Као прво, Јехова је укорио Елифаса, Вилдада и Софара. Обраћајући се Елифасу, очигледно најстаријем, рекао је: „Гнев се мој распали на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као служитељ мој Јов. Зато узмите сад седам телаца и седам овнова, и идите к служитељу моме Јову, и принесите жртве паљенице за се, а Јов ће се, служитељ мој, за вас молити“ (Јов 42:7, 8). Размисли шта је то укључивало!

Јехова је од Елифаса, Вилдада и Софара захтевао приличну жртву, можда да би усадио у њих озбиљност њиховог греха. Заиста, било свесно или несвесно, они су хулили на Бога тиме што су рекли да се ’Бог ни у своје веснике не узда‘ и да му није баш много важно да ли му је Јов веран или није. Елифас је чак рекао да у Божјим очима Јов не вреди више од мољца! (Јов 4:18, 19; 22:2, 3). Није ни чудо што је Јехова рекао: „Не говористе о мени право“!

Али то није све. Елифас, Вилдад и Софар су такође згрешили лично против Јова, рекавши му да су његови проблеми оно што је сам закувао. Њихове неосноване оптужбе и потпуни недостатак способности уживљавања, покренули су Јова да се јада: „Докле ли ћете мучити душу моју, и сатирати ме говорима својим?“ (Јов 10:1; 19:2). Замисли како су били посрамљени изрази лица ове тројице кад су се сада морали појавити пред Јовом с приносом за своје грехе!

Али Јов се није наслађивао њиховим понижењем. Заиста, Јехова је захтевао да се помоли у корист својих тужилаца. Јов је учинио баш као што је био и упућен, и због тога је био благословљен.

Пре него што се Јову вратило здравље, Јехова је захтевао да се моли у корист оних који су му скривили. Какав добар пример за нас! Јехова од нас захтева да опраштамо онима који су се огрешили о нас пре него што наши греси могу бити опроштени (Матеј 6:12; Ефесцима 4:32). Ако нисмо вољни да другима опраштамо када је посреди чврста основа за то, да ли можемо с правом очекивати да ће Јехова бити милосрдан према нама? (Матеј 18:21-35).