Они спремно служе у Гвајани

„Речима се не може описати радост коју доноси служење тамо где је потребна помоћ у проповедању.“ Ово је рекао Џошуа, који живи у Сједињеним Државама али је неко време служио у Гвајани. Многи који служе у овој јужноамеричкој државиa сложили би се са Џошуом. Шта можемо научити од браће и сестара који су се преселили у другу земљу? Ако желимо да служимо у земљи где је потребна помоћ у проповедању, како нам њихово искуство може помоћи да се припремимо за то?

Шта их је мотивисало да служе у другој земљи?

Пре него што се преселио у Гвајану, брат по имену Лајнел проповедао је на ретко обрађиваном подручју у Сједињеним Државама. „Нас двадесетак је проповедало на сеоском подручју у Западној Вирџинији“, каже Лајнел. „Служба и друштво браће и сестара током две седмице колико сам тамо провео, променили су ми живот! Одлучио сам да служим Јехови што више могу.“

Један брачни пар, Гарт и Ерика, озбиљно су размишљали о томе да служе у некој другој земљи и тако су изабрали Гвајану. Због чега? Ерика каже: „Мој муж и ја познајемо један брачни пар који се већ преселио у Гвајану. Њихово одушевљење и љубав према ономе што раде покренули су нас да се и ми преселимо тамо.“ Ерика и Гарт су провели три године у тој „драгоценој служби“, како су је они назвали. Гарт каже: „Испитали смо шта значи служити на страном подручју и видели смо да је то нешто добро.“ Он и његова супруга су касније позвани у библијску школу Галад и сада служе у Боливији.

Како су се припремили?

Библијска начела нас подстичу да водимо једноставан живот (Јеврејима 13:5). Поред тога, подстичу нас и да прорачунамо трошак када доносимо важне одлуке (Лука 14:26-33). У то свакако спада и пресељење у другу земљу. Гарт још каже: „Пре него што смо се преселили у Гвајану, Ерика и ја смо морали да поједноставимо начин живота. То је значило да продамо фирму, кућу и све непотребне ствари. Требало нам је неколико година за све то. У међувремену, једном годишње смо ишли у Гвајану и тако смо полако остваривали свој циљ.“

Још нешто што је важно узети у обзир јесу примања. Они који се преселе у другу земљу могу се тамо запослити уколико им закон те државе то дозвољава. Неки су успели да задрже посао који су већ имали тако што су почели да раде преко интернета. Други се накратко враћају у своју земљу како би зарадили за живот у страној земљи. Један брачни пар, Пол и Шинејд, једном годишње су ишли кући у Ирску како би радили. На тај начин су укупно 18 година служили у Гвајани. Чак и кад им се родила ћерка успели су да седам година живе на тај начин.

У Псалму 37:5 стоји: „Пребаци на Јехову животне бриге своје; ослони се на њега и он ће ти помоћи.“ Кристофер и Лариса из Сједињених Држава желели су да служе у некој страној земљи и често су се молили за то. Током породичног проучавања, разговарали су о томе шта све пресељење подразумева, узимајући у обзир и предности и недостатке таквог корака. Једна од ствари која би њима могла представљати проблем био је језик. Пошто је званични језик у Гвајани енглески, одлучили су се за ту земљу.

У Пословицама 15:22 налази се следеће начело: „Намере пропадају где нема поверљивог разговора, а успех лежи у мноштву саветника.“ У складу с тим начелом, послали су писмо подружници која надгледа дело проповедања у Гвајаниb. У њему су написали нешто о себи и својим околностима, као и да би желели да служе у тој земљи. Уједно су се распитали о здравственој нези у тој земљи, клими и обичајима. Подружница им је одговорила и помогла им да ступе у контакт са старешинством из скупштине у којој су касније служили.

Лајнел, ког смо поменули раније, сада служи као путујући надгледник у Гвајани. Пре него што се преселио на ово подручје, и он је применио начело из Пословица 15:22. Лајнел каже: „Осим што сам штедео за пут, причао сам и с другима који су служили у некој страној земљи. Разговарао сам о својим плановима с породицом, старешинама и покрајинским надгледником. Прочитао сам све чланке на ту тему које сам могао да пронађем у нашим публикацијама.“

Искуство је показало да је мудро да они који желе да се преселе у неку другу земљу најпре дођу да је посете. Џозеф и Кристина кажу: „Када смо први пут посетили Гвајану, остали смо у њој три месеца. То нам је било довољно да видимо какав је живот тамо. Затим смо се вратили кући и завршили све што је било потребно да бисмо могли да се преселимо у ту земљу.“

Шта им је помогло да се прилагоде?

Они који се преселе како би помогли у проповедању морају бити самопожртвовани и спремни да се прилагоде другачијим условима живота и култури уколико желе да им служба Јехови у страној земљи буде успешна. На пример, многи који се из хладнијих крајева преселе у тропске крајеве открију да им нови дом врви од буба. Џошуа, ког смо раније цитирали, каже: „Нисам навикао на толико буба свуда око мене. И чини ми се да су у Гвајани много веће него код нас! Али с временом сам се и на то некако навикао. Такође сам приметио да их има много мање када кућу држим чистом. То значи свакодневно прање судова, избацивање смећа и редовно чишћење куће.“

Још нешто на шта се треба навићи јесу нови укуси и припремање хране на другачији начин. Џошуа се присећа: „Мој цимер и ја смо замолили браћу и сестре да нас науче како да спремамо храну од намирница које се овде користе. Када бисмо научили да спремимо неко ново јело, позвали бисмо неког из скупштине да заједно једемо. То нам је помогло да упознамо браћу и сестре и склопимо нова пријатељства.“

У вези с локалним обичајима, Пол и Кетлин кажу: „Нешто што је било потпуно ново за нас јесте то шта се сматра учтивим понашањем и прикладним одевањем у тропској клими. Морали смо да понизно прихватимо промене, а да не прекршимо неко библијско начело. Прилагођавање новој култури нас је зближило са скупштином и позитивно је утицало на нашу службу.“

Које су благослове добили?

Многи би се сложили са оним што Џозеф и Кристина кажу: „Благослови надмашују све потешкоће. Када изађете из зоне комфора, тада можете разумети шта су вам приоритети. Схватили смо да оно што смо раније сматрали важним заправо и није толико важно. Свако искуство које смо имали подстакло нас је да чинимо све што можемо у служби за Јехову. Стварно можемо да кажемо да смо срећни и задовољни.“

Ерика, коју смо цитирали раније, каже: „То што мој супруг и ја служимо тамо где је потребно више објавитеља помогло нам је да боље разумемо шта значи ослонити се на Јехову. Толико пута нам је помогао, и то онако како никада не бисмо ни помислили. Таква искуства су нам помогла да се као муж и жена још више зближимо.“