Албанија

АЛБАНИЈА је мала земља с богатом и бурном историјом. Кроз њу су прошла многа племена и народи, била је предмет борбе великих светских сила и деценијама је била под страшном изолацијом од остатка света. Јеховини сведоци су се у овој земљи сусрели с многим невољама и великим противљењем, али их је Јехова Бог подржавао и благосиљао духовним напретком. На наредним страницама осмотрићемо кроз шта су пролазили и видећемо како је „Јеховина рука“ подржавала његове понизне слуге у овој земљи (Дела 11:21).

Вековима су се стране силе бориле за доминацију над Албанијом, доносећи са собом и верску нетрпељивост. До почетка XVI века, земља је била религиозно подељена тако да су се једни изјашњавали као муслимани, други као православци, а неки пак као католици.

Крајем XIX века, у Албанији се распламсао национализам и настале су многе патриотске струје. Већина Албанаца је живела у селима и многи су сматрали да је уплитање страних сила одговорно за њихово сиромаштво. До почетка XX века, аутономија и независност су били спорна тема која је довела до многих сукоба са Грчком, Србијом и Турском. На крају је Албанија 1912. прогласила независност.

Касније су албанске власти дословно укинуле сваки облик организоване религије. Након Другог светског рата, комунистичке власти су укинуле сваки вид религије и прогласиле Албанију првом атеистичком земљом.

’РАДОСНО ПРИХВАТАЈУ ИСТИНУ‘

Пре 56. н. е., апостол Павле је известио да је са својим сарадницима преносио добру вест „све до Илирика“, римске провинције која је обухватала део данашње Албаније (Римљ. 15:19). Врло је вероватно да су неки на том подручју тада постали хришћани, јер и световна историја говори да се хришћанство појавило у Албанији још у првом веку.

Први савремени извештаји о Јеховиним слугама датирају из 1921. године, када је Џон Босдојанис са Крита писао Бетелу у Бруклину о посети „разреду за проучавање Библије“ у Јанини, што је сада део северне Грчке. Отприлике у исто време, многи Албанци су се населили у Сједињеним Државама и то у Новој Енглеској. Међу том групом досељеника били су и Тханас (Нашо) Идризи и Коста Мичел. Они су се крстили чим су упознали истину. Брат Идризи се 1922. вратио у Албанију, у град Ђирокастру. Тако је он био први Албанац који је донео истину у своју земљу. Јехова је благословио његов самопожртвовани дух и људи су почели да слушају добру вест. Убрзо су и други верници албанског порекла дошли из Америке у Албанију. За то време, Коста Мичел је проповедао Албанцима који су живели у америчком граду Бостону.

Сократ и Тханас Дули (Атан Дулис) родили су се у Албанији, али су као дечаци били одведени у Турску. Сократ се 1922. вратио у Албанију. Наредне године, и Тханас, његов 14-годишњи брат, пошао је за њим. „Кад сам стигао у нашу стару кућу, нисам одмах нашао свог брата, будући да је због посла био удаљен око 200 километара. Али сам зато нашао Стражарску кулу, Библију и седам томова Студија Писма, као и неке брошурице о библијским темама. Чак и у тако удаљеном планинском крају било је активних Истраживача Библије који су у Америци упознали Божју Реч и заволели је.“ Кад су се њих двојица на крају срела, Сократ је био крштени Истраживач Библије и одмах је свог брата Тханаса почео да поучава о библијској истини.

Године 1924, Бетел у Румунији замољен је да надгледа новоотворено поље за проповедање у Албанији. Иако је сведочење још увек било ограничено, у Стражарској кули од 1. децембра 1925. стајало је: „Харфа Божја, као и брошурице Пожељна владавина и Свет у невољи преведене су и штампане на албанском језику... Прилично велик број уручен је Албанцима и они радосно прихватају истину.“

Албанија је у то време била растрзана политичким сукобима. А шта је било с Јеховиним слугама? „У Албанији је 1925. поред три скупштине Истраживача Библије, било и појединаца који су били изоловани у удаљеним подручјима“, написао је Тханас. Такође је рекао да се њихова љубав издизала изнад сукоба, себичности и надметања људи око њих. Иако су многи Албанци напуштали своју земљу, они који су упознали истину враћали су се жељни да своје рођаке поуче о Христовом успостављеном Краљевству.

За то време, у Бостону су се недељом ујутру држала јавна предавања на албанском језику за око 60 присутних. Они су уживали у проучавању Студија Писма. Такође су марљиво истраживали и књигу Харфа Божја и то без обзира на неке грешке у преводу. (На пример, наслов је испрва гласио Гитара Божја.) Упркос томе, многи Албанци су помоћу ове књиге упознали библијску истину и изградили јаку веру.

„НЕМОЈТЕ ИХ ДИРАТИ“

Године 1926, Стражарска кула је известила да је у Албанији било 13 присутних на Спомен-свечаности. У Годишњаку за 1927. стајало је: „У Албанији има свега око петнаест посвећене [крштене] браће и они се свим силама труде да шире поруку о Краљевству.“ Такође је стајало: „У Америци има око тридесет посвећене албанске браће и они једва чекају да истину поделе са својим земљацима.“ Петнаесторо браће из Албаније су се радовали што је Спомен-свечаности 1927. присуствовало 27 особа, што је више него дупло у односу на претходну годину.

Крајем 1920-их, у Албанији је још увек било политичких превирања. Власт је приграбио православни владика Фан Ноли, ког је убрзо збацио председник Ахмед Зогу. Тај председник је прогласио Албанију краљевином у којој је он имао задњу реч.

Браћа Лазар Насон и Петро Ставро, као и још двојица браће, отпутовали су 1928. из САД-а у Албанију да би приказивали „Фото-драму стварања“. У то време су један католички и један православни свештеник путовали из Сједињених Држава у посету албанском краљу Зогуи.

„Будите опрезни!“, упозорио је католички свештеник албанског краља. „Дошли су неки из Америке да вам стварају проблеме.“

Међутим, православни свештеник се није с тим слагао. Он је познавао ту браћу, пошто су кратко пре тога напустили његову цркву у Бостону. „Ако би сви у Албанији били попут њих“, рекао је краљу, „не бисте морали да закључавате врата свог двора.“

„Онда их оставите на миру“, рекао је краљ Зогу, „и немојте их дирати.“

Исте године, у Бостону је на албанском штампана песмарица Песме хвале Јехови и тако су се многа браћа у Албанији упознала с музиком и текстовима песама. Две омиљене су биле „Не плаши се, мало стадо“ и „У проповедање!“ Оне су јачале браћу у тешким годинама које су уследиле.

Албанци су, уопште узев, отворени и цене кад им се говори без увијања. Оно што би некима могло изгледати као превише оштар разговор, за Албанце је обично нормалан и живописан вид комуницирања. Када су у нешто уверени, не само што радо говоре другима о томе већ то и ватрено чине. Ова карактерна црта сигурно утиче и на њихов одазив на добру вест.

НЕВОЉЕ ВОДЕ ДО ДОБРИХ РЕЗУЛТАТА

Због све већих политичких и привредних проблема, многи Албанци су напуштали земљу и одлазили у иностранство. Тако су неки упознали истину у Новој Енглеској и Њујорку. Где год су се насељавали, Албанци су радо прихватали истину. Пошто су жудели за литературом на свом језику, били су срећни када су добили брошурице Краљевство и Криза на албанском.

У то време, власти у Албанији су заплениле неку нашу литературу. Међутим, 1934. године у Билтену (сада Наша служба за Краљевство) стајало је следеће: „С великом радошћу вам пишемо да је Министарство правде донело једну одредбу по којој наша литература може слободно да се дистрибуише у свим окрузима... Браћа су добила назад све књиге и брошурице које су запленили разни службеници... Сада су седморо браће изнајмили један аутомобил и проповедају у удаљеним градовима, док други то чине у оближњим местима.“ Захваљујући томе, током 1935. и 1936. уручено је преко 6 500 примерака наших публикација!

