Давање цару ’царевог‘

Исус је дао формулу која треба да управља хришћанским понашањем према римској држави, то јест, у ствари према било којој другој владавини, када је рекао: „Подајте... цару царево а божје Богу“ (Матеј 22:21). Овај савет Исусовим следбеницима био је у оштрој супротности с гледиштем многих националистички расположених Јевреја које је римска доминација вређала и који су оспоравали законитост плаћања пореза некој страној сили.

Касније, Павле је рекао хришћанима који су живели у Риму: „Треба да се покоравате не само из страха од казне, него и ради савести. Зато и порезе дајете, јер су званичници [државне „више власти“] слуге Божје, које су за то постављене. Подајте свакоме што сте му дужни: коме дакле порезу, порезу, коме данак, данак“ (Римљанима 13:5-7). Иако хришћани нису били део света, они су били обавезани дужношћу да буду поштени, грађани који плаћају порезе, и да плаћају држави за пружене услуге (Јован 17:16).

Али, јесу ли Исусове речи ограничене само на плаћање пореза? Пошто Исус није прецизно дефинисао шта је царево а шта Божје, постоје гранични случајеви за које се одлука мора донети у складу с контекстом или према нашем разумевању читаве Библије. Другим речима, одлучивање о томе које ствари хришћанин треба да да̂ цару понекад би укључивало савест хришћанина, просветљену библијским начелима.

Пажљиво одмеравање између два опречна захтева

Многи људи нагињу да забораве да је Исус, након што је изјавио да царево треба дати цару, додао: „А божје [дајте] Богу“. Апостол Петар је показао шта је приоритет за хришћане. Одмах након што је саветовао на подложност „краљу“, или императору, и његовим „намесницима“, Петар је написао: „[Будите] као слободни људи, али не служећи се слободом као копреном за покривање пакости, него поступајући као праве слуге Божје. Поштујте свакога, браћу љубите, Бога се бојте, дајте част краљу“ (1. Петрова 2:16, 17). Апостол је показао да су хришћани робови Божји, а не неког људског владара. Иако они треба да испољавају исправно поштовање и част према представницима државе, они то треба да чине у страху од Бога, чији су закони врховни.

Годинама раније, Петар није оставио ни мало сумње што се тиче узвишености Божјих закона над човечјим. Јеврејски Синедрион је био административно тело којем су Римљани доделили и грађански и религиозни ауторитет. Када је он наредио Исусовим следбеницима да престану учити у Христово име, Петар и други апостоли су с поштовањем али чврсто одговорили: „Више треба Бога слушати неголи људе“ (Дела апостолска 5:29). Јасно је да су рани хришћани морали брижљиво одржавати равнотежу између послушности Богу и исправне подложности људским властима. Тертулијан је то почетком трећег века н. е. овако изразио: „Ако је све царево, шта ће остати за Бога?“

Бог и цар

„Подајте дакле Цару царево а Богу божје“ (ЛУКА 20:25).

1. (а) Који је Јеховин узвишени положај? (б) Шта дугујемо Јехови што никада не можемо дати цару?

КАД је Исус Христ дао ово упутство, он је без сумње имао на уму да Божји захтеви за Његове слуге имају предност над било чим што би могао цар, или држава, захтевати од њих. Исус је боље но ико познавао истинитост псалмистове молитве Јехови: „Краљевство је твоје краљевство свих векова а господство [суверенитет]a твоје на сва колена“ (Псалам 145:13). Када је Ђаво понудио Исусу власт над свим краљевствима овог света, Исус је одвратио: „Написано је: ’Клањај се Господу, Богу своме, и њему јединоме служи‘“ (Лука 4:5-8). „Цар“ се никада није могао обожавати, без обзира да ли је цар римски император, неки други људски владар, или сама држава.

2. (а) Какав је Сотонин положај у односу на овај свет? (б) Уз чије допуштење Сотона заузима свој положај?

² Исус није порекао да су краљевства света била Сотонина. Касније, он је Сотону назвао ’кнезом овога света‘ (Јован 12:31; 16:11). Пред крај првог века н. е., апостол Јован је написао: „Ми знамо да смо од Бога и да је сав свет под влашћу лукавога“ (1. Јованова 5:19). То не значи да се Јехова одрекао своје суверености над земљом. Сети се да је Сотона, када је Исусу понудио власт над политичким краљевствима, изјавио: „Теби ћу дати сву власт ову... јер је мени предана, и коме ја хоћу даћу је“ (Лука 4:6). Сотона спроводи власт над краљевствима света само уз Божје допуштење.

