Не дозволи да те болест лиши радости

ЗАМИСЛИ да си се пробудио ујутро са жељом да није ни свануло. Треба још један дан да се бориш са физичким или емоционалним болом. Можда се чак осећаш као Јов, који је рекао: „Радије бих умро“ (Јов 7:15). Шта ако такво стање траје, можда чак и годинама?

Тако је било у случају Мефивостеја, који је био син Давидовог пријатеља Јонатана. Када је имао пет година, „он је пао и остао хром“ (2. Сам. 4:4). Осим због свог инвалидитета, сигурно је још више патио након што је био лажно оптужен да је издао краља и када је после тога остао без имања. Међутим, све време је био изванредан пример особе која се успешно борила са инвалидитетом, клеветом и разочарањем, и која није дозволила да због тога изгуби радост (2. Сам. 9:6-10; 16:1-4; 19:24-30).

Још један пример је апостол Павле. Он је једном написао да мора да се бори с ’трном у телу‘ (2. Кор. 12:7). Можда је тај трн била нека дугогодишња здравствена тегоба или људи који су доводили у питање његово апостолство. О чему год да се радило, тај проблем је трајао и Павле је морао да живи и са физичким и са емоционалним болом који је тај проблем носио са собом (2. Кор. 12:9, 10).

Неке данашње Божје слуге такође имају тешке хроничне болести или су под стресом. Када је Магдалена имала 18 година, установљено је да има системски лупус еритематозус, болест због које имунолошки систем особе изгледа напада сопствене органе. „Била сам у шоку“, каже она. „С временом ми се стање погоршало због поремећаја дигестивног система, чирева у устима и проблема са штитном жлездом.“ За разлику од ње, Изабела мора да се бори с нечим што није тако очигледно. Она каже: „Од детињства патим од депресије. Због тога доживљавам нападе панике, имам проблеме са дисањем и грчеве у стомаку. Зато сам углавном стално исцрпљена.“

Суочити се са стварношћу

Болест и немоћ могу пореметити твој живот. Када се то догоди, добро је да седнеш и реално сагледаш своју ситуацију. Можда ти неће бити лако да прихватиш да више не можеш живети као раније. Магдалена каже: „Моја болест стално напредује. Често сам толико исцрпљена да не могу устати из кревета. Пошто је моја болест непредвидива, веома ми је тешко да правим неке конкретне планове. Највише ми смета то што више не могу да служим Јехови колико сам раније могла.“

Збигњев објашњава: „Како иду године, тако ми реуматоидни артритис извлачи снагу и све више ми оштећује зглобове. Понекад кад имам снажну упалу не могу да обавим ни најједноставније послове. Због тога сам потиштен.“

Барбари је пре неколико година дијагностикован тумор на мозгу који расте. „Одједном су се десиле промене у мом организму“, каже она. „Постала сам безвољна, често имам главобоље и тешко ми је да се концентришем. Због новонастале ситуације сам морала да променим свој начин живота.“

Сви они су предане Јеховине слуге. Њима је најважније да врше његову вољу. Они се у потпуности уздају у Јехову и имају његову подршку (Посл. 3:5, 6).

Како Јехова помаже

Не смемо мислити да је нека болест показатељ да нас Бог не воли (Тужб. 3:33). Размисли о томе кроз шта је Јов морао да прође иако је био „беспрекоран и праведан“ (Јов 1:8). Бог никога не искушава злим стварима (Јак. 1:13). И хроничне болести и емоционални поремећаји представљају жалосно наслеђе које су нам оставили наши прародитељи, Адам и Ева (Римљ. 5:12).

Међутим, Јехова и Исус ће увек помоћи правдољубивим особама (Пс. 34:15). Посебно када пролазимо кроз неки тежак период у животу, схватамо да је Бог ’наше уточиште и наша тврђава‘ (Пс. 91:2). Стога, шта ти може помоћи да сачуваш радост када се налазиш у ситуацији за коју не постоји неко једноставно решење?

Молитва. Попут верних Божјих слугу из прошлости, можеш у молитви бацити своје бреме на нашег небеског Оца (Пс. 55:22). Тако ћеш осетити „Божји мир који превазилази сваки ум“. Тај унутрашњи мир ће ’чувати твоје срце и твоје мисли‘ (Фил. 4:6, 7). Магдалена се ослања на Бога у молитви и то јој помаже да лакше подноси своју изнурујућу болест. Она каже: „Када излијем срце Јехови, осетим да ми је лакше и да сам поново радосна. Сада стварно разумем шта значи свакодневно се ослањати на Бога“ (2. Кор. 1:3, 4).

У одговору на твоје молитве, Јехова ти може дати снагу путем светог духа, своје Речи и суверника. Сигурно нећеш очекивати да ти Бог неким чудом отклони болест. Међутим, можеш бити сигуран у то да ће ти дати мудрост и снагу који су ти потребни да би изашао на крај са сваком невољом (Посл. 2:7). Он те може ојачати и дати ’изузетну снагу‘ (2. Кор. 4:7).

