Јехова је исправљао моје стазе

РОДИТЕЉИ СУ МЕ ИЗВЕЛИ НА ПРАВИ ПУТ

Моји родитељи су упознали истину двадесетих година прошлог века, пре него што су се венчали. Ја сам се родио почетком 1939. Живели смо у Енглеској и као дечак сам са родитељима ишао на састанке. Касније сам се уписао и у Теократску школу проповедања. И дан-данас се сећам како сам морао да се попнем на кутију како бих одржао свој први говор за пултом. Имао сам шест година и док сам посматрао одрасле у публици, осетио сам велику трему.

Отац ми је направио картицу с једноставним уводом за службу проповедања. Имао сам осам година када сам први пут сам покуцао на нечија врата. Био сам одушевљен када је тај станар прочитао моју картицу и одмах узео књигу „Нека Бог буде истинит“! Брзо сам отрчао низ улицу да то испричам тати. Уживао сам у служби и састанцима и то је у мени пробудило жељу да пуновремено служим Јехови.

Још више сам заволео Библију када ме је отац претплатио на Стражарску кулу. Пажљиво сам читао свако ново издање чим би стигло. Све више сам се уздао у Јехову и с временом сам одлучио да му предам свој живот.

Моји родитељи и ја смо 1950. путовали у Њујорк, где смо присуствовали конгресу „Раст теократије“. У четвртак, 3. августа, тема дана је била „Мисионарски дан“. Говор за крштење одржао је брат Кери Барбер, који је касније служио у Водећем телу. Када је на крају говора поставио два питања нама који смо били спремни за крштење, устао сам и одговорио: „Да!“ Имао сам свега 11 година, али био сам свестан да је то важан корак. Међутим, плашио сам се уласка у воду јер још увек нисам знао да пливам. Мој стриц је ишао са мном до базена и уверавао ме да ће све бити у реду. Све је било готово у трен ока – моја стопала нису ни дотакла дно базена. Један брат ме је крстио и додао другом, који ме је изнео из базена. Од тог важног дана надаље, Јехова је увек био ту да исправи моје стазе.

ПОУЗДАО САМ СЕ У ЈЕХОВУ

Након што сам завршио школу, хтео сам да почнем с пионирском службом, али су ме професори наговарали да наставим са школовањем. Под њиховим утицајем уписао сам факултет. Међутим, убрзо сам схватио да не могу ревно служити Јехови и у исто време се посветити учењу. Зато сам одлучио да прекинем студије. Након што сам се молио Јехови, написао сам писмо у ком сам с поштовањем објаснио професорима да ћу на крају те године напустити факултет. С пуним поуздањем у Јехову, одмах сам почео с пионирском службом.

Пуновремену службу сам почео у јулу 1957. у граду Велингборо. Замолио сам браћу у лондонском Бетелу да ми препоруче искусног пионира с којим бих могао да сарађујем. Служио сам с братом Бертом Вејзијем, који је био реван пионир и од њега сам много тога научио. Између осталог, помогао ми је да направим добар план за службу. Скупштину смо сачињавали брат Вејзи, ја и шест старијих сестара. Припрема за састанке и учествовање на њима пружили су ми бројне прилике да изразим своју веру и да још више ојачам поуздање у Јехову.

Пошто сам одбио да служим војску, кратко време сам провео у затвору. Након тога, упознао сам Барбару, која је била специјални пионир. Венчали смо се 1959. и били смо спремни да служимо где год је потребно. Најпре смо служили у грофовији Ланкашир, на северозападу Енглеске. У јануару 1961. позван сам да похађам Семинар за наименовану браћу који је трајао месец дана и одржавао се у Бетелу. На моје изненађење, на крају семинара сам замољен да служим као путујући надгледник. Барбара и ја смо отишли у Бирмингем, где ме је две седмице обучавао један искусан покрајински надгледник. Након тога, почели смо с путујућом службом, и то у грофовијама Ланкашир и Чешир.