3. (а) Који положај пред Јеховом имају владе народа? (б) Како можемо рећи да подложност владама овог света не значи да се подлажемо Сотони, богу овог света?

³ Слично томе, држава спроводи своју власт само зато што јој Бог као Суверени Владар дозвољава да то чини (Јован 19:11). Тако се за „постојеће власти“ може рећи да су „постављене на своје релативне положаје од стране Бога“. У односу на Јеховину врховну суверену власт, њихова је далеко мања. Међутим, оне су „слуга Божји“, „Божје јавне слуге“, тиме што пружају потребне услуге, одржавају закон и ред, и кажњавају злочинце (Римљанима 13:1, 4, 6, NW). Дакле хришћани треба да разумеју да само зато што је Сотона невидљиви владар овог света, то јест система, они се не подлажу њему када признају своју релативну подложност држави. Они слушају Бога. Ове године, 1996, политичка држава је још увек саставни део „уређења Божјег“, привременог уређења које Бог допушта да постоји, и које Јеховине земаљске слуге треба да признају као такво (Римљанима 13:2, NW).

Древне Јеховине слуге и држава

4. Зашто је Јехова дозволио да Јосиф постане истакнут у влади Египта?

⁴ У претхришћанским временима, Јехова је неким својим слугама дозволио да заузму истакнуте положаје у државним владама. На пример, у 18. веку пре н. е. Јосип је постао први министар Египта, одмах иза владајућег Фараона (Постање 41:39-43). Каснији догађаји су учинили очигледним да је Јехова тим управљао како би Јосиф могао послужити као инструмент у сачувању ’Аврамовог семена‘ (ДК), његових потомака, ради остварења Својих намера. Наравно, треба имати на уму да је Јосиф био продан у ропство у Египат, и да је живео у време када Божје слуге нису имале ни Мојсијев закон нити „закон Христов“ (Постање 15:5-7; 50:19-21; Галатима 6:2).

5. Зашто је јеврејским изгнаницима било заповеђено да ’траже мир‘ за Вавилон?

⁵ Јехова је вековима касније надахнуо верног пророка Јеремију да јеврејским изгнаницима каже да се подложе владарима кад буду у изгнанству у Вавилону и чак да се моле за мир тог града. У свом писму њима, он је записао: „Овако говори Господ над војскама, Бог Израиљев, свему робљу које преселих из Јерусалима у Вавилон... Тражите добро [„мир“, NW] граду у који вас преселих и молите се за њ Господу, јер у добру [„миру“, NW] његовом биће и ваше добро [„мир за вас саме“, NW]“ (Јеремија 29:4, 7). У свако доба Јеховин народ има разлога да „тражи мир“ за себе и за земљу у којој живи, како би имао слободу да обожава Јехову (1. Петрова 3:11, Ча).

6. Иако су им дати високи државни положаји, на које су начине Данило и његова три пријатеља одбили да направе компромис с обзиром на Јеховин Закон?

⁶ Током вавилонског изгнанства, Данило и још три верна Јеврејина као заробљеници у Вавилону подложили су се државној обуци и постали цивилне слуге високог ранга у Вавилонији (Данило 1:3-7; 2:48, 49). Међутим, чак и током њиховог обучавања, они су заузели чврст став у погледу исхране која би их могла довести до тога да преступе Закон који је њихов Бог, Јехова, дао преко Мојсија. Због тога су били благословљени (Данило 1:8-17). Када је краљ Навуходоносор подигао један државни кип, Данилова три јеврејска пријатеља очигледно су били присиљени да присуствују тој церемонији заједно са својим колегама државним управитељима. Па ипак, они су одбили да ’падну, и да се поклоне‘ том државном кипу. Поново, Јехова је наградио њихов интегритет (Данило 3:1-6, 13-28). Слично томе данас, Јеховини сведоци поштују заставу земље у којој живе, али они неће извршити чин обожавања према њој (Излазак 20:4, 5; 1. Јованова 5:21).

7. (а) Какав је изврстан став заузео Данило, упркос томе што је имао узвишен положај у државној структури Вавилона? (б) Које су се промене оствариле у хришћанско доба?