’НАЈСЛУШАНИЈА ЕМИСИЈА У ИСТОРИЈИ‘

„На радију ће се емитовати емисија за коју се очекује да ће бити најслушанија у историји“, известиле су почетком 1936. британске новине Leeds Mercury. „Биће то говор који ће јеванђелиста судија Ратерфорд одржати у Лос Анђелесу.“ Брат Ратерфорд, који је тада био на одговорном месту у Јеховиној организацији, одржао је говор који се путем радио-телефона емитовао широм САД-а и Велике Британије и у још неким европским земљама. „У једној европској земљи овај говор се сигурно неће чути, а то је Албанија, јер у њој не постоји телефонски систем“, стајало је у поменутим новинама.

Међутим, неколико седмица након овог говора, Николас Кристо из албанске скупштине у Бостону послао је следеће писмо бруклинској централи: „Желимо вас обавестити да смо недавно из Албаније добили информацију да се говор брата Ратерфорда о ’Раздвајању народа‘ чуо и у тој земљи, тако да се и Албанија може додати великом списку земаља у којима се чуо тај говор. Браћа су то успела на два места вероватно путем краткоталасног пријема. Били су одушевљени што су могли чути глас судије Ратерфорда.“

Како су се састанци у Албанији одржавали пре него што је Стражарска кула почела да излази на албанском? Већина оних који су прихватали истину били су Албанци који су похађали грчке школе на југу Албаније. Зато им није био проблем да проучавају Стражарску кулу на грчком. Други су проучавали на италијанском или француском. Браћа су одржавала састанке на албанском преводећи директно из наше литературе на другим језицима.

У Бостону су понедељком увече браћа албанског порекла проучавала Стражарску кулу на темељу грчког издања овог часописа. Па ипак, многа браћа су добро поучила своју децу библијској истини, тако да су касније њихови синови и кћери, па чак и праунучићи били у пуновременој служби. У ствари, албанска браћа су била толико ревна да су их други прозвали унђиљора, што значи јеванђелизатори.

ВЕЛИКОДОСТОЈНИЦИ ДОБИЈАЈУ СВЕДОЧАНСТВО

Године 1938, годину дана пре него што ће краљ Зогу бити свргнут с престола, две његове сестре су путовале за Бостон. У децембру је у часопису Утеха (сада Пробудите се!) стајало: „Када су албанске принцезе стигле у Бостон, нас двоје с албанског подручја дошли смо у њихов хотел да бисмо им пренели вест о Божјем Краљевству. Оне су нас примиле веома љубазно.“

То двоје Сведока који су их посетили били су Николас Кристо и његова сестра Љина. Срели су се не само с те две принцезе већ и с петорицом других великодостојника, укључујући и тадашњег албанског амбасадора у Сједињеним Државама, Фаика Коницу. Пре састанка с њима, прочитан је један извештај о успеху проповедничке активности међу албанским становништвом. У једном делу тог извештаја је стајало: „Драго нам је што вам можемо рећи да се у циљу просветљења и пружања утехе, добра вест већ годинама проповеда и у Албанији и да је уручено десетине хиљада књига у руке службеника и осталих Албанаца.“

Амбасадор Коница је рекао принцезама: „Они желе да употребите свој утицај тако да могу неометано проповедати у Албанији. То је нова вера и они верују да ће свет ускоро доћи свом крају и да ће Христ после тога владати и ускрснути мртве.“

Како је овај амбасадор знао тако много о доброј вести? У часопису Утеха стоји да је „пре више година један његов добар пријатељ постао Сведок и да је неколико пута разговарао с њим о истини“.

ИСПИТИ ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Током 1930-их, Италија је преузела контролу над Албанијом и краљ Зогу је са својом породицом 1939. побегао из земље. Фашистичка војска која је надирала из Италије забранила је нашу литературу и проповедање. То је било тешко време за 50 објавитеља у Албанији. У лето 1940, заплењено је око 15 000 примерака наше литературе. У Калцири су фашисти 6. августа ухапсили деветорицу браће и затворили их у ћелију димензија два са четири метра. Касније су пребачени у један затвор у Тирани. Осам месеци су држани без суђења, а затим су добили казне од десет месеци до две и по године.

У таквим условима, затвореници су морали да набављају храну од својих породица. Али како су браћа долазила до хране, будући да су они материјално бринули о својој породици, а сад су били у затвору?

„Сваких 15 дана добијали смо 800 грама старог хлеба, три килограма угља и један сапун“, присећа се Нашо Дори. „Јани Комино и ја смо имали новца за један килограм пасуља. Угаљ смо употребили да скувамо тај пасуљ, а затвореници су га куповали на кашике. Ускоро смо имали пет великих шерпи пасуља. На крају смо сакупили довољно новца да купимо мало меса.“

У зиму 1940/1941, Грци су извршили инвазију на јужну Албанију и присилно регрутовали тамошње мушкарце. Када је у једном селу то један брат одбио, рекавши да је неутралан и да се не меша у сукобе, војници су га вукли за косу и тукли док није пао у несвест.

Када се брат освестио, војни заповедник га је осорно упитао: „Је л’ још увек нећеш у војску?“

„Још увек!“, рекао је брат.

Изнервирани, војници су га пустили да иде.

Неколико дана касније, тај заповедник је отишао кући код брата ког је малтретирао и похвалио га за храброст. „Пре неколико дана убио сам 12 италијанских војника и за то добио медаљу“, рекао је. „Али савест ме мучи и срамота ме је да је носим. Ставио сам је у џеп да ме не подсећа на тај злочин.“

НОВА ВЛАСТ, ИСТЕ НЕВОЉЕ

Усред ових ратних метежа и борби, албанска комунистичка партија се тајно учврстила, упркос фашистичким напорима за превласт. Године 1943, војници који су се борили против комуниста ухапсили су једног брата, стрпали га у камион, одвели на бојно поље и приморавали га да узме пушку. Он је то одбио.

„Ти си комуниста!“, викао је командир. „Да си хришћанин, борио би се као и сви свештеници!“

Командир је наредио војницима да погубе нашег брата. Баш када се стрељачки одред спремао да пуца у нашег брата, наишао је један официр и питао шта се дешава. Када је сазнао за братов став неутралности, дао је заповест да се не пуца и брат је пуштен.

У септембру 1943, фашисти су се повукли и дошле су немачке трупе, побивши у Тирани за само једну ноћ 84 особе. На стотине људи је било послато у концентрационе логоре. У међувремену, браћа су прекуцавала поруке наде и охрабрења из Библије. Када би нека особа прочитала тај материјал, била је замољена да га врати тако да се може дати следећој особи на читање. Осим тога, браћа су проповедала користећи мали број брошурица које су успели да сакрију. У служби су користили само делове Библије. Нису имали комплетан превод Библије све до средине 90-их година XX века.

До 1945, петнаесторо браће је било осуђено на затворске казне. Двојица су била послата у концентрационе логоре, где је један од њих мучен до смрти. Док су браћа у Албанији била прогоњена зато што се нису придружила силама Осовине, албанска браћа у Америци била су затварана зато што се нису борила против тих истих сила.

Док је рат харао просторима Албаније, заплењена литература се држала у просторијама царине. У јеку једне борбе у близини тих објеката, зграда у којој се држала литература срушила се и наша литература се нашла разбацана по улицама. Знатижељни пролазници су узимали књиге и брошурице и почели да их читају! Браћа су брзо покупила сву преосталу литературу.

Немачка војска се 1944. повукла из Албаније и привремено је успостављена комунистичка власт. Браћа су одмах поднела молбу за поновно штампање брошурица, али је њихов захтев одбијен. „У Стражарској кули се напада свештенство“, речено је браћи, „а у Албанији ми их још увек признајемо.“

РАТ СЕ ЗАВРШАВА, АЛИ СЕ ПРОГОНСТВО НАСТАВЉА

Нова, комунистичка власт увела је високе порезе, одузимала имовину, фабрике, занатске делатности, радње и биоскопе. Људи нису могли ни да купују, ни да продају земљу, нити да је узимају у закуп и сви приноси су се морали предати држави. Албанија је 11. јануара 1946, постала Народна Република Албанија. На изборима је победила комунистичка партија, која је оформила своју владу с Енвером Хоџом као председником државе.

