Увек ми је било најважније да будем послушна Јехови

Моји бака и дека су сазнали за Јеховина обећања 1906, кад им је син умро од дифтерије. Доктор који га је лечио био је Истраживач Библије, како су Јеховини сведоци тада били познати. Он им је рекао да у Библији пише да ће мртви ускрснути и то их је много утешило. Тако су дека, бака, моја мама и њена сестра постали Истраживачи Библије.

Сви они су годинама ревно служили Јехови. Бака, тетка и мама су чак имале задатак да дочекују госте и помажу им да нађу место када се приказивала „Фото-драма стварања“ у Чикагу. Нажалост, мама је једина наставила да служи Јехови. То јој је тешко пало јер су као породица били веома блиски и заједно су служили Јехови доста година, све до 1930-их. Мамина послушност и оданост Јехови дубоко је утицала на мене, као и пример мог оца, који је такође био Истраживач Библије.

Родила сам се 1927. Била сам најстарија од нас шесторо деце. Сви смо прихватили истину. Отац нам је био столар и живели смо у лепој кући на периферији Чикага. Имали смо велику башту и држали смо пилиће и патке.

Волела сам да радим. Ја сам била задужена да крпим чарапе свима у породици. У то време се чарапе нису бацале чим се пробуше, већ су се крпиле. То што сам још као мала научила да шијем било ми је веома корисно и касније у животу.

Добар пример мојих родитеља

Мој отац се увек бринуо да не запостављамо духовне активности. Сваког дана смо читали дневни цитат, редовно смо ишли на састанке и у службу проповедања. Суботом увече смо као породица проучавали Библију користећи Стражарску кулу.

Да би сведочио комшијама, тата је ставио светлећу рекламу на прозор наше дневне собе. Те светлеће рекламе су правила браћа и на њима се налазио назив актуелног јавног предавања или неке наше публикације. Светло у реклами је треперило, што је привлачило пажњу пролазника. Две такве рекламе је тата ставио и на наш ауто.

Отац нас је стално подстицао да будемо послушни Јехови. То нам је показао и својим примером. Мама га је увек подржавала. Она је започела с пионирском службом када је наша најмлађа сестра имала пет година и била је пионир све до краја свог дугог живота. Нисам могла пожелети боље родитеље.

Тада се живело доста другачије. Нисмо имали телевизор, па бисмо ми деца седели на поду и слушали занимљиве радио-емисије, а највише смо волели да слушамо оно што је Јеховина организација емитовала путем радија.

Конгреси, фонографи и сендвич-плакати

Много смо волели да идемо на наше конгресе. На конгресу одржаном 1935. сазнали смо да се „велико мноштво“ које ће преживети „велику невољу“, о чему се говори у Откривењу 7:9, 14, односи на оне који ће заувек живети у рају на земљи. И мама и тата су све до 1935. узимали хлеб и вино на Спомен-свечаности, али после је с тим наставио само тата. Мама је схватила да неће владати с Христом на небу, већ да има наду да ће заувек живети у рају на земљи.

На конгресу 1941. у Сент Луису, у држави Мисури, Џозеф Ратерфорд, који је у то време организовао активности Јеховиних сведока, објавио је излажење књиге Деца. Проломио се снажан аплауз! Тада сам имала 14 година и била сам крштена годину дана. Добро се сећам како сам са осталом децом стајала у реду и ишла ка бини како бих добила књигу.

Служба је тада другачије изгледала. На пример, 1930-их смо користили преносиве фонографе и на њима пуштали библијске говоре од куће до куће. Пре него што бисмо покуцали на врата, наместили бисмо плочу. Кад би станар изашао, објаснили бисмо о чему се ради и пустили му библијски говор од четири и по минута. Затим бисмо му понудили литературу. Људи у нашем крају су нас с поштовањем слушали. Не сећам се да је ико био непријатан. Када сам са 16 година постала пионир, тата ми је поклонио фонограф, који сам сва срећна користила у служби. Моја сарадница у пионирској служби била је једна фина сестра по имену Лорејн.

Један вид проповедања било је ходање у поворци с плакатима на себи. Звали смо их „сендвич-плакати“, јер смо један носили напред, а један позади, па смо били као у сендвичу. На њима су били слогани попут „Религија је замка и превара“ и „Служите Богу и Краљу Христу“.

Још пре него што смо се суочили с противљењем, састанци су нас припремали за то и на њима смо учили шта да кажемо у таквим ситуацијама. Противљење је заиста и дошло. На пример, када смо први пут нудили часописе на једном прометном месту, полиција нас је привела. Пуштени смо неколико сати касније. Било нам је драго што смо имали част да будемо прогоњени зато што смо послушни Јехови.

Брак, школа Галад и позив за војску

После извесног времена, Лорејн ме је упознала с једним братом који се звао Јуџин Розам, а кога је она упознала на једном конгресу у Минеаполису, у Минесоти. Јуџин је одрастао у месту Ки Вест на Флориди. Када је ишао у десети разред, избачен је из школе зато што није хтео да учествује у једној патриотској церемонији. Одмах је почео с пионирском службом. Једног дана срео је другарицу из разреда и она га је питала зашто је избачен из школе. Чудила се томе, јер је био изузетан ђак. Помоћу Библије је одговорио на сва њена питања и она се заинтересовала и почела да проучава Библију. Истину је прихватила целим срцем и постала је наша сестра.