⁷ Након пада неовавилонске династије, Данилу је дата државна позиција високог ранга под новим медо-персијским режимом који ју је заменио у Вавилону (Данило 5:30, 31; 6:1-3). Али он није дозвољавао да га његов високи положај доведе до компромитовања његовог интегритета. Кад је један државни закон захтевао да обожава краља Дарија уместо Јехове, он је то одбио. Због тога је био бачен лавовима, али га је Јехова избавио (Данило 6:4-24). Наравно, то је било у претхришћанским временима. Када је хришћанска скупштина била једном успостављена, Божје слуге су дошле ’под закон Христов‘. Многе ствари које су биле допуштене под јеврејским системом требало је гледати другачије, на основу тога како се Јехова сада опходио према свом народу (1. Коринћанима 9:21; Матеј 5:31, 32; 19:3-9).

Исусово гледиште према држави

8. Који догађај показује да је Исус био одлучан да избегне политичку укљученост?

⁸ Кад је Исус Христ био на земљи, он је поставио виша мерила за своје следбенике, и одбио је сваку укљученост у политичке или војне ствари. Након што је Исус чудотворно нахранио неколико хиљада људи с неколико векни хлеба и две мале рибе, јеврејски мужеви су желели да га ухвате и да га поставе за политичког краља. Али Исус их је избегао тиме што се брзо повукао у планине (Јован 6:5-15). С обзиром на овај догађај, дело The New International Commentary on the New Testament наводи: „Међу Јеврејима тог времена постојале су жестоке националистичке тежње, и без сумње су многи од оних који су видели то чудо мислили да је ту био божански овлашћен вођа, који је баш био онај прави који би их повео против Римљана. Тако су се намерили да га учине краљем.“ Оно додаје да је Исус „одлучно одбио“ ову понуду политичког предвођења. Исус није пружио никакву подршку јеврејској побуни против римске доминације. Заиста, он је прорекао шта ће бити последица револта који ће се десити после његове смрти — неизрециви јади за становнике Јерусалима и уништење тога града (Лука 21:20-24).

9. (а) Како је Исус описао однос свог Краљевства према свету? (б) Које је вођство Исус пружио својим следбеницима у погледу њиховог опхођења с владама света?

⁹ Кратко пре своје смрти, Исус је посебном заступнику римског императора у Јудеји рекао: „Краљевство моје није од овога света... Кад би краљевство моје било од овога света, слуге би се моје бориле за ме, да не бих био предан Јудејима. Али моје краљевство није сад одавде“ (Јован 18:36). Све док његово Краљевство не оконча владање политичких влада, Христови ученици следе његов пример. Они показују послушност тим успостављеним властима, али се не мешају у њихове политичке потхвате (Данило 2:44; Матеј 4:8-10). Исус је својим ученицима оставио смернице, рекавши: „Подајте дакле цару царево а божје Богу“ (Матеј 22:21). Раније, у својој Беседи на гори, Исус је рекао: „Ако те ко натера да учиниш једну миљу пута, иди с њим две“ (Матеј 5:41). У контексту ове беседе, Исус је илустровао начело вољне подложности правоваљаним захтевима, било у међуљудским односима или у државним захтевима који су у складу с Божјим законом (Лука 6:27-31; Јован 17:14, 15).

Хришћани и цар

10. По једном историчару, какав су савестан став заузимали рани хришћани с обзиром на цара?

¹⁰ Требало је да ове кратке смернице управљају односом између хришћана и државе. У својој књизи The Rise of Christianity, историчар Е. В. Барнс је написао: „Кад год је, у наредним вековима, хришћанин био у сумњи у погледу својих дужности према држави, он се обраћао Христовој ауторитативној поуци. Он би плаћао порезе: наметнуте обавезе су могле бити тешке — пред пад Западног царства постале су неподношљиве — али хришћанин би их поднео. Он би исто тако прихватио све друге државне обавезе, уколико се није тражило да цару да̂ оно што припада Богу.“

11. Како је Павле саветовао хришћане да се опходе према светским владарима?

¹¹ У складу с тим је апостол Павле, мало више од 20 година након Христове смрти, рекао хришћанима у Риму: „Сви да се покоравају вишим властима“ (Римљанима 13:1). Отприлике десет година касније, кратко пре његовог другог затварања и његовог погубљења у Риму, Павле је писао Титу: „Опомињи их [критске хришћане] да буду покорни поглаварима и властима, да буду послушни и готови за свако добро дело. Никога да не опадају, да буду мирољубиви и уздржљиви, и добри према свим људима“ (Титу 3:1, 2).