УВЕК ЈЕ ДОБРО УЗДАТИ СЕ У ЈЕХОВУ

Док смо били на годишњем одмору, у августу 1962, добили смо писмо од подружнице заједно с молбама за школу Галад. Након што смо се молили у вези с тим, Барбара и ја смо попунили молбе и брзо их послали назад у подружницу. Пет месеци касније, били смо на путу за Бруклин у Њујорку, где смо похађали 38. разред школе Галад. У тој школи смо десет месеци темељно проучавали Библију.

Током обуке у Галаду нисмо само учили о Божјој Речи и његовој организацији него и о нашем међународном братству. Пошто смо имали тек двадесет и нешто година, пуно тога смо научили од друге браће и сестара из разреда. Осим школе, сваког дана сам имао задатак на ком сам сарађивао с братом Фредом Раском, који је био један од инструктора. Често је истицао колико је важно да се наши савети увек темеље на праведним мерилима из Светог писма. То је за мене била веома важна поука. У школи смо имали прилику да слушамо говоре искусне браће као што су Натан Нор, Фредерик Франц и Карл Клајн. Много смо научили о понизности од брата Макмилана, који нам је причао како је Јехова помагао свом народу у тешком периоду од 1914. до почетка 1919.

СЛУЖБА У ДРУГОЈ ЗЕМЉИ

Пред крај школе брат Нор је рекао Барбари и мени да ћемо бити послати у Бурунди у Африци. Брзо смо отишли у бетелску библиотеку да у Годишњаку погледамо колико објавитеља служи у Бурундију. Изненадили смо се јер нигде није било података о тој земљи! Схватили смо да идемо на нетакнуто подручје, на континенту о ком знамо врло мало. Били смо веома уплашени, али молитва нам је поново улила мир.

Тамо је све било много другачије од онога на шта смо навикли – клима, култура и језик. Морали смо да научимо француски. Требало је да нађемо и смештај. Два дана након што смо стигли, посетио нас је Хари Арнот, један брат из нашег разреда, који се враћао у Замбију, где је служио. Помогао нам је да пронађемо стан, који је постао наш први мисионарски дом. Али ускоро смо се суочили с противљењем државних службеника, који нису знали ништа о Јеховиним сведоцима. Нисмо дуго уживали у служби на новом подручју јер су нас обавестили да не можемо остати без важеће дозволе за рад. Нажалост, морали смо да се одселимо и пређемо у другу земљу, овог пута у Уганду.

Бринули смо се да ли ће нас пустити у Уганду без визе, али уздали смо се у Јехову. Један брат из Канаде, који је такође служио у Уганди, успео је да објасни нашу ситуацију имиграционом службенику, који нам је рекао да можемо остати у земљи неколико месеци док не добијемо дозволу за боравак. То нас је уверило да нам Јехова помаже.

Ситуација у Уганди је била доста другачија од оне у Бурундију. Тамо се већ проповедало, иако је у целој земљи било свега 28 Сведока. У служби смо наилазили на многе људе који су знали енглески. Међутим, убрзо смо схватили да морамо научити барем један локални језик да бисмо људима помогли да духовно напредују. Најпре смо проповедали у граду Кампала и његовој околини, где се највише говорио језик луганда. Зато смо одлучили да научимо тај језик. Требало нам је неколико година док нисмо почели да га течно говоримо, али захваљујући томе смо били много ефикаснији у служби. Боље смо разумели на шта треба да се усредсредимо док поучавамо. Кад су људи видели колико нам је стало до њих, отворили су нам се и почели да причају о томе како на њих утиче то што уче.

НЕУОБИЧАЈЕН САФАРИ

Много радости нам је доносило то што смо помагали понизним људима да упознају истину. Али та радост је била још већа када смо добили неочекиван позив да будемо у путујућој служби. Подружница у Кенији нас је замолила да кренемо на једну посебну врсту сафарија, са циљем да пронађемо подручја на која би било најбоље послати специјалне пионире да започну с проповедањем. Неколико пута су нам људи који никада нису срели Сведоке указали изузетно гостопримство. Лепо су нас дочекали и чак нам припремили оброк.