Отворене су многе школе и деца су поучавана да читају, иако власти нису желеле да ико чита било какву литературу која није била у комунистичком духу. Власти су одузеле публикације наше Заједнице и конфисковале малу залиху папира за писање и неколико писаћих машина које су браћа имала.

Сваки пут када су покушала да добију дозволу за издавање литературе, браћа су под претњом била одбијена. Али остала су чврста. „Имамо одговорност пред Јеховом да обавестимо албански народ о његовој намери, а ви нам то забрањујете“, рекли су властима. „Због тога ћете одговарати пред Богом.“

Браћа су од власти добила одговор који је отприлике гласио: ’Ми смо богови овде у Албанији! Не дозвољавамо никакву Божју владавину и немојте да нам досађујете ни ви ни ваш Бог Јехова кога не признајемо!‘ Браћа су неустрашиво наставила да преносе добру вест где год и кад год су могла.

Гласање је 1946. постало законска обавеза и свако ко се усудио да не изађе на изборе сматран је државним непријатељем. Донесени су и закони који су забрањивали састанке, а проповедање се сматрало кривичним делом. Како су браћа реаговала?

Браћа у Тирани, којих је било око 15, организовали су 1947. једну проповедничку акцију. Одмах су били ухапшени. Библије су им биле исцепане, а они су били мучени. Када су пуштени, нису смели никуда ићи без полицијске дозволе. У новинама су Исус и Јехова били предмет подсмеха.

Када су за то сазнала албанска браћа у Бостону, написала су 22. марта 1947. једно учтиво писмо упућено Енверу Хоџи у корист Јеховиних сведока у Албанији. Објаснили су да Јеховини сведоци не представљају никакву претњу по власт. Такође су истакли да су наши религиозни противници изнели лажне оптужбе против нас, јер се у нашим публикацијама разоткрива њихово нехришћанско понашање. У писму је стајао следећи закључак: „Када је албанска делегација, с господином Капоом на челу посетила Бостон, ми смо се састали с њим у хотелу у ком је одсео. Господин Капо нас је љубазно и искрено примио и без предрасуда саслушао.“ Хишни Капо је годинама био један од највећих државника у Албанији. Упркос овом писму, проблеми у Албанији су постали још гори.

Године 1947, Албанија улази у савез с Југославијом и Совјетским Савезом, а долази у сукоб с Грчком. Наредне године, Албанија прекида везе с Југославијом и остварује ближу сарадњу са Совјетским Савезом. Свако ко није подржавао државну идеологију био је ожигосан у друштву. Неутралан став наше браће довео је до још већег противљења.

Примера ради, у једном селу се 1948. окупило шесторо браће и сестара да обележе Христову смрт. Полиција је упала на тај скуп и сатима тукла објавитеље пре него што их је пустила. Неколико седмица касније, полиција је ухапсила брата који је држао говор за ту прилику и натерала га да стоји у месту 12 сати. У поноћ је начелник полиције викнуо на брата: „Зашто си прекршио закон?“

Брат је одговорио: „Не можемо ставити државни закон изнад Божјег!“

Разјарен, начелник полиције је ошамарио брата, а када је видео да брат окреће и други образ, упитао га је: „Шта то радиш?“

„Рекао сам вам да смо хришћани“, одговорио је брат. „Исус нас је поучио да ако нас неко удари по једном образу, треба да му окренемо и други.“

„Е зато што је то ваш Господ наредио“, продерао се разјарени начелник, „ја га нећу послушати и више те нећу ударати! Губи се одавде!“

„ЈА ЋУ И ДАЉЕ ПРОПОВЕДАТИ“

Сотир Цећи је био предани православац који је живео у Тирани. Као мали боловао је од туберкулозе костију и зато је имао страшне болове у ногама. Када је имао 17 година, постао је толико депресиван да је одлучио да се убије тако што би се бацио под воз. Мало пре него што би то учинио, посетио га је један рођак по имену Леонида Попе. Иако није знао шта је Сотир планирао, Леонида му је причао о томе како је Исус лечио болесне и како ће земља постати рај. Такође му је дао и Нови завет, који је Сотир одмах почео да чита.

„Као да сам прогледао“, рекао је Сотир. „Пронашао сам истину!“

Након тако кратког контакта с Леонидом, Сотир је после свега неколико дана схватио: ’У Библији стоји да је Исус проповедао. Апостоли и ученици су проповедали. Очигледно и ја морам проповедати.‘

Тако је он кренуо у проповедање. С Новим заветом у једној руци и штаком у другој, храбро је кренуо да проповеда од врата до врата.

Током тих година, Сигурими, то јест Служба државне безбедности, био је задужен за националну безбедност. Пошто су увек мотрили на било какву наводну претњу по комунизам, Сотирово одважно проповедање није промакло њиховој пажњи. Ухапсили су га, сатима држали, тукли и забранили му да проповеда.

Када је изашао, Сотир је одмах ступио у контакт с Леонидом, који је га одвео код Спире Карајанија, једног доктора који је упознао истину неколико година пре тога. Поред медицинске помоћи, Спиро је пружио Сотиру помоћ и у разумевању истине.

„Ако те поново ухапсе“, саветовао је Сотира, „пре него што било шта потпишеш, изброј сваку реч и сваку реченицу. Повуци црту иза њихових речи. Не остављај нигде празан простор. Све пажљиво прочитај. Буди сигуран да је оно што потписујеш заиста твоја изјава.“

Само два дана касније, полиција је ухватила Сотира како поново проповеда. У полицији су му наредили да потпише једну изјаву. Пре него што ју је потписао, сетио се савета који му је дао Спиро. Упркос притиску полицајаца да што пре потпише, Сотир је полако прочитао сваку реч.

„Жао ми је“, рекао је, „не могу ово да потпишем. Ја ово нисам рекао. Ако бих потписао ову изјаву, то би била лаж, а ја не могу да лажем.“

Полиција је онда направила један бич и неколико сати бичевала Сотира. Пошто је и даље остао при свом ставу, натерали су га да држи две жице и више пута му давали болне електрошокове.

„Када више нисам могао да издржим бол“, касније је Сотир испричао, „са сузама сам се молио. Одједном се зачуо тресак вратима. На њима је стајао начелник полиције. Кад је видео шта се дешава, брзо је окренуо главу у страну. ’Престаните!‘, наредио је. ’Не смете то да радите!‘“ Полицајци су добро знали да је мучење противзаконито. Њихов начелник је зауставио мучење, али они нису престали да врше притисак на Сотира да потпише. Међутим, он је то и даље одбијао.

„Победио си“, коначно су рекли. Преко воље су написали изјаву коју је Сотир лично саставио и у којој је дао лепо сведочанство. Затим су му дали ту изјаву. Упркос сатима мучења и стравичног поступања, Сотир је прочитао пажљиво сваку реч. Када се реченица завршавала негде на половини странице, он је повукао црту иза реченице.

„Где си забога ово научио?“, упитали су га зачуђени полицајци.

„Јехова ме је поучио да не потписујем оно што нисам рекао“, одговорио је Сотир.

„А ко ти ово даје?“, упитао је полицајац, дајући Сотиру парче хлеба и парче сира. Тада је било већ 9 сати увече и Сотир је био ужасно гладан, будући да није цео дан јео. „Је ли то од Јехове? Не, већ од нас.“

„Јехова на разне начине брине“, одговорио је Сотир. „Он вам је смекшао срце.“

„Пустићемо те“, рекао је изнервирани полицајац, „али ако будеш поново проповедао, знаш шта те чека.“

„Онда ме немојте ни пуштати, зато што ћу и даље проповедати.“

„Немој случајно да неком кажеш шта је овде било!“, запретио је полицајац.