Прогресивно разумевање „виших власти“

12. (а) Шта је Чарлс Тејз Расел сматрао исправним ставом хришћанина у погледу државних власти? (б) С обзиром на служење у оружаним снагама, које су различите ставове имали помазани хришћани током Првог светског рата?

¹² Још 1886. године Чарлс Тејз Расел је у књизи The Plan of the Ages написао: „Нити се Исус на било који начин уплитао са земаљским владарима, нити су то чинили Апостоли... Они су поучавали Цркву да буде послушна законима, и да поштује оне на власти због њихове службе... да плаћа разрезане порезе, и да, осим тамо где се он сукоби с Божјим законима (Дела апостолска 4:19; 5:29), не пружају никакав отпор било којем установљеном закону (Рим. 13:1-7; Мат. 22:21). Исус, Апостоли и рана црква, сви они су били послушни закону, иако су били одвојени од влада овога света, и нису узимали никаквог учешћа у њима.“ Ова књига је исправно идентификовала „власти које владају“, то јест „више власти“, које спомиње апостол Павле, као људске државне власти (Римљанима 13:1, ДК). Године 1904, књига The New Creation изјавила је да прави хришћани „треба да се нађу међу најпослушнијима закону у данашње време — не међу агитаторима, свађалицама, нити приговарачима.“ Ово су неки разумели као потпуну подложност постојећим силама, чак до тачке прихватања службе у оружаним снагама током Првог светског рата. Други, су међутим, гледали на то као на супротност Исусовој изјави: „Сви који се за мач маше, од мача ће погинути“ (Матеј 26:52). Очигледно, било је потребно јасније разумевање хришћанске подложности вишим властима.

13. Која је промена у разумевању идентитета власти које владају изнесена 1929, и како се то показало корисним?

¹³ Године 1929, у време кад су закони различитих влада почели да забрањују ствари које Бог заповеда или да захтевају ствари које Божји закони забрањују, веровало се да власти које владају морају бити сами Јехова Бог и Исус Христ.b То је било разумевање које су Јеховине слуге имале током тог пресудног раздобља пре и током Другог светског рата и касније у Хладном рату, с његовом равнотежом страха и војном спремношћу. Гледајући уназад, мора се рећи да је овакво гледање на ствари, које је уздизало врховност Јехове и његовог Христа, помогло Божјем народу да заузме бескомпромисно неутралан положај током читавог овог тешког раздобља.

Релативна подложност

14. Како је у 1962. изливено појачано светло на стихове Римљанима 13:1, 2 и повезане стихове?

¹⁴ Године 1961. довршен је Превод Светог писма Нови свет. Његова припрема је захтевала дубинско проучавање текстуалног језика Писма. Прецизан превод речи употребљених не само у 13. поглављу Римљанима већ и у одломцима Титу 3:1, 2 и 1. Петровој 2:13, 17, учинио је очигледним да се тај термин „више власти“ односи, не на Врховну Власт, Јехову и на његовог Сина Исуса, већ на људске државне власти. Пред крај 1962, у Кули стражари су објављени чланци који су пружили тачно објашњење 13. поглавља посланице Римљанима и који су такође обезбедили јаснији поглед од оног из времена Ч. Т. Расела. Ови чланци су истакли да хришћанска подложност властима не може бити потпуна. Она мора бити релативна, условљена тиме да не доводи Божје слуге у сукоб с Божјим законима. Даљњи чланци у Кули стражари наглашавали су ову важну мисао.c

15, 16. (а) До које је боље равнотеже водило ново разумевање 13. поглавља посланице Римљанима? (б) На која питања остаје да се одговори?

¹⁵ Овај кључ за исправно разумевање 13. поглавља посланице Римљанима омогућио је Јеховином народу да уравнотежи дужно поштовање према политичким властима с бескомпромисним ставом у погледу библијских начела (Псалам 97:11; Јеремија 3:15). Оно им је омогућило да имају исправно гледиште о свом односу с Богом и његовим опхођењем према држави. Оно је засигурало да док цару дају царево, они не занемарују да Богу дају Божје.

¹⁶ Али шта је у ствари царево? Које правоваљане захтеве држава може поставити хришћанину? Ова питања биће осмотрена у следећем чланку.

Дати цару царево

„Подајте свакоме што сте му дужни“ (РИМЉАНИМА 13:7).

