Јехова ме је благословио јер сам била спремна да му служим било где

Један старији човек нам доноси благо

Неколико година након што се наша породица преселила у Рудепорт, у Јужноафричкој Републици, мој отац је преминуо. Зато сам 1947. са 16 година почела да радим да бих финансијски помогла својој породици. Запослила сам се у државној телефонској служби. Једног дана је на наша врата покуцао старији човек и понудио нам претплату на Стражарску кулу. Нисмо хтели да га увредимо, па смо се претплатили.

Међутим, убрзо смо пожелели да више сазнамо о томе шта стоји у Библији. Моја мајка је у младости припадала Холандској реформисаној цркви и приметила је да постоји велика разлика између учења те цркве и онога што пише у Библији. Почели смо да проучавамо Библију и да присуствујемо састанцима Јеховиних сведока. У нашој породици сам се ја прва крстила и то је било 1949. Још неколико година сам радила пуно радно време, али сам у суштини желела да више времена посветим служењу Јехови.

Преселила сам се тамо где је већа потреба

FomaA/stock.adobe.com

Пионирску службу сам започела 1954. и питала сам нашу подружницу где је већа потреба за објавитељима. Препоручили су ми да се преселим у Преторију и послали са мном још једну пионирку. Нашле смо прилично удобан смештај и још увек се сећам укусног пецива по имену куксистерс које се продавало у нашем комшилуку. То су биле пржене плетенице преливене сирупом.

Касније се моја цимерка удала, а мене је брат Џорџ Филипс, који је тада био слуга подружнице, питао да ли бих хтела да служим као специјални пионир. Радо сам то прихватила.

Најпре сам 1955. послата у Харисмит са својом новом сарадницом. У том граду нам је било тешко да нађемо одговарајући смештај. Једном приликом, кад смо нашле стан, тамошњи свештеници су извршили притисак на нашу газдарицу и она нам је дала отказ.

Касније сам послата у Паркхерст у Јоханесбургу. Тамо су ми се придружиле две мисионарке. Недуго након тога, једна од њих се удала, а друга је послата у друго место. Зато ме је једна драга сестра по имену Ајлин Портер позвала да живим код њих иако нису имали ниједну слободну собу за мене. Спавала сам у једном делу просторије који је био одвојен завесом. Ајлин је била јако брижна и увек ме је храбрила. Стварно ми је било лепо с њом. Одушевљавало ме је колико је била ревна за службу иако је имала много обавеза у кући.

Недуго након тога послата сам у Аливал Норт, град у провинцији Источни Рт. Моја сарадница је била сестра Мерлин (Мерл) Лоренс. Нас две смо тада имале нешто више од 20 година и много нам је значио пример једне старије сестре по имену Дороти, коју смо од милоште звали тетка Дот. Она нам је испричала како су је, док је била млада, једанпут у служби напали пси. Међутим, то уопште није умањило њену ревност.

Мерл је 1956. позвана у 28. разред Галада. Тако сам желела да и ја идем с њом! Иако сам била мало тужна, много ми је значило што је тетка Дот била уз мене. Нас две смо се веома зближиле, и поред велике разлике у годинама.

Можете само да замислите колико сам била срећна кад су и мене позвали у Галад! Пре него што сам отишла, осам месеци сам била у граду који се зове Најџел и тамо ми је сарадница била Кети Кук, која је већ завршила школу Галад. Кети ми је још више отворила апетит за Галад тиме што ми је причала шта ме тамо чека. Тако сам у јануару 1958. отишла у Њујорк.

Била сам спремна да примим обуку

У Галаду су ми цимерке биле Самоанка Тија Алуни и Маорка Ајви Каве. Док сам живела у Јужноафричкој Републици, због апартхејда су белци увек били одвојени од других раса, тако да ми је сада било занимљиво што сам собу делила са сестрама друге расе. Врло брзо сам их заволела и уживала сам у томе што нам је разред био тако разнолик.

Један инструктор нам је био брат Максвел Френд. На његовим часовима је понекад било мало стресно. Имао је три сијалице: једну за модулацију, другу за темпо и трећу за уверљивост. Када бисмо имали говор или приказ, брат Френд би упалио једну од тих сијалица да би нам указао на то шта не ваља. Пошто сам била стидљива, кад сам ја имала приказе, мало-мало па су се сијалице палиле, што ме је доводило до суза. Па ипак сам га волела. Понекад кад бих добила задатак да нешто очистим између часова, он би ми донео кафу.

Како је време пролазило, питала сам се где ће ме послати. Моја бивша цимерка Мерл ми је рекла да питам брата Натана Нора, који је у то време надгледао проповедање, да ли могу да ме пошаљу код ње у Перу јер је њена тадашња цимерка била пред удајом. Пошто је брат Нор сваких неколико седмица долазио ту где се одржавала школа, причала сам са њим, и стварно су ме послали у Перу након Галада.

