Нудити добру вест — са личним уверењем
1 Мислећи на тежак рад који су обављала браћа у Солуну, апостол Павле је писао: “Наша радосна вест није дошла к вама само с речима, већ је била попраћена силом, Духом светим, те сигурним и дубоким уверењем и ви сте постали наши и Господњи опонашатељи“ (1. Солуњанима 1:5, 6, СТ). Да, Павле и његови другови, такође браћа у Солуну, знали су да обожавају Бога на правилан начин. А то се уверење одражавало у њиховом начину разговарања с људима. И ми морамо у нашој служби зрачити јаким личним уверењем.
Говорити од срца
2 Како можемо у нашој служби проповедања одражавати лично уверење? К томе припада да изразимо све што лежи у нашем срцу. Начин како износимо добру вест треба показати да ми заиста верујемо оно што говоримо. Ако говоримо од срца, доћи ће до изражаја наше лично озбиљно уверење, јер ’уста говоре од сувишка срца’ (Лука 6:45).
3 Да би из нас могло зрачити јако лично уверење, ми морамо поседовати дубоко цењење за истину и за Јеховину организацију. Будући да познајемо истину, ми смо дужни помоћи и другима да је упознају. Позитивно становиште ће нам помоћи да уверљиво износимо истину. Исус нам је у том погледу дао истакнути пример у разговору који је водио са Самарјанком (Јован 4:21-24).
4 Начин на који нудимо литературу показује такође да ли говоримо из срца. Када нудимо добру вест ми морамо добро познавати садржај литературе, “морамо унапред изабрати мисли које ћемо споменути у разговору, да бисмо побудили духовни апетит саговорника. То ће нам омогућити да нудимо литературу с јачим уверењем.
Избегавај да будеш неприродан
5 Понекад може извештачено понашање навести саговорника да посумња у наше уверење и озбиљност. Ако непотребно гледамо у литературу или лутамо погледом наоколо, док разговарамо са саговорником, он би могао стећи утисак да нисмо искрени или би могао посумњати у наше добре намере. Ми желимо гледати саговорника у очи док разговарамо с њим, показујући тиме да и сами верујемо у оно што му говоримо.
6 Некима који су мало плашљиви или срамежљиви може тешко пасти да остану у визуелном контакту са саговорником. Да ли је то и твој проблем? Ако да, шта можеш да учиниш у том случају? Тај проблем се јавља понекад само зато јер приликом разговора мислимо превише на своје слабости и на своју неспособност, те ако мислимо да су други боље у стању помоћи тим особама. Али, ми вршимо Јеховино дело. Мисли на Јехову и на његову неограничену моћ, уместо на своје властите слабости. У вези с једном ситуацијом у којој се нашао сасвим сам, апостол Павле је рекао: “Али ми је Господ притекао у помоћ и јачао ме да се мојим посредством проповедање потпуно изврши“ (2. Тим. 4:17, СТ). И ти можеш кроз молитву добити снагу од Јехове.
7 Наша нервоза може се изразити и у неким другим поступцима на пример ако се стално премештамо с ноге на ногу, ако претерано листамо по Библији или литератури. Ми можемо то неприродно понашање довести под контролу, ако смо свесни тога, те ако се уздамо у то да ће нам Јехова помоћи развити већу храброст и неустрашивост.
8 Израз лица је такође јако важан, јер он у опште открива шта лежи у нашем срцу. Твој израз лица мора дати спознати јако уверење и искрени интерес за саговорника с којим разговараш.
9 И твој избор речи има јак утицај на то какав ћеш утисак оставити. Ако стално употребљаваш изразе попут “ја мислим“ и “можда“ саговорник би могао мислити како ти сам ниси сигуран у оно што говориш. Дакле, и твој избор речи мора одражавати чврсто уверење (Упореди Матеј 7:28, 29).
10 Ако се марљиво напрежеш у нуђењу добре вести с личним уверењем, ти можеш бити сигуран да ’твој труд у Господину није узалудан’ (1. Кор. 15:58, СТ).