1, 2. (а) Према Исусу, како хришћани треба да уравнотеже своје обавезе према Богу и према цару? (б) Која је прва брига Јеховиних сведока?

ПРЕМА Исусу, постоје ствари које дугујемо Богу и ствари које дугујемо цару, или држави. Исус је рекао: „Подајте дакле Цару царево и Божје Богу.“ С ових неколико речи, он је збунио своје непријатеље и њима концизно сажео уравнотежено гледиште које морамо имати у нашем односу с Богом и у нашем опхођењу према држави. Није чудо што се слушаоци „задивише“! (Марко 12:17, Александар Бирвиш).

² Наравно, прва брига Јеховиних слугу јесте да Богу дају Божје (Псалам 116:12-14). Међутим, чинећи то они не заборављају да је Исус рекао да извесне ствари морају дати цару. Њихова библијски школована савест захтева од њих да уз молитву размотре до које мере могу дати цару оно што захтева (Римљанима 13:7). У модерно време, многи правници признају да државна сила има границе и да посвуда људе и владе веже природни закон.

3, 4. Који су интересантни коментари изречени о природном закону, откривеном закону и људском закону?

³ Апостол Павле је указао на овај природни закон када је писао о људима из света: „Што се може дознати за Бога, познато је њима, јер им је Бог дао да то познају. После створења света, невидљива савршенства Божја, вечна моћ његова и божанство његово, виде се заиста у делима његовим. Они се зато не могу оправдати.“ Да су се одазвали на њега, природни закон би чак покренуо савест тих који не верују. Зато је Павле даље рекао: „Кад паганци, који немају закона, сами од себе чине што је по закону, они, не имајући закона, сами су себи закон. Они доказују да је дело закона записано у срцима њиховим, а сведоци су им за то савест и мисли којима се сами окривљују или правдају“ (Римљанима 1:19, 20; 2:14, 15).

⁴ У 18. веку, познати енглески правник, Вилијам Блекстон, написао је: „Овај закон природе [природни закон], који је савременик човечанства [стар колико и човечанство] и којег диктира сам Бог, свакако је супериорнија обавеза него било која друга. Он важи на читавој планети, у свим земљама, и у свим временима: никакви људски закони нису ваљани ако се супроте овоме.“ Блекстон је наставио да говори о „откривеном закону“, какав се може наћи у Библији, и прокоментарисао је: „На ова два темеља, природном закону и откривеном закону, почивају сви људски закони; што ће рећи да никаквим људским законима не би требало пристати [допустити] да се њима супроте.“ То је у складу с оним што је Исус рекао о Богу и цару, што је забележено у Марку 12:17. Јасно је да постоје подручја где Бог ограничава оно што цар може захтевати од неког хришћанина. Синедрион је забасао баш у једно такво подручје када је заповедио апостолима да престану проповедати о Исусу. Стога, апостоли су исправно реаговали: „Више треба Бога слушати неголи људе“ (Дела апостолска 5:28, 29).

„Божје“

5, 6. (а) С обзиром на рођење Божјег Краљевства 1914, чега хришћани треба да буду свеснији? (б) Како хришћанин пружа доказ да је он слуга?

⁵ Хришћани су нарочито од 1914, кад је Јехова Бог, Свемоћни, преко Христовог Месијанског Краљевства почео владати као краљ, морали бити сигурни да Божје ствари не дају цару (Откривење 11:15, 17). Као никада раније, Божји закон сада позива хришћане да ’не буду од овога света‘ (Јован 17:16). Пошто су предани Богу, свом Даваоцу Живота, они морају јасно показивати да више не припадају себи (Псалам 100:2, 3). Као што је Павле писао, „ми припадамо Господу“ (Римљанима 14:8, Ча). Надаље, приликом хришћанског крштења, он се заређује као слуга Божји, тако да може с Павлом рећи: „Он и учини нас вредне да будемо слуге“ (2. Коринћанима 3:5, 6).

