Срећан сам због одлука које сам донео у младости

Одрастао сам на сеоском имању у Аустралији. Моји родитељи и бабе и деде с обе стране су упознали истину 1950-их. Већ са 6 година сам почео да идем у службу, а крстио сам се с 13. Током распуста сам често био помоћни пионир. Волео сам Јехову и хтео да му служим у сву вечност.

Кад сам имао 15 година, наставници у школи су приметили да сам веома добар у спортовима. Због тога су ми представници једног рагби клуба понудили спортску стипендију. Сама помисао да бих могао да постанем познати рагбиста деловала ми је веома примамљиво. Али био сам свестан да сам ја свој живот већ посветио Јехови. Отац ми је дао добар савет. Рекао ми је да размислим о обећању које сам дао Јехови и о томе да ли бих уз то могао да се посветим и спортској каријери. Заиста сам размишљао о томе и схватио да не бих могао да седим на две столице, тако да сам одбио понуду тог клуба. Неколико месеци касније, Аустралијски спортски институт у Канбери ми је такође понудио стипендију, али овог пута је требало да тренирам за маратон и могао сам да представљам Аустралију на Играма Комонвелта или Олимпијским играма. Међутим, и овог пута је победила моја снажна жеља да посветим живот Богу, па сам и њима рекао „не“.

Убрзо након тога, завршио сам школу и започео с пионирском службом, што је био циљ о ком сам већ неко време размишљао. Међутим, пошто је моја породица имала озбиљних финансијских проблема, престао сам с пионирском службом и почео да радим пуно радно време као возач пољопривредних машина. Већ сам био у касним тинејџерским годинама и нисам живео с родитељима. И даље сам служио Јехови, али сам све некако механички одрађивао. Изгубио сам онај некадашњи жар и моје пријатељство с Јеховом је доста ослабило. Нажалост, уплео сам се у друштво у ком су сви били неморални и пуно су пили, па сам замало и ја кренуо тим истим путем. Све мање сам мислио на Јехову, а све више на то како да себи угодим.

Морао сам нешто да променим. Преселио сам се у један други град да бих се одвојио од тог лошег друштва. Поново сам се зближио с Јеховом и почео да размишљам о томе да опет будем пионир. У то време сам упознао једну повучену девојку која је као и ја одрасла на сеоском подручју. Звала се Лин Макшари и у то време је већ била пионир. Нас двоје смо се спријатељили и много смо разговарали о томе шта бисмо желели да радимо у животу. Испоставило се да смо обоје имали циљ да будемо мисионари. Венчали смо се 1993. и обома нам је било веома важно да нас Јехова води у животу.

Остварујемо своје циљеве

Чим смо се венчали, придружио сам се Лин у пионирској служби. Договорили смо се да ћемо водити једноставан живот и да се нећемо задуживати. Зато смо купили стару камп кућицу у којој смо живели. Наредних шест година смо се селили где год би нам организација предложила и нисмо били избирљиви по питању посла. Било нам је само важно да останемо у тој служби. Проповедали смо с малим скупштинама које су имале огромна подручја у забаченом делу Квинсленда. Често смо камповали у пустим крајевима и држали бисмо састанке на отвореном или у неком изнајмљеном простору. Заиста смо били срећни, али смо се и даље питали: „Да ли можемо још нешто да учинимо за Јехову?“ Убрзо смо сазнали одговор.

Добили смо позив да се преселимо у другу земљу као мисионари. Јако смо се уплашили и сматрали смо да нисмо дорасли томе. Чинило нам се да не можемо бити квалитетни мисионари пошто нисмо били у школи Галад. Обоје смо уживали у служби, али нисмо имали баш много библијских курсева, па смо мислили да можда нисмо довољно вешти учитељи.

Обратили смо се брату Максу Лојду, члану Одбора подружнице и рекли му како се осећамо.a Он нас је попут оца стрпљиво и с пуно љубави саслушао. Уверио нас је да кад се неко стави на располагање, иако се осећа недорасло, Јехова то увек надомести и оспособи га да уради било који задатак који му да. То нас је стварно охрабрило и радо смо прихватили позив да се преселимо на Шри Ланку.

Прилагођавање на нове околности

У главни град Шри Ланке, Коломбо, стигли смо 1999. Оно што смо тамо затекли толико се разликовало од мирног сеоског живота на који смо навикли у Аустралији да смо имали осећај да смо на другој планети. Нашли смо се усред грађанског рата и сиромаштва, у граду који је пренасељен и пун просјака, а да не причам о свим тим различитим језицима којима су људи говорили. Међутим, оно што нам је помогло да се не усредсредимо на ствари које су нам тешко падале била су наша дивна браћа и сестре и небројено много добрих људи који нису још чули за Јехову.

