Мисионарска служба ми је донела много радости

Рат се завршио 1945, али и послератне године су биле веома тешке. Пошто смо Немци, депортовали су нас у Немачку, где су градови били разрушени и владала је велика оскудица. Дешавало се да моје тетке целу ноћ стоје у реду да би добиле само мало хране, а понекад смо ишли у шуму да беремо купине и печурке, које смо касније трампили за хлеб. Владала је толико велика глад да би нестајали кућни љубимци – људи су их крали да би се прехранили. Често смо ишли гладни на спавање.

Упознајемо истину

Деда и баба су били католици, али нисмо имали Библију. Кад је деда хтео да је купи од свештеника, он му је рекао да је довољно само да долази на мису. Тако мој деда није могао да нађе одговоре на своја питања о Богу.

Кад сам имала седам година, две Јеховине сведокиње су дошле на наша врата. Из Библије су одговориле деди на питања о Тројству, паклу и томе шта се дешава с човеком када умре. Деди су ти одговори били логични и био је уверен да је нашао истину. Тада смо сви у породици почели да проучавамо Библију са једним брачним паром Јеховиних сведока.

Одлучила сам шта желим да радим у животу

Још као мала сам заволела Јехову. Волела сам да читам чланке о мисионарима који су проповедали у далеким земљама. Питала сам се како они живе и како је то проповедати људима који никада нису чули за Јехову.

Са 12 година сам одлучила да ћу бити мисионар, па сам почела да радим на томе. Прво сам се трудила да ревно проповедам добру вест. Онда сам се крстила 12. децембра 1954. и с временом постала пионир. Била сам све ближе свом циљу!

Знала сам да морам да савладам енглески ако хоћу у Галад и стварно сам се трудила. Пошто је у то време у Немачкој било америчких војника, помислила сам да бих могла да вежбам с њима. Једном сам пришла једном војнику и рекла му: „Ја сам Христ.“ Био је фин јер ме је само погледао и љубазно ми рекао: „Вероватно си хтела да кажеш: ’Ја сам хришћанка.‘“ Изгледа да ми енглески није ишао тако добро као што сам мислила.

Кад сам имала двадесетак година, отишла сам у Енглеску да чувам децу код једне породице Сведока. То сам радила пре подне, а поподне сам ишла у службу од врата до врата. То је била сјајна прилика да вежбам енглески. Након годину дана сам се стварно много побољшала.

Вратила сам се у Немачку, и у октобру 1966. сам позвана да служим као специјални пионир у Мехерниху. Људи на том подручју били су хладни колико и тамошња клима. Никад нас нису позивали да уђемо, чак ни кад је било испод нуле. Често сам се молила Јехови: „Ако ми једног дана даш да будем мисионар, молим те да ме пошаљеш у топлије крајеве.“

Жеља ми се остварила

Служила сам као специјални пионир тек неколико месеци кад ми је Јехова остварио највећу жељу. Добила сам позив да похађам 44. разред Галада, који сам завршила 10. септембра 1967. Шта мислите, где су ме послали? У Никарагву, прелепу тропску земљу у Средњој Америци! Тамо сам стигла са још три сестре и мисионари који су служили тамо дочекали су нас раширених руку. Осећала сам се као апостол Павле, који је захвалио Богу и охрабрио се кад су браћа изашла да га дочекају (Дела апостолска 28:15).

Мој први задатак је био да проповедам у мирном градићу Леону. Чврсто сам решила да што пре научим шпански. Није ми баш добро ишло иако сам два месеца учила по 11 сати дневно.

Сећам се како ми је једна жена понудила фреско, што значи сок. Ја сам мислила да сам јој рекла да могу да пијем само филтрирану воду, али ме је она јако чудно гледала. После неколико дана сам сазнала да сам јој у ствари рекла да могу да пијем само свету воду. Срећом, с временом сам боље савладала шпански.

Често сам проучавала и са читавим породицама. Пошто сам се у Леону осећала безбедно, некад бих и до 10 увече водила библијске курсеве. Скоро свакога у граду сам знала по имену. Кад бих се враћала кући, сретала бих људе који би испред својих кућа седели на вечерњем поветарцу у столицама за љуљање и пријатељски ћаскала с њима.