„Ако ме питају, не могу лагати“, рекао је Сотир.

„Губи ми се с очију!“, викнуо је полицајац.

Сотир је био један од многих који су на тај начин били злостављани. Крстио се после овог страшног испита вере.

Годинама су писма и поштанске пошиљке били цензурисани тако да су из Албаније стизали само штури извештаји. Будући да је за браћу било све ризичније да путују и да се састају, почели су да губе контакт једни с другима. Пошто није постојао неки вид представништва у земљи, било је веома тешко јасно сагледати шта се дешава. Па ипак, број оних који су прихватали истину се повећавао. Године 1940, у Албанији је било 50 браће и сестара, а 1949. било их је 71.

ПОРАСТ БРОЈА ПРАВИХ ХРИШЋАНА УСРЕД ПОЛИТИЧКЕ НАПЕТОСТИ

Током 1950-их, притисак власти се све више осећао у свим аспектима живота. Политичке размирице између Албаније и Грчке су се увећавале. Нису постојали никакви дипломатски односи са Сједињеним Државама и Енглеском. Чак су и односи са Совјетским Савезом били затегнути. Албанија је тонула у потпуну изолацију од спољашњег света и свака врста комуникације била је под строгим надзором.

Па ипак, два брата су некако успела да шаљу писма и разгледнице браћи у Швајцарској. Браћа из Швајцарске су одговарала на француском или италијанском, пишући у шифрама. Путем ових разгледница, браћа у Албанији су сазнала за конгрес који се 1955. одржавао у Нирнбергу. Сазнање да су браћа у Немачкој добила више слободе после пада Хитлеровог режима храбрило је албанску браћу да остану чврста у вери.

До 1957, у Албанији је било 75 објавитеља. Иако се није знао тачан број присутних на Спомен-свечаности, у Годишњаку за 1958. се извештава да је било „доста присутних“ и да су ’албанска браћа и даље проповедала‘.

У Годишњаку за 1959. стоји: „Ови верни сведоци за Јехову и даље чине све што је у њиховој моћи. Они свима преносе истину и чак су покушали да издају нешто од литературе. Захвални су за сву духовну храну која им повремено стиже, иако су комунистичке власти очигледно укинуле комуникацију са спољашњим светом.“ У закључку још стоји: „Иако власти у тој земљи могу одвојити браћу у Албанији од остатка друштва Новог света, оне не могу спречити Божји дух да буде с њима.“

БОРБА БРАЋЕ СЕ НАСТАВЉА

У то време, сви су морали носити војну књижицу. Они који су то одбили, изгубили би посао или би били послати у затвор. Због тога су Нашо Дори и Јани Комино неколико месеци поново провели у затвору. Иако су неки попустили у својој вери зато што су се плашили да ће остати без посла, велики број верне браће је одржао Спомен-свечаност 1959, и многа браћа и сестре су неустрашиво проповедали.

Те године је укинуто Министарство правде и адвокатима више није било дозвољено да обављају свој посао. Комунистичка партија је и доносила и спроводила све законе. Они који нису излазили на изборе сматрани су државним непријатељима. Владали су страх и неповерење.

Албанска браћа су слала поруке из којих се видело колико им је тешко, али и колико су били одлучни да остану верни. У међувремену, светска централа у Бруклину тражила је начин да ступи у везу с браћом у Албанији. Зато је замолила Џона Маркса, који се родио у јужној Албанији, али је живео у Америци, да покуша да добије визу за Албанију.

Годину и по дана касније, Џон је добио визу за Албанију, али не и његова жена Хелен. Стигао је у Драч у фебруару 1961. и отпутовао до Тиране. Тамо га је чекала његова сестра Мелпо, која је била заинтересована за истину. Она је помогла Џону да се већ сутрадан повеже с браћом.

Џон је дуго разговарао с браћом и донео им нешто литературе коју је успео да унесе скривену у коферу. Браћа су била одушевљена. Прошло је више од 24 године од како их је посетио неко од браће из иностранства.

Џон је израчунао да је било 60 браће у пет градова и известан број у мањим местима. У Тирани су браћа покушавала да се недељом кришом састају да би осмотрила публикације које су биле тајно чуване још од 1938.

Пошто браћа у Албанији толико дуго нису имала готово никакав контакт с организацијом, требало их је упознати с неким изменама у разумевању истине и организовању састанака. На пример, и браћа и сестре су водили састанке, а сестре су се чак и молиле. Џон је касније написао: „Браћа су била мало скептична и забринута како ће сестре прихватити измене у вођењу састанака, па су ме зато замолили да то насамо објасним сестрама, што сам ја и учинио. Било ми је драго што су оне све то прихватиле.“

Упркос сиромаштву, верне Божје слуге у Албанији ревно су подупирале дело проповедања. На пример, Џон је забележио да су два старија брата из Ђирокастре „уштедели од своје сиротиње и сакупили прилоге за Заједницу“. Сваки од њих је уштедео преко 100 долара у златницима.

Браћа у Тирани су била захвална када су добила брошурицу Проповедајмо и поучавајмо у миру и јединству, у којој су се налазиле смернице о томе како скупштина треба да функционише чак и под забраном. Затим је у марту, Џон одржао говор за Спомен-свечаност у кући Леониде Попеа у Тирани. Било је 37 присутних. Одмах после говора, Џон је бродом отпловио за Грчку.

Након што су браћа у Бруклину осмотрила Џонов извештај о посети Албанији, поставили су Леониду Попеа, Сотира Папу и Ључија Џеку да се брину за скупштину у Тирани и проповедање у Албанији. Спиро Врухо је наименован за покрајинског надгледника. То је значило да је требало да посећује скупштине и да се свако вече састаје с браћом, држи говоре и води разматрање публикација. Организација је улагала све напоре да помогне браћи у Албанији да духовно постану још јачи и да буду у току с текућим разумевањем.

Будући да су све поштанске пошиљке пажљиво надгледаване, сувишно је рећи да организација није могла слати званична писма са смерницама. Уместо тога, Џон је преносио браћи информације мало по мало, користећи шифрован језик који је указивао на број стране у публикацијама. Убрзо су стигле повратне информације да су браћа добро разумела његове поруке. Три брата у Тирани су сачињавала Одбор земље, а Спиро је редовно посећивао скупштине.

Браћа у Албанији су морала смислити нов начин да шаљу извештаје службе у Бруклин. Један начин на који су то чинили био је путем разгледница послатих одређеној браћи у иностранству. Користећи оловку с веома танким врхом, уписивали су извештаје испод поштанске маркице. На пример, написали би број стране где се разматра тема о објавитељима у брошури Проповедајмо и поучавајмо. Затим би поред тога написали број објавитеља за неки месец. Годинама се на сличне начине комуницирало с браћом у Албанији.

ДОБАР ПОЧЕТАК, А ОНДА КРАХ

Иако је Одбор земље напорно радио да би се учврстило дело проповедања, на видику су се назирале невоље. Године 1963, Мелпо Маркс је написала свом брату Џону да су два од три брата из Одбора земље, Леонида Попе и Ључи Џека, „одведени од својих породица“ и да се састанци не одржавају. Касније се сазнало да је Спиро Врухо у болници и да су Леонида Попе и Ључи Џека били болесни, у смислу Дела 8:1, 3, где се говори како је Савле из Тарса послао хришћане у затвор. Шта се догодило?

Леонида Попе, Ључи Џека и Сотир Цећи радили су у фабрици где су чланови комунистичке партије држали говоре за раднике и унапређивали комунистичке идеје. Једног дана, било је речи о еволуцији. Браћа Леонида и Ључи су устали и рекли: „Није тачно! Људи нису настали од мајмуна!“ Сутрадан су обојица одведена од својих породица и послата на принудни рад у удаљене градове. Такву врсту кажњавања Албанци су звали интерним. Ључи је послат у планине Грамш. Пошто су сматрали да је Леонида „главни“, њега су послали у кршевите и хладне планине Бурел. Тек после седам година, он се вратио својој кући у Тирани.

