Затворске решетке ме нису могле одвојити од Јехове

Вратили смо се у Украјину 1966. Једно од мојих првих сећања на детињство је било када сам имао четири године. Моја мама и ја смо ишли да посетимо деду који је био у затвору. Дуго смо путовали возом из Кривог Рога у Украјини до Мордовске кажњеничке колоније у централној Русији. Било нам је дозвољено да само два сата будемо са дедом, и то уз присуство чувара, али су му ипак дозволили да му седим у крилу.

Моје поверење у Јехову на испиту у школи

Док сам ишао у школу, моја вера у Јехову је више пута била на испиту. На пример, у то време су деца у Украјини на школској униформи морала да носе значку у облику петокраке са ликом младог Лењина.a Након неколико година, било је обавезно да свако дете носи црвену мараму око врата у знак подршке његовим идејама. Ја нисам желео да носим ниједан од тих политичких симбола, јер сам био свестан да моја оданост припада само Јехови.

Родитељи су ми помагали да заволим Јехову тако што су са мном стрпљиво разговарали и резоновали о различитим темама, између осталог и о политичкој неутралности. Увек су ме подстицали да будем добар ђак да бих тако дао добро сведочанство за Јехову.

Једном је у нашу школу дошао новинар из познатог часописа Наука и религија који је промовисао атеистичке идеје. Наставници су ме намерно ставили у први ред док је он држао предавање које је било осмишљено да поткопа веру у Бога.

Након часа су позвали мене и тог новинара на страну. Он ме је питао којој религији припадам, а ја сам као из топа одговорио: „Ја сам Јеховин сведок.“ На то није имао шта да ми каже, већ се само захвалио што сам пажљиво слушао на часу. То је веома изнервирало моје наставнике.

Поверење моје породице у Јехову на испиту

У нашој кући се штампала библијска литература, а онда смо је ја и други чланови породице разносили. За то нам је требало велико поверење у Јехову да ће нам он помоћи да све то обавимо. Осим тога, мој отац је служио као покрајински надгледник у централној Украјини и посећивао је многе скупштине и групе.

Једног поподнева у фебруару 1978, кад сам се вратио кући из школе, видео сам да су нам све ствари биле разбацане по кући. Припадници милиције су извршили претрес и конфисковали сву библијску литературу. То је било само два дана пре него што се родио мој најмлађи брат, Павлик.

Следећи дан у школи је био веома забаван. Наставници нису скидали ока с мене и мог брата Михајла мислећи да смо деца америчких шпијуна. Међутим, с временом су многи од њих схватили да то није истина, а неки из мог разреда су чак касније постали Сведоци.

Милиција је поново претресла нашу кућу 1981. Иако тада још нисам био пунолетан, морао сам заједно са мојим оцем и дедом да одем пред тужиоца. Инспектор је покушао да ме заплаши тако што ми је претио да ћу завршити у затвору. Један други човек који био у цивилу ми је обећавао куле и градове ако будем сарађивао с њима. Тако је у ствари један изигравао доброг, а други лошег полицајца. Покушавали су да ме заплаше и тако што су ме подсетили да су мој отац, деда, ујаци и стричеви већ били у затвору. Међутим, они нису ни били свесни тога да ми је то само учврстило поуздање у Јехову да ће ми помоћи да истрајем у затвору ако дође до тога (Филипљанима 4:13).

Моје поверење у Јехову на испиту у затвору

Дан након што сам напунио 18 година, добио сам позив за војску. Пошто нисам желео да идем у војску, завршио сам у истражном затвору. То је у ствари била огромна ћелија коју сам делио са још око 80 мушкараца. У ћелији је било само 34 кревета па смо на смену спавали у њима. Дозвољавали су нам да се туширамо само једном недељно.

Чим сам ушао у ћелију, врата за мном су се залупила, а очи свих затвореника су биле упрте у мене. Тада ме је један човек који је седео у ћошку питао за шта сам оптужен. Иако сам се мало унервозио, сетио сам се Данила који је преживео чак и јаму пуну лавова. Његов пример ми је помогао да се потпуно уздам у Јехову и да останем смирен (Исаија 30:15; Данило 6:21, 22).

Након вечере, један од затвореника је почео да ми поставља питања о мојој вери. На крају су сви у ћелији заћутали и слушали наш разговор. Причао сам им о својим веровањима четири, пет сати. Толико сам био захвалан Јехови што ми је помогао да сведочим за њега.

Пре суђења сам преклињао Јехову да ми да храброст и мудрост како бих пред судом објаснио своја уверења. Главни аргумент тужиоца је био тај да је моја вера у Бога само изговор да не служим војску. Покушао сам да их некако уверим да је у ствари главни разлог због ког не желим да идем у војску тај што не желим да увредим најмоћнију особу у читавом свемиру. Па ипак, суд ме је 1982. прогласио кривим и био сам осуђен на две године затвора у кажњеничкој колонији.

Био сам пресрећан што је у кажњеничкој колонији било још петорица Сведока. Кад год смо успели да разговарамо, па макар и на неколико минута, увек нам је тема била нека библијска мисао. Нажалост, нико од нас није имао Библију, али су нам породица и пријатељи често у писмима цитирали неке стихове. Понекад бисмо их чак налазили у световној литератури коју смо имали на располагању.

Моје поверење у Јехову на испиту када ми је живот био у опасности

Кад сам 1983. био у затворској радионици, један кран је случајно испустио наслагане лимове који су били тешки око две тоне. То ме је ударило с леђа, оборило на земљу и смрскало ми леву ногу.

