Сањала сам о животу на точковима

Испричала Зоја Димитрова

Са 15 година доживела сам остварење свог сна — наступала сам и путовала као члан циркуске трупе. А онда се 4. септембра 1970. десила трагедија. У једном тренутку сам грациозно летела кроз ваздух, а у следећем моменту сам се нашла на земљи

РОДИЛА сам се 16. децембра 1952. и живела с родитељима и сестром у Софији. У то време је Бугарска била комунистичка земља где се религија толерисала, али уопште није била омиљена. Већина људи једноставно није веровала у Бога, а многи који јесу одлучили су да то држе у тајности. Иако су се моји родитељи изјашњавали као православци, нисам одгојена у религиозном духу и нисам уопште размишљала о Богу.

Док сам још била дете, дошло је до изражаја моје интересовање за све врсте спортова, а посебно за гимнастику. Кад сам имала 13 година, у школу је дошао човек тражећи девојчицу која би се обучавала за рад у циркусу. Наставник физичке културе препоручио је мене. Била сам одушевљена док ме је менаџер возио у свом америчком аутомобилу на разговоре и пробе пред групом тренера. На моју радост, изабрали су мене. То је био почетак строгог режима ригорозних тренинга и вежби који је трајао више од две године. Обуку сам завршила са 15 година и тада је започео мој живот на точковима — кренула сам на турнеје са циркуском трупом. У почетку смо путовали по Бугарској, а онда и по земљама бившег Совјетског Савеза и чак смо били у Алжиру, Мађарској и бившој Југославији.

Живела сам свој сан три сјајне године. А онда се током једног наступа у Титовом Велесу у Македонији догодила несрећа описана на почетку. Изводила сам једну акробацију високо изнад публике. Мој партнер, који је био окренут наглавачке бацао ме је увис и хватао у лету. Нисам успела да га ухватим за руке и када је сигурносно уже пукло, стрмоглавила сам се с висине од шест метара. Одмах сам пребачена у болницу, где ми је установљен прелом руке, неколико ребара и кичме. Била сам у стању шока неколико дана и ничега се нисам сећала. Када сам се донекле опоравила, схватила сам да сам парализована од струка наниже. Међутим, пошто сам била млада, веровала сам да ћу помоћу терапија или неке операције поново проходати и можда чак наступати у циркусу.

Наредне две и по године, лечила сам се у неколико санаторијума, још увек верујући да ћу се опоравити. На крају сам ипак морала да прихватим чињеницу да се мој сан завршио. Иронично, сада је требало да се навикнем на „живот на точковима“ потпуно другачији од оног о ком сам сањала — живот у инвалидским колицима.

Почетак новог живота

Будући да сам водила тако активан живот, мислила сам да никако нећу моћи да се навикнем на нове околности. Изгубила сам сваку наду и пала у депресију. А онда је 1977. на моја врата покуцао младић по имену Стојан. Када сам чула да је он брат моје бивше колегинице, одмах сам га позвала унутра. Током разговора упитао ме је да ли има наде да ћу се опоравити. Разочарана животом, одговорила сам да нема наде. Рекао ми је да ми Бог може помоћи, а ја сам огорчено узвратила: „Ако Бог постоји, зашто ми се све ово десило?“

Стојан је кратко пре тога постао Јеховин сведок док је радио у Сједињеним Државама као циркуски артиста. Искористио је ову прилику да ми на веома леп начин објасни дивна библијска обећања за будућност. Одушевила сам се када сам чула да ће ускоро цела земља постати рај. Дубоко ме је дирнуло обећање да „смрти више неће бити, ни туге, ни јаука, ни бола“ (Откривење 21:4). Како сам само желела да поново будем здрава! Одмах сам се сложила да редовно проучавам Библију. Тако је за мене почео нови живот. Коначно сам пронашла темељ за праву наду!

Сваке седмице сам једва чекала да проучавам Библију. У почетку сам проучавала са Стојаном, а затим са Тотком, једном дивном хришћанком. Уз њену помоћ брзо сам напредовала у познавању Библије и предала сам живот Јехови Богу. Пошто у то време у Софији није било браће која су могла обавити крштење, морала сам да чекам посету једног брата из Македоније. Једанаестог септембра 1978, након годину дана проучавања Библије, крстила сам се у кади у свом стану. То што сам се крстила као Јеховин сведок донело ми је велику радост и мој живот је добио прави смисао.