До августа 1964, састанци су у суштини престали да се одржавају. Некако су стигле вести из Албаније да су браћа била под строгим надзором Сигуримија. Једна порука испод поштанске маркице је гласила: „Молите се Господу за нас. Отимају литературу по кућама. Не допуштају да проучавамо. Три особе у интерниму.“ Испрва је мишљено да су браћа Попе и Џека пуштени, пошто су једино они знали за то писање испод маркице. Међутим, испоставило се да је Ључијева жена Фросина послала ту поруку.

Браћа која су предводила у проповедању била су одведена. Због строгог надзора Сигуримија, браћа нису могла да међусобно комуницирају. Па ипак, браћа у интерниму су давала дивно сведочанство свима које су сретали. Становници Грамша би говорили: „Унђиљора [јеванђелизатори] су овде. Не иду у војску, али нам граде мостове и поправљају нам генераторе.“ Та верна браћа су стекла изузетну репутацију, која их је деценијама пратила.

НАСТАНАК АТЕИСТИЧКЕ ЗЕМЉЕ

На политичком пољу, Албанија је прекинула везе са Совјетским Савезом и почела да се ближе повезује с Кином. Комунистичка идеологија је толико ухватила корена да су Албанци почели носити одећу сличну оној коју је носио председник комунистичке партије у Кини, Мао Цедунг. До 1966, Енвер Хоџа је укинуо чинове у војсци и у општој клими неповерења није толерисано никакво другачије мишљење.

Под управом државе, новине су почеле да штампају чланке који су говорили против религије, називајући је „опасним елементом“. У Драчу је група студената булдожером уништила једну цркву. Веома брзо су у граду за градом уништавани верски објекти. Године 1967, због антирелигиозних осећаја које је држава распиривала, Албанија је постала прва потпуно атеистичка земља. Док су друге комунистичке земље држале религију под контролом, Албанија није дозвољавала чак ни њено постојање.

Нека муслиманска, католичка и православна свештена лица била су у затвору због својих политичких активности. Многи од њих су то избегли, јер су једноставно подлегли притиску и више нису били религиозни. Неколико историјских верских објеката претворено је у музеје. Нису биле дозвољене никакве религиозне ознаке и грађевине — крстови, иконе, џамије и минарети. Реч „Бог“ се користила само у погрдном смислу. Оваква ситуација је створила тешкоће браћи.

Током 1960-их, нека браћа су изгубила живот. Остала браћа су била раштркана, али су колико су могла још увек говорила о истини. Међутим, чак и људи који су желели да упознају истину плашили су се да их слушају.

ЉУБАВ ПРЕМА ИСТИНИ НИКАДА НЕ ПРЕСТАЈЕ

Године 1968, Голе Флоко је написао Џону и Хелен Маркс да му је здравље све лошије. Било је забрањено проповедати и одржавати састанке. Али Голе, који је тада имао око 80 година, рекао је како је редовно разговарао с пријатељима и свима које је сретао на пијаци, у парковима и кафе-ресторанима. Недуго после тога, Голе је умро веран Богу. Као и код многих других, ништа није могло умањити његову несаломиву љубав према Јехови и истини.

Пошто је био у поодмаклим годинама, Спиро Врухо више није могао да као покрајински надгледник посећује скупштине. А онда је почетком 1969. пронађен мртав на дну једног бунара. Сигурими је саопштио да је починио самоубиство. Али да ли је то била истина?

Иако је Спиро наводно оставио опроштајно писмо у ком је рекао да је био депресиван, рукопис није био његов. Поред тога, они који су га видели пре смрти рекли су да је био добро расположен. Надаље, говорило се да је око врата имао модрице, што указује на неку врсту напада. У бунару нису пронађени никакви конопци и није било воде у његовим плућима.

Годинама касније, открило се да је Спири речено да мора да гласа, иначе ће и он и његова породица бити стрпани у затвор и неће моћи добити храну. Браћа у Тирани су сазнала да је Спиро убијен дан пре гласања и да је онда бачен у бунар. Ово није био последњи пут да су се лажни извештаји о самоубиствима користили против Јеховиних сведока.

ДЕЦЕНИЈА НАМЕТНУТЕ ИЗОЛАЦИЈЕ

Године 1971, широм света Јеховини сведоци су се радовали када је Водеће тело добило нове чланове. Сви су се радовали увођењу наименованих старешина и слугу помоћника. Међутим, браћа у Албанији су тек годинама касније чула за ту измену и то од браће која су из Сједињених Држава дошла као туристи у Албанију. Они су се у Тирани накратко састали са сестром Лопи Блани. Сазнали су да се састанци не одржавају и да у граду има свега три активна Сведока, иако их је у ствари било много више.

Коста Дабе је боравио у Грчкој од 1966. покушавајући да добије визу за улазак у своју домовину, Албанију. Када је имао 76 година, желео је да поучи своју децу истини. Пошто није могао да добије визу, Коста је на албанској граници оставио свој амерички пасош и ушао у земљу, знајући да можда никада више неће моћи да изађе.

Године 1975, у Албанију је из Америке дошао један албански брачни пар у својству туриста. Они су написали да је надзор био „жешћи него икада“ и да се на Јеховине сведоке помно мотри. Странци нигде нису могли да иду без званичних туристичких водича, од којих су многи били припадници Сигуримија. Након што би странци отишли, Сигурими би пратио оне који су били у контакту са странцима. Туристи нису били добродошли и на њих се гледало с подозрењем. Људи су се плашили странаца.

У једном писму од Косте Дабеа из новембра 1976, стајало је да је пет особа присуствовало Спомен-свечаности у Валони. Такође је по један објавитељ одржао Спомен-свечаност и у Пермету и Фијерију. У Тирани је одржана на два места, тако да су на једном биле присутне две особе, а на другом четири. Из онога што је он успео да сазна, најмање 13 особа је 1976. обележило годишњицу Христове смрти.

Годинама касније, Кула Ђидари се сећа како је она одржала Спомен-свечаност: „Ујутро сам испекла хлеб и извадила вино. Увече сам навукла завесе и извадила Библију коју сам сакрила иза тоалета. Прочитала сам 26. поглавље Матеја у ком се говори о томе како је Исус увео Спомен-свечаност. Молила сам се, узела хлеб, а онда га спустила. Онда сам опет читала нешто из Матеја, узела вино и онда га спустила. Након тога сам отпевала песму. Била сам сама, али сам у мислима била уједињена с мојом браћом широм света!“

Кула је имала мало рођака. Годинама раније, када је била мала, Спиро Карајани ју је усвојио и она је живела у Тирани с њим и његовом ћерком Пенелопи. Он је умро око 1950.

СВЕ ВЕЋА ИЗОЛАЦИЈА АЛБАНИЈЕ

Када је 1978. Албанија прекинула везе с Кином, наступио је нови период изолације. Албанија је донела нови устав у ком је проглашена за потпуно независну државу и биле су донесене строге смернице које су контролисале сваки аспект живота, укључујући и позориште, балет, књижевност и уметност. Била је забрањена класична музика, јер се сматрала бунтовном. Само је овлашћеним писцима дозвољено да поседују писаћу машину. Ако би неко пратио телевизијски програм са неке стране телевизије, Сигурими би га привео на саслушање.

У таквој клими жестоког тлачења, браћа из Аустрије, Немачке, Сједињених Држава, Швајцарске и Шведске долазила су као туристи да би некако ступила у контакт с албанском браћом. Успели су да пронађу неколико њих и они су веома ценили труд те браће из иностранства. Али уопштено гледано, браћа су и даље била одсечена једна од других, тако да је само њих неколико знало ако неко долази у посету.