Породица. Када у кући постоје љубав и међусобно разумевање, болест се лакше подноси. Међутим, не заборави да је тешко и осталима у породици. Можда се и они осећају беспомоћно. Ипак, они су уз тебе, чак и када је тешко. Ако се заједно молите, то ће ти помоћи да сачуваш унутрашњи мир (Посл. 14:30).

Барбара овако каже за своју ћерку и друге младе сестре из скупштине: „Помажу ми у служби. Њихова ревност ме крепи.“ Збигњеву много значи подршка његове жене. „Она обавља већину кућних послова. Такође ми помаже да се обучем и често носи моју ташну када идемо на састанке и у службу.“

Суверници. Друштво наших суверника је извор охрабрења и утехе. Али шта ако због своје болести не можеш да долазиш на састанке? Магдалена каже: „Браћа су се побринула да добијам аудио-снимке састанака и тако извлачим корист из њих. Браћа и сестре ме често назову да виде шта још могу да ураде за мене. Такође ми пишу охрабрујућа писма. Чињеница да они мисле на мене и да им је стало до мене помаже ми да издржим.“

Изабела, која пати од депресије, каже: „У скупштини имам много ’очева‘ и ’мајки‘ који желе да ме саслушају и разумеју. Скупштина је моја породица — ту осећам мир и радост.“

Они које мучи нека болест не треба да се осамљују. Уместо тога, треба да цене што могу наћи пријатеље у скупштини (Посл. 18:1). Тада они постају извор великог охрабрења за друге. Можда ћеш се на почетку устручавати да кажеш браћи и сестрама шта ти је потребно. Међутим, њима ће значити ако то не прећутиш. Тако ће имати прилику да покажу „нелицемерну братску љубав“ (1. Петр. 1:22). Зашто им не кажеш да ти је потребан превоз на састанке, да би хтео да идеш с њима у службу или да желиш да отворено поразговараш о нечему? Наравно, не треба да будемо особа која само нешто тражи, већ особа која цени помоћ других.

Буди позитиван. Често од тебе зависи да ли ћеш остати радостан и поред тога што се бориш с хроничном болешћу. Нерасположење и утученост могу водити до негативног размишљања. У Библији пише: „Дух подржава човека у болести његовој, а сломљен дух ко ће поднети?“ (Посл. 18:14).

Магдалена каже: „Трудим се да се не усредсређујем на своје проблеме. Гледам да уживам у сваком дану када се осећам боље. Пуно ми значи када прочитам животне приче људи који остају верни упркос томе што имају неку хроничну болест.“ Изабелу јача помисао на то да је Јехова воли и цени. Она каже: „Знам да Јехова цени оно што радим у служби за њега и зато мој живот има сврху. Такође имам дивну наду за будућност.“

Збигњев овако каже: „Моја болест ме учи да будем понизан и послушан чак и у тешким околностима. Учи ме да будем разборит и разуман, као и да од срца опраштам. Научио сам да налазим радост у служењу Јехови, уместо да жалим себе. Чак имам жељу да се трудим да још боље служим Јехови.“

Задржи на уму да Јехова и те како запажа твоју истрајност. Он саосећа с тобом и брине за тебе. Он неће ’заборавити твој труд и љубав коју си показао према његовом имену‘ (Јевр. 6:10). Увек имај на уму шта Јехова обећава свима који га се боје: „Никада те нећу оставити и нипошто те нећу напустити“ (Јевр. 13:5).

Ако понекад и клонеш, усмери мисли на дивну наду — да ћеш живети у новом свету. Брзо долази дан када ћеш својим очима видети благослове Божјег Краљевства на нашој планети!

[Оквир/Слике на странама 28, 29]

Они проповедају иако имају хроничну болест

„Више не могу да се сам крећем и зато жена или неко из скупштине иде са мном у службу. Учим напамет уводе и библијске стихове.“ (Јежи, који је слеп)

„Осим што сведочим путем телефона, пишем писма и редовно се дописујем с неколико заинтересованих особа. Када сам у болници, увек крај свог кревета ставим Библију и наше публикације. То ми помаже да започнем многе лепе разговоре.“ (Магдалена, која болује од системског лупуса еритематозуса)

„Волим службу од врата до врата, али када се не осећам добро, сведочим путем телефона.“ (Изабела, која има клиничку депресију)

„Веома се радујем када идем у накнадне посете и на библијске студије. Када се боље осећам, волим да сведочим од куће до куће.“ (Барбара, која има тумор на мозгу)

„Могу да носим ташну у којој има само мало литературе. Остајем напољу онолико дуго колико ми дозвољава бол у зглобовима.“ (Збигњев, који болује од реуматоидног артритиса)

[Слика на 30. страни]

Сви могу бити извор охрабрења