Бол је био толико јак да сам молио Јехову да ми да снагу да издржим. Медицинска сестра у затвору ми је рекла да псујем на сав глас не би ли себи некако олакшао, али ја сам певао песме из наше песмарице.

Пут до болнице је трајао шест сати и возили су ме камионом, моторним чамцем, а затим амбулантним колима. Пошто сам изгубио доста крви, био сам сигуран да ћу ићи на операцију и зато сам се молио да наиђем на доктора који ће бити разуман и који ће испоштовати моју одлуку да се оперишем без крви. Кад сам објаснио доктору да не желим да примим крв из поштовања према библијским начелима, он није хтео ни да чује за то, али ја сам га преклињао да поново размисли о томе. Рекао сам му да преузимам сву одговорност за последице бескрвне операције. На крају се сложио да тако и уради и веома ми је лакнуло. Па ипак, део леве ноге су морали да ми ампутирају.

Након операције сам био толико слаб да лекари неколико седмица нису били сигурни да ли ћу уопште преживети. Једног поподнева је медицинска сестра рекла да ћу добијати посебну храну да бих се брже опоравио, то јест неке хранљивије намирнице које затвореници иначе не једу и које ће стајати у оближњем фрижидеру. На пример, сваког дана бих добио кашику меда, једно јаје или мало путера. Моји родитељи су се побринули да добијем те намирнице кад су чули за несрећу која ми се догодила. Међутим, жена која је примала пакете за затворенике је само једанпут дозволила мојим родитељима да ми доставе намирнице.

Па ипак, Јеховина рука није кратка (Исаија 59:1). На пример, медицинске сестре су након што би ме превиле делиле своју храну са мном. Осим тога, допуњавале су фрижидер са потребним намирницама. То ме је подсетило на запис о удовици чији се крчаг с уљем није испразнио (1. Краљевима 17:14-16).

С временом сам се опоравио. Много ми је значило 107 писама које сам добио од породице и пријатеља. У њима су ме тешили и храбрили и на свако сам одговорио. Једном приликом сам чак добио пакет од моје браће који су били затворени у некој другој кажњеничкој колонији.

Након два дуга месеца сам коначно могао сам да се окупам. Пожелео сам да се вратим у кажњеничку колонију и да поново будем са својом браћом.

Један од лекара који је припремао отпусну листу ме је позвао у своју канцеларију и постављао многа питања о мојим веровањима. На крају разговора ми је пожелео да имам довољно снаге да се држим свега у шта верујем. Било ми је невероватно да чујем тако нешто од некога ко носи војну униформу.

У априлу 1984, испунио сам услове да будем пуштен на условну слободу и зато сам позван на саслушање. Тамо су ме питали да ли бих служио војску, на шта сам им рекао да то питање нема смисла зато што користим штаке и имам само једну ногу. А онда су мало преформулисали питање и рекли ми: „Шта би урадио да имаш обе ноге?“ Рекао сам им да бих и тада одбио да служим војску и објаснио им да сам одлучан да останем веран свом Богу. Тада су ми рекли да ће се побринути да одслужим казну до задњег дана. Међутим, пуштен сам из затвора 2 месеца и 12 дана пре него што ми је истекла казна.

Моје поверење у Јехову на испиту након затвора

Годину дана након што сам изашао из затвора, добио сам протезу за ногу. Треба ми око сат времена сваког јутра да је ставим. Зими је још незгодније, јер ми је јако тешко да угрејем део леве ноге који ми је преостао будући да је ту циркулација прекинута. Нисам потрчао од своје деветнаесте године, али једва чекам нови свет кад ћу моћи да трчим до миле воље (Исаија 35:6).

Било ми је тешко да нађем посао зато што је ретко ко хтео да запосли инвалида. Иако носим протезу, никада нисам имао канцеларијски посао. Неко време сам радио као механичар и поправљао различите врсте возила, а касније сам радио на грађевини.

Године 1986. сам се оженио са једном предивном сестром која се зове Свитлана. Она је трећа генерација Сведока у породици, баш као и ја. Често уме да каже како је срећна што смо, чим смо почели да се забављамо, обоје рекли да желимо да нам Јехова увек буде на првом месту у нашем браку.

Наша деца Оља и Володја су ми помагали у реновирању старе куће у којој смо живели и тако су стекли неке вештине на грађевини. Како су одрастали, увек су радо помагали у пројектима изградње и реновирања Дворана Краљевства. Касније су обоје почели са пионирском службом. Оља је сада слуга на градњи а Володја служи као старешина.

Свитлана ми је одлична подршка и захваљујући томе испуњавам своја задужења у скупштини. У многим скупштинама у Украјини је 1990-их било више од 200 објавитеља, али су имали само једног или двојицу старешина. Ја сам, и поред тога што сам био старешина, један викенд у месецу возио литературу по скупштинама у централној Украјини.

И даље имам поверење у Јехову

Свитлана и ја смо 2022. одлучили да напустимо Криви Рог и сада служимо у једној скупштини у Аустрији.

Још као дечак сам посматрао пример мојих рођака који су били Сведоци и како су, и поред тешких ствари које су доживљавали, остали радосни и задовољни. Библија нам помаже да боље упознамо свог Створитеља и да се зближимо с њим, и то је оно што даје смисао нашем животу (Јаковљева 4:8). Веома сам срећан што сам током целог живота, чак и кад сам пролазио кроз веома тешке ситуације, увек славио Јехову и одавао му част, јер он то заиста заслужује.