Године 1985, Албанци су ожалили смрт дугогодишњег диктатора Енвера Хоџе. Ускоро ће наступити државне и социјалне промене. Следеће године, умро је брат Џон Маркс, а његова жена Хелен, која је имала шездесетак година, одлучила је да посети Албанију. „Ако ти се нешто деси док си тамо“, рекли су јој надлежни када је узимала своју визу, „не очекуј помоћ споља.“

Хеленина двонедељна посета била је важан догађај за шачицу објавитеља у Албанији. Коначно је упознала Мелпо, Џонову сестру која је чула истину од свог брата пре 25 година. Иако није била крштена, она је многе године била кључна особа за контакт с организацијом.

Хелен је такође упознала и Леониду Попеа и Васиља Ђоку, који се крстио 1960. Сазнала је за још седам Сведока који су раштркани по Албанији. Она је донела тој браћи најсвежије информације о организацији и о напретку дела у осталим комунистичким земљама. Хелен је опрезно проповедала онима које је сретала. Такође је приметила да су у Албанији владали тешки економски услови.

„Да бисте добили мало млека“, рекла је, „било је сасвим уобичајено чекати у реду од три сата ујутро. У многим радњама су били празни рафови.“

Подружнице у Аустрији и Грчкој су учиниле све да још неко од браће посети Албанију. Тако су 1988, Петер Малобабић и његова супруга, брачни пар из Аустрије, отпутовали као туристи и дали Мелпо једну блузу, коју је она радо примила. Међутим, још више се обрадовала када је у тој блузи нашла скривену књигу „Ствари у којима Богу није могуће лагати“.

Касније те исте године, један други пар је уручио Мелпо још литературе, али су морали бити веома опрезни, јер их је Сигурими држао на оку. Успели су да на само неколико минута умакну такозваним званичним водичима и контактирају с њом. Сазнали су да је Леонида болестан и да су многа браћа у Албанији остарила и да нису имала слободу кретања.

УСЛОВИ ПОЧИЊУ ДА СЕ ПОБОЉШАВАЈУ

Политичка сцена се 1989. почела мењати. Укинута је смртна казна за оне који су покушали побећи из Албаније. Хелен је поново дошла тог лета. Сатима је преносила информације и смернице које су јој браћа дала. Васиљ Ђока је дао све од себе да кратко посећује браћу.

Сигурими је сазнао да је Хелен дошла и посетили су је. Уместо да јој стварају проблеме, рекли су да желе нешто из Америке. Колико се брзо људи мењају!

Берлински зид је пао 9. новембра 1989. и тај догађај се убрзо одразио и на Албанију. У марту 1990, у Каваји су избили нереди против комунизма. На хиљаде људи се слило пред стране амбасаде у жељи да напусти земљу. Студенти су захтевали реформе и штрајковали глађу.

У фебруару 1991, маса људи је срушила 10 метара велику статуу Енвера Хоџе која се годинама издизала над Скендербеговим тргом у Тирани. Људи су коначно одахнули јер није више било тог диктатора. Током марта, око 30 000 Албанаца се насилно укрцало у бродове из Драча и Валоне и запловило пут Италије у избеглиштво. Тог месеца први пут су одржани вишестраначки избори након много година. Иако је победила комунистичка партија, било је јасно да власт полако губи свој утицај.

Хелен Маркс је последњи пут посетила Албанију у августу 1991, али овог пута је видела да су се тамошње прилике промениле. Само месец дана раније, влада је отворила министарство вера тако да након 24 године религија више није била забрањена. Браћа су одмах појачала проповедање и организовала скупштинске састанке.

Васиљ Ђока је отпутовао у Грчку и провео неко време у подружници где је добио обуку како да организује дело проповедања. Пошто није добро говорио грчки, браћа која су знала мало албански поучила су Васиља најбоље што су могла. Када се вратио у Тирану, Васиљ је савесно применио све што је научио и настојао да боље организује два седмична састанка, од којих је један био разматрање тада скоро објављеног издања Стражарске куле на албанском језику.

Један брат се присећа: „Раније смо састанке почињали песмом и молитвом, користећи песме које смо научили од старије браће. Уживали смо у разматрању Стражарске куле, а затим бисмо отпевали песму — или две, три па и више песама! На крају бисмо састанак завршили молитвом.“

У октобру 1991. и фебруару 1992, Томас Зафирас и Силас Томаидис донели су литературу из Грчке у Албанију. Састали су се с браћом у Тирани и с некрштеним објавитељима у Берату, и саставили су списак многих заинтересованих особа које су желеле да упознају истину. Будући да је религија била деценијама забрањена, народ је био духовно гладан. На пример, у Берату су заинтересоване особе одржавале састанке иако у том граду није било крштене браће. Како је удовољено њиховим духовним потребама?

НЕОЧЕКИВАНА ДОДЕЛА

Мајкл и Линда Дигрегорио служили су као мисионари у Доминиканској Републици. Мајклови деда и бака су били међу Албанцима који су се крстили 1920-их у Бостону, тако да је он донекле знао албански. Када су 1992. одлучили да посете рођаке у Албанији, питали су Водеће тело да ли је мудро да се приликом своје тродневне посете састану с тамошњом браћом. На њихово изненађење, Водеће тело их је замолило да остану у Албанији три месеца и помогну у организовању дела проповедања.

У подружници у Риму, браћа из Грчке и Италије укратко су објаснила Дигрегориовима какве прилике владају у Албанији и показали им фотографије неке албанске браће, међу којима је био и Васиљ Ђока. Када је овај брачни пар у априлу 1992. долетео у Тирану, Албанци који су живели у иностранству поново су били добродошли у Албанију. Па ипак, и даље је било доста грађанских немира и људи су стрепели за своју будућност.

Када су стигли на аеродром, Мајкл и Линда су наишли на срдачну добродошлицу његове фамилије. У истом тренутку, Мајкл је опазио Васиља Ђоку, који је такође знао када они стижу.

„Ти пођи с мојима“, рекао је Мајкл Линди, „брзо ћу ја.“

Након што су изгрлили Линду, рођаци су узели њихов пртљаг и пожурили ка аутомобилима, док је Мајкл брзо отишао до Васиља.

У журби му је рекао: „Потражићу те кад се у недељу вратим у Тирану.“

Мајклов рођак Кочо из Албаније, који није знао да су Мајкл и Линда Јеховини сведоци, брзо му је пришао и рекао: „Шта то радиш? Овде не причамо с непознатима!“

Путујући до Корче, Дигрегориови су видели колико се ова земља разликује од Кариба. „Све је било старо, браон или сиво и чађаво“, присећа се Мајкл. „Свуда је била развучена бодљикава жица. Људи су изгледали утучено. Скоро да није било ниједног аутомобила. Прозори су били разбијени. Пољопривредници су без механизације обрађивали земљу. Скоро да се ништа није променило од времена мог деде и баке! Било је као да смо се вратили у прошлост!“

„ВАШ ПУТ ЈЕ ВОДИО БОГ“

Кочо је имао нешто што је годинама чувао скривено и желео је да то покаже Мајклу. Када је Мајклова бака умрла, рођаци из Бостона су послали дугачко писмо својој родбини у Албанији. На првих десет страна углавном су писали о породичним стварима, али при крају су говорили о ускрсењу.

„Полиција је проверила писмо“, рекао је Кочо Мајклу, „и прочитала првих неколико страна. Онда им је досадило и рекли су: ’Узмите га! То су само породичне ствари!‘ Када сам прочитао задњи део, тако ме је обрадовало што сам сазнао нешто о Богу!“

Мајкл је онда открио да су он и Линда Јеховини сведоци, и дао је Кочу темељно сведочанство.

Попут људи из библијских времена, Албанци осећају одговорност да збрину и заштите своје госте. Зато је Кочо инсистирао да отпрати Мајкла и Линду у Тирану.

