су предводиле у делу ухапшено и затворено. „Ускоро је било очигледно да је КГБ желео да све ухапси“, приметио је Сведок из Естоније Лембит Том. Тако је било са Сведоцима у Совјетском Савезу где год су их пронашли.

Совјети су описивали Сведоке као најгоре криминалце и као велику претњу атеистичкој совјетској држави. Зато су их свугде тражили, хапсили и затварали. У књизи The Sword and the Shield пише следеће: „То колико су виши официри КГБ-а били опседнути Јеховистима можда је најбољи пример њиховог недостатка осећаја за крупне и ситне ствари када су се бавили чак и најбезначајнијим облицима дисидентства.“

Та опседнутост је била и те како очигледна у добро испланираном нападу на Сведоке који је извршен у априлу 1951. Пре само две године, 1999, уважени руски изучавалац, професор Сергеј Ивањенко, приметио је у својој књизи О людях, никогда не расстающихся с Библией да је почетком априла 1951. „више од 5 000 породица Јеховиних сведока из Украјине, Белорусије, Молдавије и балтичких совјетских република ’трајно пресељено‘ у Сибир, на Далеки исток и у Казахстан“.

Достојни сећања

Можете ли да замислите колики је труд био уложен у тај задатак — у једном дану сакупити на хиљаде породица Сведока с тако велике територије? Замислите координирање људством које броји на стотине, ако не и хиљаде људи, који би најпре требало да идентификују Сведоке, а затим, под окриљем таме, да изврше истовремени препад на њихове домове. Затим, требало је утоварити те људе у запрежна кола, теретна возила и друга превозна средства, одвести их до железничких станица и пребацити их у теретне вагоне.

Размислите и о патњи тих жртава. Можете ли да замислите како би то изгледало кад би вас натерали да путујете хиљадама километара — три недеље или чак и више — у претрпаним, нехигијенским теретним вагонима који имају само једну кофу уместо тоалета? И пробајте да замислите да сте избачени у сибирску пустош, уз сазнање да се сами морате снаћи да бисте се изборили за егзистенцију у тој суровој средини.

Овог месеца се навршава 50 година од изгнанства Јеховиних сведока априла 1951. године. Да би се испричала прича о њиховој верности упркос прогонству које је трајало деценијама, искуства преживелих су сачувана у облику видео-записа. Они откривају да су покушаји да се људи спрече да обожавају Бога на крају били осуђени на неуспех, баш као што је то било и с хришћанима у првом веку.

Шта се постигло протеривањем

Совјети су ускоро схватили да ће заустављање Сведока у обожавању Јехове бити много теже него што су мислили. Упркос протестовању оних који су их ухватили, Сведоци су певали хвале Јехови док су били терани у изгнанство и на својим вагонима су качили натписе: „У возу су Јеховини сведоци.“ Један Сведок је рекао: „На свим станицама дуж пута сретали смо друге возове у којима су били они који су протерани, и видели смо натписе окачене на вагонима.“ Какво је то охрабрење било!

И тако, уместо да буду обесхрабрени, они који су били протерани одражавали су дух Исусових апостола. Библија каже за њих да, након што су их ишибали и након што су им наредили да више не проповедају, „нису престајали да поучавају и објављују добру вест о Христу“ (Дела апостолска 5:40-42). Да, као што је Коларс рекао о изгнанству, „то није био крај ’Сведока‘ у Русији, већ само почетак новог поглавља њихове активности прозелитизирања. Чак су настојали да шире своју веру и када су се заустављали на станицама на свом путу у изгнанство“.

Када су Сведоци стигли на своја разна одредишта и били искрцани, стекли су добру репутацију зато што су били послушни, вредни радници. Међутим, истовремено су, угледајући се на Христове апостоле, практично рекли својим противницима: ’Не можемо да не говоримо о нашем Богу‘ (Дела апостолска 4:20). Многи су слушали оно чему су Сведоци поучавали и придружили су им се у служењу Богу.

Последица је била управо оно што је Коларс објаснио: „Кад их је депортовала, совјетска влада није могла ништа боље да учини за ширење њихове вере. Из својих изолованих села [у западним совјетским републикама], ’Сведоци‘ су били пребачени у један већи свет, иако је то био ужасан свет концентрационих и радних логора.“

Напори у борби против пораста

С временом су Совјети пробали другачије методе да би зауставили Јеховине сведоке. Пошто жестоко прогонство није донело жељене резултате, покренут је један добро испланиран програм лажне пропаганде. Пробало се с књигама, филмовима и радио-емисијама, као и са убацивањем обучених агената КГБ-а у скупштине.

То раширено погрешно представљање проузроковало је да многи гледају на Сведоке са страхом и неверицом, као што је то потврдио један чланак у канадском издању листа Reader’s Digest од августа 1982. Написао га је Владимир Буковски, Рус којем је 1976. било дозвољено да се досели у Енглеску. Он је написао: „Једне вечери у Лондону, приметио сам натпис на једној згради на којем је писало: ЈЕХОВИНИ СВЕДОЦИ... Нисам могао даље да читам, толико сам се ужаснуо да се то граничило с паником.“

Владимир је објаснио зашто се беспотребно плашио: „То су они секташи које власти у нашој земљи користе као бабароге да њима плаше децу... У СССР-у ’Сведоке‘ од крви и меса можете срести само у затворима и концентрационим логорима. А овде сам стајао пред зградом, пред натписом. Да ли је стварно ико могао да уђе и попије чај с њима?“ питао се он. Да би нагласио разлог за узнемиреност, Владимир је закључио: „’Сведоке‘ у нашој земљи гоне са оном истом жестином с којом гоне мафију у њиховој, а иста је и мистерија којом су обавијени.“

Па ипак, упркос жестоком прогонству и неистинитој пропаганди, Сведоци су истрајали и постали још бројнији. Совјетске књиге као што је „Истины“ Свидетелей Иеговы, чији је тираж на руском 1978. године био 100 000 примерака, указивале су на потребу за покретањем још жешће пропаганде против Сведока. Аутор В. В. Коњик, који је описао како Сведоци проповедају упркос великим ограничењима, саветовао је следеће: „Совјетски стручњаци за вере треба да открију ефикасније методе за одолевање учењима Јеховиних сведока.“

Зашто главна мета напада?

Једноставно речено, Јеховини сведоци су били главна мета Совјетског напада зато што су опонашали Исусове прве следбенике. Апостолима је у првом веку било

[Слика на странама 8, 9]