Некима сам помогла да прихвате истину. Међу њима је била Нубија, мајка осморице дечака. Проучавале смо све док нисам била послата да служим у Манагви 1976. Нисам их видела 18 година све док нисам поново дошла у Леон на један конгрес. Током паузе ме је окружила група младића. Били су то Нубијини синови. Била сам пресрећна кад сам схватила да је успела да их одгоји у истини.

Мисионарска служба у опасно време

У Никарагви су крајем 70-их година прошлог века почела друштвена и политичка превирања. Проповедали смо колико год смо могли у тим околностима. Моје подручје је било Масаја, која се налазила јужно од главног града. Неретко смо наилазили на бучне протесте и наоружане побуњенике. Једне вечери, кад смо били на састанку, сви смо морали да легнемо на под јер се дворана нашла под унакрсном паљбом сандиниста и владиних снага.a

Једном кад сам била у служби, налетела сам на једног сандинисту који је пуцао на припадника владиних снага. Покушала сам да побегнем, али се онда појавило још маскираних мушкараца. Брзо сам отрчала иза угла, али нисам имала куда да побегнем. Онда се појавио хеликоптер који је отворио ватру на све нас. Одједном су се отворила врата једне куће и човек ме је увукао унутра. Имала сам осећај да ме је Јехова спасао!

Депортација!

Служила сам у Масаји до 20. марта 1982. Тај дан никад нећу заборавити. Ујутру сам са још пет мисионара доручковала. Тада је група сандиниста наоружаних митраљезима умарширала у двориште мисионарског дома. Упали су нам у трпезарију и један од њих нам је строго наредио: „Имате сат времена да спакујете по кофер и пођете с нама.“

Војници су нас одвели на једну фарму и тамо нас држали неколико сати. Онда су нас четворо укрцали у минибус до границе са Костариком и одатле нас депортовали. Није прошло дуго и сви мисионари су депортовани. Било нас је 21.

Примила су нас браћа из Костарике и сутрадан смо стигли у подружницу у Сан Хосеу. Тамо се нисмо задржавали. Десетак дана касније, нас осморо мисионара послато је за Хондурас.

Служба у Хондурасу

У Хондурасу сам 33 године проповедала у Тегусигалпи. За то време је од једне скупштине у граду настало осам. Нажалост, с временом је тамо било све више насиља. Било је много пљачкаша, па сам и ја неколико пута била опљачкана. Такође је било пуно банди. Неки од њих би ме заустављали и тражили новац или „ратни порез“, како су то они називали. Ја бих им рекла: „Имам нешто много вредније од новца“, а онда бих им дала трактат или часопис. Увек су ме остављали на миру.

Већина људи у Тегусигалпи је била мирољубива и фина и некима од њих сам помогла да упознају истину. Једна од њих је била и Бети. Једно време је фино напредовала, а онда ми је рекла да прелази код евангелиста. Била сам јако разочарана, али две године после тога Бети је опет тражила да проучавамо Библију. Зашто? Недостајала јој је права љубав коју је осећала у скупштини (Јован 13:34, 35). Рекла ми је: „Ви срдачно прихватате све на ваше састанке, и богате и сиромашне. Стварно сте другачији!“ С временом се крстила.

Мисионарски дом у Тегусигалпи је затворен 2014. Након тога сам послата у Панаму. Сада живим у мисионарском дому са још четири дугогодишња мисионара.

Остваривање духовних циљева доноси праву срећу

Сада сам већ 55 година у мисионарској служби. У последње време сам морала да мало успорим због здравствених проблема. Јехова ми помаже да и даље поучавам друге о њему.

Да ли сам могла нечем другом да посветим живот? Наравно да сам могла, али тада не бих доживела све ове благослове. Имам више од 50 духовних синова и ћерки, то јест оних којима сам помогла да упознају истину, као и много других пријатеља. Осим што имам ову велику породицу, много ми значи љубав и подршка моје драге тетке Штефи, која живи у Немачкој.

Никада се нисам удала, али нисам се осећала усамљено. Јехова је увек уз мене. Стекла сам многе дивне пријатеље, међу којима је Маргарита Фостер која ми је 17 година била сарадница у мисионарској служби. Много тога смо прошле заједно и остале смо блиске до дан-данас (Пословице 18:24).

Дубоко задовољство налазим у томе што сам свој живот провела на најбољи могући начин, посветивши га служењу Јехови. Испунила сам свој сан из детињства и имала веома узбудљив живот. Срећна сам и радујем се томе што ћу служити Јехови у сву вечност.