Мајкл се присећа: „Пошто у Тирани називи улица нису били истакнути, нисмо могли да пронађемо Васиљев дом. Кочо је предложио да се распитамо у пошти.“

Линда наставља: „Када се вратио из поште, Кочо је изгледао запањено. Одвезли смо се право до Васиљевог стана.“

Касније је Кочо испричао: „Када сам отишао у пошту и питао за Васиља, рекли су ми: ’Тај човек је светац! Знате ли кроз шта је све прошао? У Тирани нема племенитијег човека од њега!‘ Када сам то чуо, знао сам да је ваш пут водио Бог! Нипошто вас не бих ометао у вашем задатку!“

ОРГАНИЗОВАЊЕ ДЕЛА У ТИРАНИ

Васиљ се много обрадовао када су Дигрегориови стигли код њега и сатима су разговарали. Тек касно увече Васиљ је рекао да је Јани Комино, који је био затворен с Нашом Доријем, тог јутра умро. Али зашто је Васиљ остао код куће и није отишао на сахрану тог драгог брата и блиског пријатеља? „Зато што је требало да дођу браћа коју је послало Водеће тело“, објаснио је.

Требало је да Мајкл и Линда остану у Тирани, али тадашња власт није дозвољавала странцима да живе у том граду. Шта су предузели?

Мајкл каже: „Препустили смо ситуацију у Јеховине руке и с временом смо успели да нађемо мали стан у који смо се уселили.“

„Кључ је био код власника“, присећа се Линда, „тако да су могли да улазе и излазе кад им је било воља. Осим тога, да бисмо дошли до свог стана, морали смо да прођемо кроз стан других људи. Али, барем код нас није било прометно и одговарало нам је да не будемо упадљиви.“

Дигрегориови су сатима слушали старију браћу из Тиране која су им причала о својим кушњама. Ипак, један од проблема је био тај што је међу старијима владало неповерење.

Мајкл се присећа: „Свако од њих је био веран Богу, али су стално размишљали да ли су и други сачували верност. Па ипак, иако су неки држали дистанцу међу собом, то нису чинили с нама. Након што смо мирно разговарали, сложили су се да је најважније обзнањивати Јеховино име. Били су уједињени у љубави према Јехови и позитивно су гледали на будућност.“

Било је очигледно да скупштину треба организовати. На пример, када су Кула Ђидари и Ставри Цећи видели брошурицу Свакодневно разматрање Писма, листали су странице немајући представу о чему се ради.

„О, Мана!“, изненада је узвикнуо Ставри, мислећи на књигу Дневна небеска мана за домаћинство вере, која се користила још када је Ставри упознао истину.

„А како је председник, брат Нор? Да ли је његов пријатељ Фред Франц добро?“, питала је Кула. То је показало колико су дуго браћа била изолована!

СПОМЕН-СВЕЧАНОСТ ЗА ПАМЋЕЊЕ!

Браћа су одржавала састанке у стану Васиља Ђоке, у соби величине три метра са четири, али је она била премала за Спомен-свечаност. Зато се 105 особа окупило у просторији која је некада служила као седиште новина Комунистичке партије. То је било први пут у Тирани да Спомен-свечаност није одржана у нечијем дому. Иако је 1992. у Албанији било само 30 објавитеља, на Спомен-свечаности је било 325 присутних.

У Тирани је било све више заинтересованих, па је на састанке у Васиљевом стану долазило и до 40 особа. Неки нови су желели да постану некрштени објавитељи, док су други желели да се крсте. Старешине су провеле сате и сате са онима који су хтели да се крсте. Пошто на албанском није постојала књига Организовано извршавајмо нашу службу, свако питање им се морало усмено превести. С новијима се интензивно проучавало како би се засигурало да су добро разумели истину. Иако до тада нико од њих није имао прави библијски студиј, било је задивљујуће колико су добро познавали Библију.

КОНАЧНО ЗАКОНСКИ ПРИЗНАТИ!

Током наредних седмица, браћа су пуно времена провела са адвокатима и државним службеницима у настојању да дело проповедања о Краљевству буде законски признато. Група браће и заинтересованих особа из Тиране већ је поднела званичан захтев, али на власт је дошла нова влада, тако да је требало бити упоран.

„Све се радило у ходу“, присећа се један брат. „Док смо ишли градом, срели бисмо министра за људска права, министра унутрашњих послова, министра правде, начелника полиције, чланове Уставног суда и друге утицајне личности. Били су љубазни и било им је драго што се ситуација у земљи поправља. Већина њих је знала ко су унђиљора. Није било сумње да у Албанији Јеховини сведоци постоје и да су активни.“

Званичници су недељама говорили да ће влада законски признати Јеховине сведоке, али ништа се није дешавало. Па ипак, дошло је до промене када је Анђело Фелио, брат албанског порекла из Сједињених Држава, посетио родбину у Тирани. Док је био у Албанији, Анђело је отишао с браћом до правне саветнице државног министра надлежног за легализацију. Саветница се обрадовала када је сазнала да је Анђелова породица из њеног краја.

„Из ког места је ваша породица?“, питала је Анђела. За дивно чудо, и она је била из истог места.

„Како се ваша породица презива?“, питала је.

На њихово изненађење, испоставило се да јој је Анђело рођак, али су њихове породице изгубиле контакт пре много година.

„Већ сам била задивљена статутом ваше организације и намеравала сам да помогнем“, рекла је. „Али сада морам да помогнем, пошто смо фамилија!“

Неколико дана касније, она је уручила браћи Решење бр. 100, којим су Јеховини сведоци званично признати у Албанији. Најзад је обожавање истинитог Бога Јехове, које је било под забраном још од 1939, било законски признато и без икаквих ограничења! „Нема речи којима би се могло описати како смо се осећали тог дана“, рекли су Дигрегориови.

Подружница у Грчкој, која је надгледала дело у Албанији, неколико седмица касније послала је Роберта Керна да посети Тирану. Роберт је тамошњој браћи објавио да је дело регистровано, да ће се оформити скупштина Тирана. Такође им је рекао да је њихово скупштинско подручје „цела Албанија“. Требало је јако добро организовати проповедање од врата до врата. У Тирани је изнајмљена већа кућа која је послужила као мисионарски дом и представништво Заједнице. У истој кући се налазила и велика просторија која се могла искористити као прва Дворана Краљевства.

ИЗОЛОВАНА ОВЦА ЈЕ ПРОНАЂЕНА

„Има ли Сведока у Валони?“, питала су се браћа док су разматрала како дело проповедања напредује у Албанији. Неки су знали само за једну старицу која је наводно била сенилна. Онда је у наше представништво дошла једна жена која је рекла да су она и њена породица унђиљора и да су истину сазнали у Валони од некога по имену Арети. Тако су браћа из Тиране отпутовала у Валону да пронађу ту особу.

Арети Пина, ниска, старија жена, позвала их је у свој дом, али је деловала прилично резервисано. Уопште није одреаговала када су јој објаснили да су они њена духовна браћа.

„Је л’ могу нешто да вас питам?“, изненада је рекла Арети након неколико минута. Затим их је засула питањима: „Да ли верујете у Тројство? Како се Бог зове? Да ли верујете у паклену ватру? Шта се дешава кад умремо? Каква је будућност планете? Колико њих иде на небо?“

Браћа су одговорила на сва питања.

Арети је онда питала: „Да ли проповедате?“

„Да, проповедамо“, рекао је један брат.

„Али“, наставила је, „како проповедате?“

„Од куће до куће“, одговорио је брат.

Арети је заплакала, брзо устала и загрлила браћу.

„Сада знам да сте моја браћа!“, узвикнула је. „Само Јеховин народ проповеда од куће до куће!“

Протестанти у Валони чули су да је Арети побожна особа и питали су је да им се придружи. „Али ја нисам желела да имам ишта с Вавилоном Великим!“, објаснила је браћи. „Зато сам морала да проверим да ли сте стварно моја духовна породица!“

Арети се крстила још 1928, када је имала 18 година. Пешке је ишла по планинама, проповедајући с Библијом у руци. Иако Арети годинама није имала контакт с браћом, сама је верно проповедала.

