Једно даљње библијско темељно начело налазимо записано у 3. Мојсијевој 5:1: „И кад ко згријеши што чује клетву и буде јој свједок видјевши или чувши, па не каже, носиће своје безакоње“. „Клетва“ се не односи на безбожност или светогрђе. Напротив, то се догађало у случају кад је некоме била учињена неправда, па је тај тражио да му могући сведоци помогну да оствари своја права. Том приликом је изрицао проклетство — као да је од Јехове, над оним ко му је учинио неправду, иако му тада још можда није био ни познат. Тако су и други дошли под заклетву. Сведоци учињене неправде су знали коме је нанета неправда, па су стога били обавезни да се појаве, да би се доказала кривица. Ако то не би учинили, морали би пред Јеховом „одговарати за свој преступ“.b

Ова заповест највише инстанце у свемиру обавезивала је сваког Израелца да обавести судију о тешком греху који је сам видео како би се та ствар решила. Хришћани нису, додуше, обавезни да држе мозаитски закон, али његова темељна начела се још увек примењују у хришћанској скупштини. Стога, постоје случајеви кад је хришћанин обавезан да обавести старешине о некој ствари. Међутим, у неким је земљама неовлашћеним особама забрањено да говоре о ономе што стоји у приватним материјалима. Но, ако хришћанин након пажљивог разматрања у молитви има осећај да се радио случају који треба у складу са Божјим законом пријавити, чак иако световне власти обавезују на ћутање, он је одговоран пред Јеховом да то учини. Има ситуација у којима хришћанин ,мора да слуша Бога као владара више него људе“ (Дела апостолска 5:29, НС). Заклетву или свечано обећање не смемо никада олако схватити, али понекад може од људи тражено обећање бити у супротности са захтевом да будемо предани искључиво Богу. Онај ко учини тежак грех долази такорећи под „клетву“ онога коме је учињена неправда, Јехове Бога (5. Мојсијева 27:26; Приче Соломунове 3:33). Сви који постају чланови хришћанске скупштине стоје под „заклетвом“ да се скупштина сачува чиста, било својим понашањем, или тиме да помажу другима да остану чисти.