Друга заблуда: Зли се муче у паклу

Одакле потиче?

„Од свих класичних грчких филозофа, највећи утицај на традиционално гледиште о паклу имао је Платон“ (Histoire des enfers Жоржа Миное, страна 50).

„Од средине другог века наше ере, хришћани који су били донекле упућени у грчку филозофију почели су да осећају потребу да своју веру изразе служећи се филозофским појмовима... Од свих праваца највише им је одговарао платонизам“ (The New Encyclopædia Britannica, 1988, 25. том, страна 890).

„Црквено учење подупире постојање вечног пакла. Одмах након смрти, душе оних који умиру у смртном греху одлазе у пакао, где бивају кажњене мукама у ’вечној ватри‘. Суштина кажњавања у паклу јесте вечна отуђеност од Бога“ (Катехизам католичке цркве, издање из 1994, страна 270).

Шта каже Библија?

„Живи су свесни тога да ће умрети, а мртви нису свесни ничега... јер нема ни рада, ни размишљања, ни знања, ни мудрости у гробу [шеолу] у који идеш“ (Проповедник 9:5, 10, фуснота).

Хебрејска реч шеол која се односи на „место где се налазе мртви“ у неким преводима Библије преводи се као „пакао“. Шта ови стихови откривају о стању мртвих? Да ли се они муче у шеолу како би окајали своје преступе? Не, јер „нису свесни ничега“. Зато је патријарх Јов, када је био у мукама због тешке болести, преклињао Бога: „Ох, кад би ти хтео да ме у Шеол склониш“ (Јов 14:13, Бакотић). Какав би смисао имала та његова молба ако је шеол место вечних мука? Шеол, то јест пакао, у библијском смислу је заједничко место на које одлазе умрли људи и где престају све активности.

Зар ова дефиниција пакла није логична и у складу са Светим писмом? Због каквог би злочина, колико год да је ужасан, Бог љубави вечно мучио неког грешника? (1. Јованова 4:8). Али, ако је учење о паклу заблуда, шта се може рећи за живот на небу?

Упоредите следеће библијске стихове: Псалам 146:3, 4; Дела апостолска 2:25-27; Римљанима 6:7, 23.