„Чиним оно што могу“

Ирма, која живи у Немачкој, има скоро деведесет година. Након два тешка пада и неколико озбиљних операција више није могла да проповеда од куће до куће као што је то некада радила. О својој вери сада говори тако што пише писма рођацима и познаницима. Ирмина писма охрабрења и утехе толико су добро прихваћена да је људи често зову како би је питали када ће им послати следеће. Она добија и много писама захвалности, са молбама да им поново пише. Ирма каже: „Све ме то чини срећном и држи духовно активном.“

Ирма такође шаље писма онима који живе у старачким домовима. Ирма прича: „Старија госпођа ми је телефонирала и рекла да јој је моје писмо пружило толико утехе после смрти њеног супруга. Она их чува у својој Библији и често их увече чита. Друга жена, чији супруг је недавно преминуо, рекла је да јој је моје писмо помогло више него свештеникова проповед. Имала је много питања и затражила је да ме посети.“

Једна Ирмина познаница, која се одселила у доста удаљено место, замолила је да јој пише. „Сачувала је сва моја писма“, каже Ирма. „Након што је преминула, телефонирала ми је њена кћерка. Рекла ми је да је прочитала сва писма која сам послала њеној мајци и питала ме је да ли бих била тако љубазна да и њој шаљем писма на темељу Библије.“

Ирма дубоко ужива у својој служби. „Преклињем Јехову да настави да ми даје снагу да бих му служила“, каже. „Иако више не могу да идем од куће до куће, чиним оно што могу.“