Библијска истина коју сам упознала била је у мени попут распламсале ватре. Свима који су ме посећивали одушевљено сам причала о својој новопронађеној нади. Нажалост, изгледа да ме нико није озбиљно схватао, можда зато што су мислили да након несреће нисам остала потпуно нормална.

Озбиљна грешка

У то време Јеховини сведоци су у Бугарској били под забраном и било је само неколико Сведока у целој земљи. Нису одржавани скупштински састанци и нисам имала много прилика да се дружим с другима који су делили моја уверења. Такође нисам увиђала колико је опасно блиско дружење са онима који не живе по библијским мерилима. Све то је довело до тога да починим једну озбиљну грешку.

Савест ме је страшно мучила и осетила сам како је тешко и болно бити отуђен од Јехове. Сломљена и постиђена, излила сам срце Јехови у молитви и преклињала га за опроштај. Касније сам се уз помоћ брижних хришћанских старешина духовно опоравила и обновила радост у служењу Јехови. Како само ценим част што могу да служим Јехови са чистом савешћу и заједно с његовом чистом организацијом!

Срећна упркос околностима

Несрећа коју сам доживела пре 40 година распршила је мој сан о наступима и путовањима и оставила ме у инвалидским колицима. Па ипак, не сматрам да је мој живот промашен и не гледам на њега са тугом и жаљењем. Библијска истина ми је помогла да схватим да се мој сан о срећном и испуњеном животу у циркуској арени није темељио на правим вредностима. Видела сам како су моје колеге које су наставиле каријеру касније биле веома разочаране животом. С друге стране, ја сам пронашла највеће благо — пријатељство са Створитељем, Јеховом Богом. То ми је донело далеко већу радост него што би ми могао донети живот циркуског артисте.

Осим тога, имала сам задовољство да видим како многи упознају библијску истину и предају живот нашем дивном Богу, Јехови. Када сам 1977. почела да проучавам Библију, у Бугарској је била само шачица Јеховиних сведока. Чак је и 1991, када су Јеховини сведоци регистровани након пада комунистичког режима, било свега стотину објавитеља у целој земљи. Веома сам срећна што број објавитеља Краљевства непрестано расте и тренутно износи скоро 1 800!

У Бугарској још увек има много посла. Многи трагају за истином из Божје Речи, што се види из тога да је 2010. Спомен-свечаности присуствовало 3 914 особа. То је доказ да је Јехова благословио мале почетке у Бугарској, на моју велику радост. Пред мојим очима, „од малог“ је постао „силан народ“, као што је проречено у Исаији 60:22.

Још један извор радости и посебан догађај у мом животу било је излажење бугарског превода Светог писма Нови свет. То је било на Обласном конгресу „Бдите!“ 2009. у Софији. Објављивање Библије на мом матерњем језику било је остварење сна! То ће без сумње помоћи још многима у Бугарској да упознају библијску истину.

Иако због своје болести не могу много да учиним у проповедању добре вести о Божјем Краљевству, велику радост ми доноси што о библијској истини разговарам с комшијама и свима који дођу код мене. Једном приликом сам с балкона позвала комшиницу која је пролазила улицом. Дошла је код мене и након што сам с њом поделила неколико утешних мисли из Библије, одмах се сложила да проучава са мном. Била сам пресрећна кад се касније крстила као моја духовна сестра. Имала сам прилику да помогнем да четири особе дођу до предања Јехови.

Могу рећи да ми највећу радост и охрабрење доноси редовно посећивање хришћанских састанака где се дружим са преко сто браће и сестара који су ми постали као породица. Пошто живим у земљи где не постоје посебне услуге превоза за старије и инвалиде, изазов је присуствовати скупштинским састанцима. Зато сам веома захвална једном брижном младом брату који ме сваки пут кад имамо састанак носи од стана до аута, из аута у Дворану Краљевства и назад. Захваљујем Јехови што имам част да будем део једне тако дивне духовне породице!

Када се осврнем иза себе, видим да је мој живот био сасвим другачији него што сам сањала у младости. Служење Јехови ми је донело највећу могућу срећу данас и предивну наду за будућност. Веома ценим Божје обећање да ће на рајској земљи „хром скакати као јелен“ (Исаија 35:6). С потпуним поуздањем једва чекам дан када ћу устати из својих инвалидских колица, савршено здрава и снажна.

[Истакнути текст на 30. страни]

’Највећу радост и охрабрење доноси ми редовно посећивање хришћанских састанака‘

[Истакнути текст на 31. страни]

„Посебан догађај у мом животу било је излажење бугарског превода Светог писма Нови свет“

[Слика на 29. страни]

Почела сам да наступам са 15 година