⁶ Апостол Павле је такође написао: „Хвалим службу своју“ (Римљанима 11:13). Засигурно и ми треба да радимо исто. Било да у служби учествујемо пуновремено или повремено, ми имамо на уму да нас је лично Јехова поставио у нашу службу (2. Коринћанима 2:17, NW). Пошто неки могу доводити у питање наш положај, сваки предани, крштени хришћанин мора бити спреман да пружи јасан и сигуран доказ да он заиста јесте слуга добре вести (1. Петрова 3:15). Његово понашање такође треба да сведочи о његовој служби. Као слуга Божји, хришћанин треба да препоручује и практикује чист морал, да подржава породично јединство, да буде поштен и показује поштовање према закону и реду (Римљанима 12:17, 18; 1. Солуњанима 5:15). Однос хришћанина према Богу и према његовој божански додељеној служби јесу најважније ствари у његовом животу. Он се њих не може одрећи на царев налог. Јасно је да ове ствари треба рачунати међу „Божје“.

„Царево“

7. Какву репутацију имају Јеховини сведоци што се тиче плаћања пореза?

⁷ Јеховини сведоци знају да дугују ’покорност вишим властима‘, државним владарима (Римљанима 13:1). Стога, када цар, држава, поставља правоваљане захтеве, њихова библијски поучена савест им дозвољава да удовоље тим захтевима. На пример, прави хришћани су међу најпримернијим платишама пореза на свету. У Немачкој су новине Münchner Merkur рекле о Јеховиним сведоцима: „Они су најпоштеније и најтачније платише пореза у Федералној Републици.“ У Италији су новине La Stampa приметиле: „Они [Јеховини сведоци] су најлојалнији грађани какви се само могу пожелети: они не избегавају плаћање пореза нити гледају да избегну неугодне законе ради своје сопствене користи.“ Јеховине слуге то чине „ради савести“ (Римљанима 13:5, 6).

8. Да ли је оно што дугујемо цару ограничено само на новчане порезе?

⁸ Да ли је „царево“ ограничено само на плаћање пореза? Не. Павле је навео и друге ствари, као што су страх и част. У свом делу Critical and Exegetical Hand-Book to the Gospel of Matthew, немачки изучавалац Хајнрик Мејер написао је: „Под [царевим стварима]... не треба да подразумевамо пуки грађански порез, већ све што цару припада заслугом његове правоваљане управе.“ Историчар Е. В. Барнс, у свом делу The Rise of Christianity, приметио је да би хришћанин плаћао порезе ако их дугује и да би „исто тако прихватао све друге државне обавезе, уколико није позван да цару да̂ оно што припада Богу“.

9, 10. Какво би оклевање хришћанин могао имати у погледу давања царевог цару, али које чињенице треба имати на уму?

⁹ Које би ствари држава могла захтевати а да не задире у ствари које с правом припадају Богу? Неки мисле да могу оправдано давати цару новац у облику пореза, али ништа више. Они се сигурно не би осећали лагодно дајући цару било шта што би могло заокупити време које би могли употребити за теократске активности. Па ипак, иако је истина да Јехову нашег Бога треба да ’волимо свим срцем, душом, умом и снагом‘, Јехова заиста очекује да проводимо време и у стварима које нису наша света служба (Марко 12:30; Филипљанима 3:3). На пример, венчаном хришћанину се саветује да издвоји време да удовољи свом брачном партнеру. Такве активности нису погрешне, али апостол Павле каже да су то „светске ствари“, а не „Господње“ (1. Коринћанима 7:32-34, NW; упореди с 1. Тимотеју 5:8).

¹⁰ Надаље, Христ је своје следбенике овластио да ’дају‘ порезе, и то засигурно укључује коришћење времена које је посвећено Јехови — пошто је цео наш живот предан на овај начин. Уколико је просечно опорезивање у некој земљи 33 посто од дохотка (у неким земљама је више), то значи да просечан радник сваке године плаћа државној благајни четворомесечну вредност својих зарада. Друкчије речено, на крају свог радног века, просечан радник ће провести око 15 година зарађујући новац за порез који „цар“ тражи. Узмите у обзир такође и школовање. У већини земаља закон захтева да родитељи дају своју децу да похађају школу известан минималан број година. Број година школовања од земље до земље варира. У већини места то је знатно време. Истина, такво школовање обично је корисно, али цар је тај који одлучује колики део дететовог живота мора бити проведен на овај начин, и хришћански родитељи се придржавају цареве одлуке.

Обавезна војна служба

11, 12. (а) Који захтев цар поставља у многим земљама? (б) Како су рани хришћани гледали на војну службу?

¹¹ Још један захтев који у неким земљама поставља цар јесте обавезна војна служба. У 20. веку, ово уређење се успоставља у већини земаља у време рата, а у неким такође и у време мира. У Француској се ова обавеза многе године називала порез у крви, подразумевајући да сваки млади мушкарац мора бити спреман да свој живот положи за државу. Да ли је то нешто што они који су предани Јехови могу савесно дати? Како су хришћани из првог века гледали на ову ствар?

