Похвала крепи
1 „Је л’ да да сам данас била добра?“, кроз сузе је пред спавање питала једна девојчица. Мајка је била потпуно затечена. Иако је приметила колико се тога дана њена ћеркица трудила да буде добра, она је није похвалила ниједном речју. Девојчицине сузе треба да нас подсете да свима нама— и младима и старима — и те како треба похвала. Да ли крепимо наше ближње похвалом за нешто што су добро урадили? (Посл. 25:11).
2 Постоји много лепих повода да похвалимо сухришћане. Старешине, слуге помоћници и пионири доста се труде да би испунили своје одговорности (1. Тим. 4:10; 5:17). Богобојазни родитељи дају све од себе како би подигли децу у складу с Јеховином вољом (Еф. 6:4). Млади хришћани се јуначки боре да одоле ’духу света‘ (1. Кор. 2:12; Еф. 2:1-3). Други верно служе Јехови упркос поодмаклим годинама, здравственим тегобама или неким другим кушњама (2. Кор. 12:7). Сви попут њих заслужују похвалу. Да ли ценимо њихов хвале вредан труд?
3 Лично и конкретно. Сви ми заиста ценимо када чујемо похвалу с подијума. Па ипак, похвала нас још више освежава када нам је лично упућена. На пример, Павле је у 16. поглављу своје посланице Римљанима конкретно похвалио појединце, између осталих, Фиву, Приску и Акилу, Трифену и Трифосу и Персиду (Римљ. 16:1-4, 12). Његове речи су сигурно биле окрепљујуће за ове верне особе! Такве похвале нам пружају уверење да смо потребни једни другима и то нас зближава. Да ли си у скорије време некога лично похвалио? (Еф. 4:29).
4 Од срца. Похвала мора бити искрена да би била стварно окрепљујућа. Тачно се види да ли нешто кажемо од срца или само ’ласкамо‘ (Посл. 28:23). Што се више трудимо да запажамо добро код других, то ћемо чешће бити подстакнути да их од срца похвалимо. Трудимо се да то радимо великодушно и искрено, увек имајући на уму да је ’угодна реч згодно изречена‘ (Посл. 15:23).