Живот у планинама

Била сам пресрећна што сам опет са Мерл! Служиле смо у Лими, у Перуу. Од самог почетка сам имала напредне библијске курсеве иако сам тек почела да учим шпански. Касније смо послате у Ајакучо, високо у планинама. Морам признати да ми тамо није било лако. И оно мало шпанског што сам научила није ми много вредело јер су многи говорили језиком кечуа. Требало је и навићи се на тако велику надморску висину и редак ваздух.

Имала сам осећај да не постижем много и питала сам се да ли ће истина икада пустити корен на овом подручју. Међутим, у овом граду сада има више од 700 објавитеља, као и једно истурено преводилачко одељење које преводи на дијалект језика кечуа који се тамо говори.

Касније се Мерл удала за покрајинског надгледника Рамона Кастиља и 1964. је Рамон отишао на једну обуку у Галад која је трајала 10 месеци. С њим у разреду је био један младић по имену Фулоне Лианг, с којим сам ја раније била у Галаду. Фулоне је у то време служио у Хонгконгу, али је опет позван у Галад на ту обуку за браћу која имају веће одговорности у подружници.a Фулоне се код Рамона распитивао за мене, како ми је у Перуу и слично, и тако смо почели да се дописујемо.

Фулоне ми је од самог старта дао до знања да то што се дописујемо значи да се забављамо. У Хонгконгу је као мисионар служио и брат Харолд Кинг. Он је често одлазио до поште, па би понео и Фулонеова писма за мене. Понекад би ми на коверти нешто нацртао или написао нешто симпатично, на пример: „Рећи ћу му да ти чешће пише!“

Фулоне и ја смо након 18 месеци дописивања одлучили да се венчамо. Отишла сам из Перуа након што сам тамо провела седам година.

Ново поглавље живота у Хонгконгу

Венчали смо се 17. новембра 1965. Било ми је дивно у Хонгконгу. Фулоне и ја смо живели у подружници са још два брачна пара. Док је Фулоне преводио у подружници, ја сам ишла у службу. Тешко ми је било да научим кинески кантонски, али друге мисионарке и мој драги муж су ми стрпљиво помагали. У то време кад сам учила кинески, највише ми је пријало да проучавам с децом. То ме је некако растерећивало.

После неколико година, Фулоне и ја смо се преселили у мисионарски дом у другом крају Хонгконга који се зове Квун Тонг. Тамо је Фулоне држао курс кантонског новим мисионарима.b У том крају ми је било толико лепо у служби да ми се много пута није ишло кући!

Одушевила сам се кад смо 1968. добили нову публикацију за проучавање. Била је то књига Истина која води до вечног живота. Била је једноставнија од претходне („Нека Бог буде истинит“) и јаснија за оне који нису хришћани нити су имали дотицаја с Библијом.

Међутим, погрешно сам закључила да неко прихвата истину само зато што уме да пронађе одговор на свако штампано питање у књизи. Тако ми се десило да сам с једном женом проучила целу књигу Истина, а да она уопште није стекла веру у Бога! Из тога сам научила да током курса морам више да разговарам с људима и сазнам шта они стварно мисле о ономе што уче.

После неколико година проведених у Квун Тонгу, вратили смо се у подружницу и Фулоне је постао члан Одбора подружнице у Хонгконгу. Ја сам чистила и радила на рецепцији. Фулоне је понекад ишао на нека поверљива службена путовања и ја нисам могла да идем с њим, али ми је била част да га подупирем у томе.

Неочекиван ударац

Живот ми се преко ноћи променио 2008. године. Док је мој драги муж био на путу, изненада је преминуо. Било је то непосредно пред Спомен-свечаност. Његова смрт ме је сломила. Браћа и сестре су били уз мене и тешили ме. Да не бих преплакала Спомен-свечаност, све време сам једној заинтересованој жени помагала да пронађе стихове који су се читали. Снагу ми је давао један од Фулонеових омиљених библијских стихова који гласи: „Ја, Јехова, твој Бог, држим те за десницу [...] ’Ја ћу ти помоћи‘“ (Исаија 41:13).

Седам година након смрти мог мужа, браћа у Хонгконгу су ми предложила да се преселим у већу подружницу, где бих могла добити бољу здравствену негу. Зато сам 2015. прешла у подружницу у Јужноафричкој Републици, недалеко од места у ком сам упознала истину 1947.

Већ много година срећно служим Јехови и све то време ме је благосиљао јер сам била спремна да му служим где год је било потребно. И дан-данас се чујем с некима с којима сам раније проучавала Библију и који верно служе Јехови. Уверила сам се да Јехова благосиља све што чинимо у служби за њега, чак и ако делује да је то врло мало. На пример, број објавитеља у Перуу порастао је са 760 колико их је било 1958. на око 133 000 колико их је било 2021. А у Хонгконгу их је 1965. било 230, а 2021. чак 5 565.

Због својих година, сада не могу да радим онолико колико сам могла раније. Али изнутра се нисам променила и зато једва чекам нови свет, у ком ће бити много посла. Тад ћу поново моћи да радим шта год буде било потребно.