¹² Док су најранији хришћани настојали да буду добри грађани, њихова вера их је спречавала да одузму туђи живот или да свој сопствени живот жртвују за државу. Публикација The Encyclopedia of Religion наводи: „Рани црквени оци, укључујући и Тертулијана и Оригена, потврдили су да су хришћани били ограничени у погледу одузимања људског живота, што је начело које их је спречавало да се укључе у римску војску.“ У својој књизи The Early Church and the World, професор С. Џ. Каду пише: „Барем све до владавине Марка Аурелија [161—180. н. е.], после свог крштења ниједан хришћанин не би постао војник.“

13. Зашто већина у хришћанском свету на војну службу не гледа као што су гледали рани хришћани?

¹³ Зашто данас чланови цркава хришћанског света не гледају тако на ствари? Због радикалне промене која се догодила у четвртом веку. Католичко дело A History of the Christian Councils објашњава: „Многи хришћани... под паганским императорима, имали су религиозних скрупула с обзиром на војну службу, и потпуно су одбијали да узму оружје, или су дезертирали. Синод [у Арлу, одржан 314. н. е.], узимајући у обзир промене које је увео Константин, изнео је обавезу да хришћани морају служити у рату... јер је Црква у миру (in pace) под принцом који је пријатељски наклоњен хришћанима.“ Као последица овог напуштања Исусових учења, од тог времена па надаље, свештенство хришћанског света охрабрује своја стада да служе у армијама земаља, иако неки појединци заузимају став као они који имају приговор савести.

14, 15. (а) На темељу чега се хришћани у неким местима ослобађају војне службе? (б) Тамо где ослобађање од војне службе није доступно, која ће библијска начела помоћи хришћанину да донесе исправну одлуку у погледу војне службе?

¹⁴ Да ли су хришћани обавезни да следе већину у овом погледу? Не. Ако предани, крштени хришћанин живи у земљи где се религиозне слуге ослобађају војне службе, он може искористити ову припрему, због чињенице да он то и јесте (2. Тимотеју 4:5). Бројне земље, укључујући и Сједињене Државе и Аустралију, пружају овакво ослобађање чак и у ратно време. А током времена мира, многе земље које подупиру обавезну војну службу, ослобађају Јеховине сведоке, као религиозне слуге. Тако они могу наставити да помажу људима својом јавном службом.

¹⁵ Међутим, шта ако хришћанин живи у земљи где се религиозне слуге не ослобађају војне службе? Онда он мора донети личну одлуку, следећи своју библијски школовану савест (Галатима 6:5). Иако у обзир узима цареву власт, он ће пажљиво одмерити шта дугује Јехови (Псалам 36:10; 116:12-14; Дела апостолска 17:28). Хришћанин ће се сетити да је ознака правог хришћанина љубав према свим суверницима, чак и према онима који живе у другим земљама или онима који припадају другим племенима (Јован 13:34, 35; 1. Петрова 2:17). Надаље, он неће заборавити библијска начела која се налазе у цитатима као што су Исаија 2:2-4; Матеј 26:52; Римљанима 12:18; 14:19; 2. Коринћанима 10:4; и Јеврејима 12:14.

Цивилна служба

16. Обављање којих невојних служби, у неким земљама, цар тражи од оних који не прихватају војну службу?

¹⁶ Међутим, постоје земље где држава, иако не дозвољава ослобађање од војне службе за религиозне слуге, ипак признаје да неки појединци могу ставити приговор на војну службу. Многе од тих земаља праве припреме да такви савесни појединци не буду присиљени на војну службу. У неким местима захтевана цивилна служба, као што је неки друштвено користан рад, сматра се невојном народном службом. Да ли би предани хришћанин могао прихватити такву службу? Овде, поново, предани и крштени хришћанин мора донети сопствену одлуку на темељу своје библијски поучене савести.

17. Постоји ли библијски преседан за невојну цивилну службу?