Након првог сафарија, уследио је још један, с другачијим циљем. Кренуо сам возом из Кампале и два дана сам путовао до луке Момбаса у Кенији, а затим бродом до Сејшелских острва у Индијском океану. Касније сам редовно ишао на Сејшеле и у периоду од 1965. до 1972. Барбара је ишла са мном. У почетку су тамо била само два објавитеља, али током тог периода формирана је група, а потом и скупштина. Током других путовања посећивао сам браћу у Еритреји, Етиопији и Судану.

У Уганди се због државног удара политичка сцена променила преко ноћи. Током тешких година које су уследиле схватио сам колико је важно бити послушан библијском савету: „Дајте цару царево“ (Мар. 12:17). У једном тренутку је речено да сви странци у земљи морају да се пријаве у најближу полицијску станицу. Ми смо то одмах урадили. Пар дана касније, док смо један мисионар и ја ишли улицом, поред нас се зауставило возило са агентима тајне полиције који су патролирали Кампалом. Срце нам је сишло у пете! Оптужили су нас да смо шпијуни и одвели су нас у главну полицијску станицу. Узалуд смо им објашњавали да смо добронамерни мисионари и да смо се већ пријавили. Уз оружану пратњу смо одведени до полицијске станице близу нашег мисионарског дома. Тамо нас је један службеник препознао и сетио се да смо долазили да се пријавимо, па је полицајцу који нас је довео наредио да нас пусти. Како нам је само лакнуло!

У то време, војска је постављала барикаде на путу и често је било напетих ситуација, нарочито када би нас зауставили пијани војници. Увек бисмо се помолили и осетили унутрашњи мир и сваки пут смо безбедно прошли барикаде. Нажалост, 1973. је свим мисионарима било наређено да напусте Уганду.

Поново смо послати у другу земљу, овог пута у Обалу Слоноваче, у западној Африци. То је била још једна велика промена за нас: морали смо да се прилагодимо новој култури, да поново причамо француски и да се навикнемо на живот с мисионарима из различитих земаља. Још једном смо осетили Јеховину подршку јер су понизни и искрени људи на подручју лепо реаговали на добру вест. Видели смо како Јехова исправља наше стазе јер смо се поуздали у њега.

ПРОМЕНА ОКОЛНОСТИ

После неког времена, сазнали смо да Барбара има рак. Иако смо често путовали у Европу због лечења, 1983. је постало јасно да не можемо више служити у Африци. То је за нас било велико разочарање.

По повратку из Африке смо служили у лондонском Бетелу. Барбарино стање се погоршавало и на крају је умрла. Бетелска породица ми је била права подршка. Један брачни пар је много тога учинио за мене и помогао ми да се и даље уздам у Јехову. После неког времена, упознао сам Ен која је тада била бетелски сарадник, а раније је служила као специјални пионир. Видело се да је духовно зрела особа која воли Јехову. Венчали смо се 1989. и од тада смо заједно у Бетелу.

У периоду од 1995. до 2018. служио сам као представник нашег главног седишта (некадашњи зонски надгледник). Посетио сам скоро 60 земаља и у свакој сам видео доказ да Јехова брине о својим слугама, без обзира на то кроз шта пролазе.

Током једне од посета 2017. поново сам ишао у Африку. Било је лепо што је Ен имала прилику да види Бурунди и што смо обоје могли да се дивимо великом порасту на том подручју. У истој улици где сам 1964. проповедао од куће до куће сада се налази прелеп Бетел. У целој земљи има више од 15 500 објавитеља.

Био сам одушевљен када сам видео које ћу земље посетити 2018. Једна од њих била је Обала Слоноваче. Када смо стигли у Абиџан (највећи град у тој земљи), осећао сам се као да сам се вратио кући. Док сам гледао телефонски именик у Бетелу, видео сам да у соби поред нас живи брат Сосу. То презиме ми је било познато. Сетио сам се да је он служио као надгледник града док сам био у Абиџану. Али испоставило се да је то други Сосу – његов син.

Јехова је одржао своје обећање. Бројне невоље које сам доживео научиле су ме да Јехова исправља наше стазе ако се уздамо у њега. Свим срцем желим да и даље идем путем који се никад неће завршити – путем који ће у новом свету бити потпуно обасјан светлошћу (Посл. 4:18).