Били смо послати у Канди, град који је изграђен на једном узвишењу с ког се пружа поглед на плантаже чаја и кишне шуме. Овај град је познат по томе што је пун будистичких храмова. Скоро нико од његових мештана није знао ништа о Створитељу који их пуно воли. У нашој скупштини су браћа говорила синхалески и тамилски, тако да су се састанци одржавали на оба језика. Било је тешко учити синхалески језик, али браћа у скупштини и они који су проучавали Библију су ценили наш труд. Ако ништа друго, барем смо их засмејавали нашим грешкама.

Међутим, учење језика нам није био највећи проблем. Ту смо се први пут у животу сусрели са жестоким прогонством. Једном смо један брат и ја били у неком селу кад нас је окружила бесна руља. Неки су узели нашу литературу и пред нама је спалили, а други су почели да нас ударају и шутирају. Нас двојица смо се све време усрдно молили Јехови да нам да мир и да нас се сети ако умремо. На сву срећу, у једном тренутку се руља разишла и оставили су нас на миру. Некако смо изашли из тог села и захваљивали Јехови што нас је заштитио.

С временом смо се на Шри Ланци осећали као код куће. Иако је рат разједињавао становништво, било је предивно посматрати како Јехова привлачи људе који воле истину у његову уједињену породицу. Ово прелепо острво нам је остало у најлепшем сећању. Па ипак, након само две године, власти су подлегле притиску верских вођа, па су приморали већину мисионара да напусте земљу.

Наредних неколико седмица смо били у неизвесности и питали смо се где ћемо ићи. Водеће тело нас је послало на Папуу Нову Гвинеју. Тамо смо стигли у главни град Порт Морсби у септембру 2001.

Папуа Нова Гвинеја – земља изненађења

Иако је Папуа Нова Гвинеја смештена близу Аустралије, култура и генерално начин живота се доста разликују. Поново је требало да се свему томе прилагодимо. Научили смо ток писин, најзаступљенији језик у овој земљи где се говори више од 800 језика.

Три године смо служили у граду Попондета, а онда смо позвани у покрајинску службу. Никад нисмо ни помислили да ће нам Јехова поверити ту врсту службе. Одувек сам веома ценио покрајинске надгледнике због њихове зрелости, начина поучавања и добрих савета. Зато сам се осећао потпуно недорасло да ја служим у том својству. Мој циљ је одувек био да будем мисионар и никад ми ни на крај памети није била покрајинска служба. Још увек не можемо да верујемо да нам је Јехова указао тако велику част.

Кад смо посећивали скупштине које су биле у граду, на смештају бисмо обично имали струју и воду, као и засебну собу с креветом. Али на сеоским подручјима често не бисмо имали ни те основне ствари. Спавали бисмо у малим колибама, кували напољу на ватри и купали се у потоку или реци. Али ако су крокодили били у близини, кофом бисмо захватили воду, вратили се у колибу и тамо се некако окупали.

У овој служби нам је физичка снага била потребна као никада раније. Али били смо сигурни да кад нас Јехова негде шаље, он ће нам и дати потребну снагу (Судије 6:14). До многих скупштина није било лако доћи. Пробијали смо се кроз густе кишне шуме и прелазили мочваре и кршевите планине. Путовали смо теренским возилима, чамцима, авионом, а често и пешке само да бисмо стигли до браће и сестара.b

Да бисмо посетили неку скупштину близу границе с Индонезијом, морали смо да возимо преко 350 километара и то углавном земљаним путевима. Том рутом смо ишли сигурно више од 200 пута и прелазили смо потоке и реке на којима није увек било мостова. Мислим да није могуће избројати колико пута смо се за све те године заглавили у густом, лепљивом блату и колико смо сати провели откопавајући и гурајући ауто. Али заборавили бисмо на све муке чим бисмо угледали нашу драгу браћу која су нас чекала са широким осмехом и лонцем пуним хране.