¹⁷ Изгледа да се у библијским временима практиковала обавезна војна служба. Једна књига из историје наводи: „Осим пореза и обавеза које су изискиване од становника Јудеје, такође је постојао и кулук [неплаћени рад које су јавне власти захтевале]. То је било древно уређење на Истоку, које су хеленистичке и римске власти наставиле да подупиру... Нови Завет, такође, наводи примере кулука у Јудеји, показујући колико је био раширен. У складу с овим обичајем, војници су натерали Симона из Кирине да носи Исусов крст [мученички стуб] (Матеј 5:41; 27:32; Марко 15:21; Лука 23:26).“

18. С којим невојним, нерелигиозним врстама друштвене службе Јеховини сведоци често сарађују?

¹⁸ Слично томе, држава или локалне власти у неким земљама данас од грађана траже да учествују у различитим облицима друштвених служби. Понекад је то неки специфичан задатак, као што је копање бунара̂ или изградња путева; каткад је то на редовној основи, као што је седмично учествовање у рашчишћавању путева, школа или болница. Тамо где је цивилна служба за добро друштва, а није повезана с кривом религијом нити се на неки други начин коси са савешћу Јеховиних сведока, они често пристају на њу (1. Петрова 2:13-15). То је обично за резултат имало одлично сведочанство и понекад је утишало оне који Сведоке лажно оптужују да су против владе. (Упореди с Матејем 10:18.)

19. Како хришћанин треба да приђе ствари ако цар од њега тражи да извесно време обавља невојну народну службу?

¹⁹ Ипак, шта ако држава захтева да хришћанин извесно време обавља цивилну службу која је део народне службе под цивилном администрацијом? Овде поново, хришћани морају донети своју сопствену одлуку темељену на информисаној савести „Сви [ћемо] изићи на Божји суд“ (Римљанима 14:10). Хришћани суочени са захтевима цара треба уз молитву да проуче ту ствар и медитирају о њој.a Такође може бити мудро разговарати о тој ствари са зрелим хришћанима у скупштини. Након тога, мора се донети лична одлука (Пословице 2:1-5; Филипљанима 4:5, NW).

20. Која питања и библијска начела помажу хришћанину да резонује о питању невојне народне цивилне службе?

²⁰ Док су укључени у такво истраживање, хришћани треба да узму у обзир бројна библијска начела. Павле је рекао да морамо бити ’покорни поглаварима и властима, готови за свако добро дело да будемо уздржљиви [„разумни“, NW], и добри према свим људима‘ (Титу 3:1, 2). У исто време, хришћани ће добро учинити да испитају предложени цивилни рад. Уколико га прихвате, хоће ли бити у стању да сачувају хришћанску неутралност? (Михеј 4:3, 5; Јован 17:16). Да ли ће их то повезати с неком кривом религијом? (Откривење 18:4, 20, 21). Хоће ли их обављање рада спречити или неразумно ограничити у испуњавању њихових хришћанских одговорности? (Матеј 24:14; Јеврејима 10:24, 25). С друге стране, хоће ли бити у стању да и даље духовно напредују, можда чак учествујући у пуновременој службу док обављају ту затражену службу? (Јеврејима 6:11, 12).

21. Каква год да је његова одлука, како скупштина треба да гледа на брата који доноси одлуку у вези с невојном цивилном народном службом?

²¹ Шта ако хришћанина његови искрени одговори доведу до закључка да је народна цивилна служба „добар посао“ који може обављати из послушности према властима? То је његова одлука пред Јеховом. Наименоване старешине и други треба у потпуности да поштују савест тог брата и да наставе да га сматрају хришћанином на добром гласу. Уколико, међутим, хришћанин сматра да не може обављати ову цивилну службу, његов став такође треба поштовати. Он такође остаје на добром гласу и треба да прима подршку пуну љубави (1. Коринћанима 10:29; 2. Коринћанима 1:24; 1. Петрова 3:16).

22. С каквом год да се ситуацијом суочимо, шта ћемо наставити да радимо?

²² Као хришћани, ми нећемо престати да дајемо оно што смо дужни, „коме част, част“ (Римљанима 13:7). Ми ћемо поштовати добар ред и гледати да будемо мирни, закону послушни грађани (Псалам 34:15). Чак се можемо и молити „за краљеве и за све који су на власти“, кад су ти људи позвани да донесу одлуке које утичу на наш хришћански живот и рад. Као резултат тога што дајемо цару царево, ми се надамо да ћемо моћи „да тихи и мирни живот поживимо у свакој побожности и у поштењу“ (1. Тимотеју 2:1, 2). Изнад свега, ми ћемо наставити да проповедамо добру вест о Краљевству као једину наду човечанства, савесно дајући Божје Богу.