били заинтересовани за мисионарску службу, попунио сам молбу, али нисам мислио да ће ме позвати. У међувремену, 1948. године одазвао сам се позиву за пионире и служио сам у канадској покрајини Квибек (Исаија 6:8).

Гилеад и живот након њега

Био сам одушевљен када сам 1949. позван да похађам 14. разред библијске школе Гилеад. Поука коју сам примио ојачала ми је веру и приближила ме Јехови. Џон и Кеј су раније похађали 11. разред Гилеада и служили су као мисионари у Северној Родезији (сада Замбија). Мој брат Џон је дипломирао у Гилеаду 1956. Заједно са својом женом Фридом провео је 32 године у Бразилу, све до своје смрти.

На дан свечаног уручивања диплома, у фебруару 1950, добио сам два охрабрујућа телеграма, један од мајке а други од породице Труп са језера Квил. Тај други телеграм с насловом „Савети дипломцу“ гласио је: „Ово је заиста посебан дан у твом животу. Дан кога ћеш се увек радо сећати. Нека те у животу прате успех и радост.“

Добио сам доделу да служим у граду Квибеку, али сам неко време остао на фарми наше подружнице у држави Њујорк, где је у то време била смештена школа Гилеад. Једног дана ме је брат Нор питао да ли бих желео да идем у Белгију. Међутим, неколико дана касније ме је питао да ли се слажем с тим да служим у Холандији. Затим сам добио писмо с доделом у коме је стајало да је требало да „преузмем службу слуге подружнице“. Био сам потпуно затечен.

Укрцавши се на брод 24. августа 1950, кренуо сам на 11-дневно путовање до Холандије — што је довољно времена да се прочитају тек објављени Хришћански грчки списи превода Нови свет. У Ротердам сам стигао 5. септембра 1950. Бетелска породица ме је срдачно дочекала. Упркос пустоши коју је оставио Други светски рат, браћа су успешно поново организовала хришћанске активности. Док сам слушао њихова искуства како су сачували беспрекорност под тешким прогонством, помислио сам да ће тој браћи бити веома тешко да служе под вођством младог, неискусног слуге подружнице. Међутим, ускоро је било очигледно да нисам имао разлога за такво страховање.

Наравно, било је потребно посветити пажњу неким стварима. Стигао сам непосредно пре одржавања конгреса и био сам одушевљен када сам видео да су хиљаде делегата биле смештене на месту где се одржавао конгрес. Предложио сам да за следећи конгрес нађемо смештај у приватним домовима. Браћа су мислила да је идеја добра, али не за њихову земљу. Након што смо то размотрили дошли смо до компромисног решења — у конгресном граду половина делегата би била смештена на месту где се одржавао конгрес, а друга половина у домовима оних који нису били Сведоци. Када је брат Нор дошао на конгрес, поносно сам му указао на оно што је постигнуто. Међутим, убрзо је нестало било какво осећање успеха када сам касније у Кули стражари прочитао један извештај о нашем конгресу где је стајало: „Ми смо сигурни да ће следећег пута браћа имати више вере и да ће учинити припреме да се конгресним делегатима обезбеди смештај тамо где је најбоље место за сведочење, а то су домови људи.“ То је управо оно што смо и учинили следећег пута!

У јулу 1961. два представника наше подружнице била су позвана да присуствују састанку с представницима других подружница. Састанак је одржан у Лондону. Брат Нор је најавио да ће Превод Светог писма Нови свет бити доступан на многим језицима укључујући и холандски. Како је то само била радосна вест за нас! На срећу, нисмо ни слутили колико је то био обиман пројекат. Две године касније, 1963, имао сам предност да учествујем на конгресу у Њујорку током ког је објављено излажење грчког дела Светог писма превода Нови свет на холандском.

Нове одлуке и нове доделе

Године 1961. оженио сам се Лејдом Вамелинк. Читава њена породица је прихватила истину 1942. за време нацистичког прогонства. Лејда је почела да служи као пионир 1950, а у Бетел је дошла 1953. Њена марљивост у Бетелу и скупштини указивала ми је на то да ће ми бити верни сапутник у служби.

Нешто више од годину дана након што смо се венчали, добио сам позив да идем у Бруклин да бих присуствовао додатној обуци која је трајала десет месеци. Није био организован смештај и за наше супруге. Иако њено здравље није било баш најбоље, Лејда се с пуно љубави сложила да треба да прихватим тај позив. Касније, Лејдино здравље се погоршало. Покушали смо да наставимо с нашим радом у Бетелу, али смо на крају закључили да је најразумније да изађемо из Бетела и да учествујемо у неком другом виду пуновремене службе. Тако смо започели с путујућом службом. Убрзо после тога моја жена је морала да се подвргне озбиљној операцији. Уз брижну подршку браће и сестара могли смо да изађемо на крај с том ситуацијом, тако да смо годину дана касније прихватили доделу да служимо у покрајинској служби.

Седам година смо учествовали у овој окрепљујућој служби. Затим сам позван да поучавам на Семинарима за наименовану браћу који су се одржавали у Бетелу. Тада смо морали донети једну важну одлуку. Пристали смо, иако је то била велика промена будући да смо волели путујућу службу. Обучавање тих 47 разреда, које је трајало по две седмице за сваки од њих, пружило ми је дивну могућност да поделим духовне благослове са скупштинским старешинама.

У то време сам планирао да посетим мајку 1978. године. Али, изненада, 29. априла 1977. добио сам телеграм у коме је стајало да је умрла. Веома ме је погодила помисао да више нећу чути њен пријатан глас нити јој поново рећи колико сам захвалан за све што је учинила за мене.

Када су се семинари завршили, добили смо позив да поново будемо чланови бетелске породице. У наредних десет година служио сам као координатор Одбора подружнице. После неког времена Водеће тело је наименовало новог координатора који је могао боље да удовољи тој одговорности. Веома сам захвалан за то.

Служење колико год нам старост то допушта

Данас и Лејда и ја имамо 83 године. Радосно служим више од 60 година у пуновременој служби, а последњих 45 заједно с мојом верном супругом. На подршку коју ми је пружала на свим нашим доделама она гледа као на део своје предане службе Јехови. Данас ми чинимо оно што можемо у Бетелу и скупштини (Исаија 46:4).

С времена на време, радосно се осврнемо на догађаје из нашег заједничког живота. Нисмо зажалили ни због чега што смо урадили у служби Јехови и убеђени смо да су одлуке које смо донели у младости биле најбоље. Одлучни смо да наставимо да служимо и хвалимо Јехову свом својом снагом.

[Слика на 13. страни]

С мојим старијим братом Билом и Саулом, нашим коњем

[Слика на 15. страни]

На дан нашег венчања, августа 1961.

[Слика на 15. страни]

С Лејдом данас