Кад смо посећивали скупштине високо у планинама, до њих смо стизали малим авионом. Пилот би морао да некако нађе простор између облака не би ли видео где је писта. Затим би се спустио мало ниже да провери да случајно на писти нема деце или животиња. Онда бисмо се психички припремили да слетимо на писту која је била блатњава и неравна, а уз то смештена на потпуно небезбедном планинском врху, високом преко 2 100 метара. Кад бисмо хтели да напустимо таква удаљена насеља, понекад је једини начин био да авионом узлетимо с писте која се налазила на самој ивици неке високе литице.c

Понекад смо се пењали по стрмим планинским стазама или смо ишли кроз мочварна приобална подручја по веома топлом и влажном времену. Увек смо са собом имали ранчеве који су били пуни публикација и основних потрепштина. Међутим, то нам није тешко падало јер смо увек имали друштво браће и сестара с којима смо се успут много смејали и водили дубоке и охрабрујуће разговоре.

Тамошњој браћи смо могли да кажемо оно што је апостол Павле написао својим суверницима, а записано је у 1. Солуњанима 2:8: „Тако смо, пуни љубави према вама, били спремни [...] да дамо свој живот за вас – толико смо вас заволели.“ А и они су били спремни да ураде то исто за нас, чак и да дају свој живот не би ли нас заштитили од наоружаних насилника. На пример, у једном селу је један љутити човек почео да прети Лин мачетом. У том тренутку сам био на сасвим другом крају села, тако да је један брат брже-боље стао испред Лин и заштитио је. Он је задобио лакше повреде, а остала браћа су врло брзо савладала тог човека. Јехова нам је из дана у дан помагао, тако да смо успевали да у духовном погледу бринемо о браћи и сестрама, иако је у то време у земљи владало све веће безвлашће.

Пошто здравствени систем на Папуи Новој Гвинеји не функционише баш најбоље, било је тешко бринути се о здрављу. Лин је 2010. добила бактеријску инфекцију од које је скоро умрла, тако да смо хитно морали да одемо за Аустралију на лечење. Јехова нам је у тим тешким тренуцима помагао да останемо смирени. На крају су лекари пронашли антибиотик који је деловао, а један од њих нам је чак рекао: „Ви радите за Бога. Сада он ради за вас.“ Неколико месеци касније смо се вратили на Папуу Нову Гвинеју.

Још има много посла

У наредних годину и нешто смо више пута одлазили у Аустралију да би Лин добијала терапије. На крају су нам браћа 2012. рекла да останемо у Аустралији и посветимо се свом здрављу. Међутим, сам опоравак нам није најтеже пао, већ то што након толико година проведених у другој земљи на Аустралију више нисмо гледали као на свој дом. Морали смо се поново прилагођавати и у менталном и у емоционалном погледу. Били смо тужни што смо на Папуи Новој Гвинеји морали да оставимо браћу и сестре које смо толико заволели. Имали смо утисак да нисмо испунили задатак који нам је Јехова дао и да му више нисмо корисни. Због свих тих осећања била нам је потребна велика подршка браће и сестара.

Након што се Лин потпуно опоравила, служили смо као специјални пионири у Волонгонгу, јужно од Сиднеја, у Новом Јужном Велсу. Након отприлике годину дана, били смо пресрећни када смо позвани у Библијску школу за брачне парове (сада је то Школа за објавитеље Краљевства). Након тога нас је подружница послала у покрајинску службу. Неколико година смо посећивали скупштине и групе у великим градовима, у градовима дубоко у пустињи и рибарским селима. Наша тренутна покрајина обухвата сушно подручје северозападне Аустралије и цео Источни Тимор.

Уз себе имам жену којој је служење Јехови на првом месту и пружа ми изузетну подршку. Она је за мене предиван дар од Јехове. Никада се ни на шта не жали, чак ни кад смо у најнепријатнијим условима или врло тешким околностима. Кад год је неко пита како успева да остане позитивна где год да служимо, она увек одговори: „Јехови кажем апсолутно све.“ Онда пажљиво чита Божју Реч и у њој налази савете који јој помажу да сачува позитиван став и да поступа на исправан начин.

Никад се нисам покајао што се нисам посветио спортској каријери, већ сам пустио Јехову да ме води. На својој кожи сам осетио да нас Јехова може оспособити за било који задатак, докле год се ми стављамо на располагање. Такође сам научио да је веома важно да се сваког дана молим за свети дух и мудрост, јер ће ми то помоћи да донесем праве одлуке и да се на исправан начин борим с проблемима. Наш Отац Јехова нам је пружио живот какав нисмо могли ни да замислимо. Једва чекамо да видимо шта ће све још постићи с нама, слабим људима попут земљаних посуда (2. Коринћанима 4:7).