Јуџин и ја смо се венчали 1948. У почетку смо служили као пионири у Ки Весту. Касније смо позвани у 18. разред школе Галад, који смо завршили почетком 1952. Тамо смо имали и часове шпанског, због чега смо очекивали да ћемо бити послати као мисионари у неку земљу где се говори шпански. Међутим, то се није десило. Док смо ми били у школи, у току је био Корејски рат и Јуџин је био позван у војску. То нисмо очекивали, јер је током Другог светског рата као верски службеник био ослобођен војне обавезе. Због тога што је позван у рат, браћа су нам рекла да не напуштамо земљу. Било ми је толико тешко да сам плакала. Јуџину је тек после две године потврђено да је и даље ослобођен војне обавезе. Из ове ситуације смо научили нешто важно – када се једна врата затворе, Јехова отвара друга. Само треба да будемо стрпљиви.

Путујућа служба и пресељење у Канаду

Једно време смо служили на шпанском говорном подручју у једној скупштини у Тусону, у Аризони. Након тога смо 1953. били позвани у покрајинску службу. Служили смо у разним покрајинама у Охају, Калифорнији и Њујорку. Године 1958. мој муж је постао обласни надгледникa и онда смо служили у Калифорнији и Орегону. Увек смо били смештени код браће. А онда смо 1960. отишли у Канаду и тамо је Јуџин служио као инструктор у школи за старешине. У Канади смо били до 1988.

У посебно лепом сећању ми је остала једна породица из Канаде, на коју смо једна сестра и ја наишле у служби од куће до куће. Разговарале смо са женом по имену Гејл, која нам је рекла да је њеним синовима тешко јер им је деда умро. Питали су је: „Зашто је морао да умре? Где је он сада?“, а она није умела да им одговори. Зато смо јој показале одговор из Библије и прочитале јој неке утешне библијске стихове.

У то време смо били у покрајинској служби, тако да смо били тамо само недељу дана. Сестра која је била са мном наставила је да посећује Гејл и она је прихватила истину, као и њен муж Бил и њихова три сина – Кристофер, Стив и Патрик. Крис сада служи као старешина у Канади, Стив је инструктор у школама наше организације у Палм Косту, на Флориди, а Патрик је члан Одбора подружнице на Тајланду. Јуџин и ја смо током свих тих година остали блиски с том породицом. Веома сам срећна што сам барем мало допринела томе да они упознају Јехову!

Од посећивања лекара до оснивања Одбора за односе с болницама

Кад смо били у Канади, Јехова је Јуџину отворио врата за једну узбудљиву нову врсту службе. Испричаћу вам како је то било.

У то време се у медијима доста негативно говорило о нама због нашег става према трансфузији крви. Многе новине у Канади су објављивале чланке у којима су тврдиле да Сведоци пуштају да им деца умру због тога што не дозвољавају да она приме трансфузију. Мој муж је заједно с другом браћом имао прилику да оповргне многе такве приче.

Непосредно пре међународног конгреса у Бафалу у држави Њујорк 1969, Јуџин је с неколико браће обишао веће болнице у том крају да би објаснио да ће око 50 000 Јеховиних сведока из Канаде и Сједињених Држава у њиховом граду одржати конгрес. Радили су то из предострожности јер су размишљали да ће можда некоме бити потребна хитна интервенција и да је добро да доктори буду упућени у наш став. Да би разумели да нисмо фанатични, давали су им чланке из уважених медицинских часописа који су у позитивном светлу говорили о бескрвном лечењу. Доктори су добро реаговали, и то је подстакло Јуџина и још неку браћу да почну плански да посећују болнице у Канади. Такође су помагали старешинама у скупштинама да се боље поставе када је некоме од браће хитно потребна медицинска помоћ.

Мало по мало, њихов труд је уродио плодом. Тада нису могли ни да замисле до чега ће то водити у будућности. О чему се ради?

Средином 1980-их, Јуџина је телефоном позвао Милтон Хеншел из нашег главног седишта у Бруклину. Водеће тело је желело да се програм који је већ функционисао у Сједињеним Државама прошири како би укључивао више лекара. Тако смо се Јуџин и ја преселили у Бруклин и у јануару 1988. Водеће тело је у главном седишту основало одељење под називом Служба за сарадњу с болницама. Касније су мој муж и још двојица браће добили задатак да воде семинаре, најпре у Сједињеним Државама, а затим и у другим земљама. Убрзо су у разним подружницама основана Одељења за сарадњу с болницама, као и Одбори за односе с болницама по многим градовима. Не могу ни да замислим колико је то значило многим Сведоцима и њиховој деци којима је била потребна лекарска помоћ. Док је Јуџин водио семинаре и посећивао болнице, ја сам радила у Бетелу, најчешће у кројачници и кухињи.

Најболнији ударац

У животу ми је најтеже пала смрт мог драгог супруга 2006. Много ми недостаје. Па ипак, неке ствари ми помажу да живим с тим губитком. На пример, често се молим Јехови и редовно проучавам Библију. Тако имам осећај да сам блиска с Јеховом. Сваког јутра слушам разматрање дневног цитата заједно с бетелском породицом. У току дана прочитам и поглавље из ког је узет дневни цитат. Много ми значи што имам свој задатак у Бетелу. Радим у кројачници. Годинама раније, имала сам прилику да шијем завесе за конгресне дворане у Њу Џерсију и Њујорку, а сада служим у Бетелу у Фишкилу и ту радим неке ситније кројачке преправке и друге послиће.b

За мене је у животу најважније да волим Јехову и да будем послушна њему и његовој организацији (Јеврејима 13:17; 1. Јованова 5:3). Срећна сам што је и Јуџину то било најважније и што се око тога вртео цео наш живот. Зато ни мало не сумњам да ће нас Јехова наградити вечним животом у рају на земљи, када ћемо се поново видети (Јован 5:28, 29).