„Јехова је диван. Није ме заборавио!“, рекла је Арети кроз сузе.

Људи су мислили да је Арети луда што је наставила да верује у Бога упркос снажној тоталитарној власти у Албанији. Па ипак, Арети нипошто није била сенилна. Ум јој је био бистар као код девојчице!

МНОГО ПОСЛА!

Сада када је наше дело било законски признато, било је много посла како би оно напредовало у Албанији. Требало је много тога објаснити браћи како би држала корак с Божјом организацијом и како би ојачала духовно. Биле су им неопходне публикације на албанском за њих лично и за службу проповедања. Постојала је и огромна потреба за проповедницима. Ко им је притекао у помоћ?

Године 1992, из Италије и Грчке су дошли специјални пионири, који су потом похађали курс албанског језика. Истовремено, мали тим је почео с превођењем наше литературе. Иако понекад није било струје по целе три недеље, браћа су задржала смисао за хумор и радила су оно што су могла.

Било је и пуно кућних послова. Када је било хладно, требало је загрејати мисионарски дом. Али у Албанији се нису могла купити дрва за огрев. Како су се браћа грејала? Браћа из Грчке су притекла у помоћ пославши залиху великих комада дрвета и електричну тестеру. Међутим, настао је проблем јер је отвор пећи био мали, а и није било струје. На срећу, на другом крају Тиране пријатељ једног брата имао је секиру. Пошто није било аутобуса, секира је била у мисионарском дому тек након два сата, а требало ју је вратити пре мрака. Један од мисионара се присећа: „Иако смо секиру имали само накратко, цепали смо дрва на смену, тако да смо направили довољне залихе огрева!“

У периоду када је било пуно посла око цепања дрва и учења језика, уследила је прва од многих посета Ника и Ејми Аладис из Службе за сарадњу с преводиоцима, која је смештена у Патерсону. Њихов љубазан и уравнотежен приступ био је од велике помоћи новим преводиоцима, који су брзо учили и добро примењивали научено. Италијанска подружница је штампала литературу и слала је у Албанију.

Сав труд се и те како исплатио, узимајући у обзир диван одазив на који су објавитељи наилазили у служби проповедања. И нови објавитељи су горели од ревности. На пример, када је Лола тек почела да проповеда, месечно је проводила 150, 200 или чак више сати у служби! Када јој је дат савет да буде пажљива и да прилагоди ритам, Лола је одговорила: „До сада сам траћила свој живот! Чему бих другом посветила време?“

ДЕЛО НАПРЕДУЈЕ

Март 1993. био је историјски месец за Албанију. Специјални пионири су добили нове доделе у Берату, Валони, Драчу, Ђирокастри, Скадру и Тирани; Стражарска кула од 1. марта била је прво издање које је припремио албански преводилачки тим; браћа су први пут одржала Теократску школу проповедања, што је значило да су први пут одржани сви састанци; објављено је прво албанско издање Наше службе за Краљевство; одржан је први једнодневни покрајински састанак у Народном позоришту на Скендербеговом тргу у Тирани.

На овај историјски једнодневни покрајински састанак дошли су делегати из Грчке и Италије. Нашо Дори је на почетку састанка упутио молитву Јехови, захваљујући му за све благослове. Највећи број присутних био је 585, а 41 особа се крстила! Међу њима су била деца и унуци браће која су верно служила Јехови у Албанији.

Наступило је велико одушевљење када је у Албанији 1993. први пут одржан обласни конгрес. Било је преко 600 присутних, међу којима су били и делегати из Аустрије, Грчке, Италије, Француске и Швајцарске. Албанска браћа су била пресрећна што су након изолације која је трајала тако дуго, коначно могла слободно да се састају с браћом из много земаља!

Ради боље организације, Водеће тело је наименовало Одбор земље који је надгледала италијанска подружница и у ком су служили Нашо Дори, Вито Мастророса и Мајкл Дигрегорио. Један од приоритета био је пронаћи имање за нови Бетел и све већи преводилачки тим.

У следећој групи специјалних пионира који су почели да уче албански био је Стефано Анатрели из Италије. Након пет седмица учења језика, позван је у Бетел и речено му је: „Волели бисмо да посећујеш специјалне пионире и групе као покрајински надгледник.“

„Али ја не знам да говорим албански како треба!“, била је прва Стефанова реакција. Ипак, на своју доделу гледао је као на изузетну част. Након што је добио помоћ око припремања неколико говора, Стефано се запутио у удаљена подручја Албаније. Прошло је око 30 година откако је Спиро Врухо у време забране посећивао браћу у својству покрајинског надгледника. Године 1995, Стефано је наименован за члана Одбора земље.

Трећа група пионира из Италије дошла је у Албанију 1994. Дух ревности тих пионира подстакао је нове албанске објавитеље. На крају службене 1994. године, у делу проповедања је учествовало 354 објавитеља.

Па ипак, многи објавитељи су имали баријеру у емоционалном погледу. Било је тешко прихватити прелаз из екстремно суровог система у потпуно слободно друштво. Да би опстали под тоталитаризмом, морали су да пазе да никада не изражавају осећања пред другима — посебно пред странцима. Браћа и сестре који су били странци разумели су то и стрпљиво су стицали поверење нових.

Исте године, старија браћа и сестре, као и нови објавитељи одушевљено су дочекали Теодора Џереса, првог члана Водећег тела који је посетио Албанију. Преко 600 њих слушало је говор који је одржао у Тирани.

У међувремену, у Тирани је купљено имање за наш Бетел. За мање од шест месеци, тим вредне браће из других земаља преуредио је једну стару вилу у објекат са савременим канцеларијама и саградио стамбени објекат за 24 особе. Посвећење је одржано 12. маја 1996, када је брат Милтон Хеншел из Водећег тела посетио Албанију.

ПРОПОВЕДАЛИ СУ САМИ

Млади човек из Корче по имену Арбен читао је библијску литературу коју му је послала сестра и препознао је звук истине. Писао је Бетелу у Албанији и још неко време наставио да стиче спознање путем писама која је размењивао с браћом. Да би му пружила даљњу духовну помоћ, два брата су се организовала да га посете. Током разговора с њим, било је очигледно да Арбен испуњава услове да постане објавитељ. Та два брата су отишла с њим у центар Корче и рекла му да посматра како они сведоче пролазницима.

Арбен прича: „Онда су ми дали часописе и рекли: ’Сад ти пробај.‘ Рекли су ми да идем сам и ишао сам са̂м.“

Прошло је неколико месеци док нису дошли специјални пионири да му помогну. У међувремену, људи су се ипак одазвали на његово проповедање. Недуго након доласка специјалних пионира, оформљена је група.

Крајем године, пионири из Валоне су звали Бетел и рекли да је Арети Пина болесна и да жели да прича с неким од браће. Када је један брат дошао, Арети је рекла да сви изађу како би могла насамо да разговара с њим.

„Није ми још много остало“, казала је, борећи се за ваздух. „Размишљала сам и морам да те питам нешто. Не могу да похватам све детаље, али морам да знам да ли се Откривење испунило.“

„Јесте, Арети, скоро цело“, одговорио је брат и затим јој навео неколико ствари чије испуњење још чекамо. Арети је помно пратила сваку реч.

„Сада могу у миру да умрем“, рекла је. „Морала сам да знам колико смо близу.“

Арети је годинама била ревни објавитељ — било да је проповедала сама у планинама или из кревета у болести. Убрзо након тог разговора, Арети је верно завршила свој живот на земљи.

ДО КРАЈА ЈЕ ИМАО ЈАКУ ВЕРУ

У својим 80-им, Нашо Дори је био болестан и све слабији. Али његова подршка је требала једној посебној групи браће — младићима који су позвани у војску. Православно свештенство у Берату је завидело Јеховиним сведоцима на наглом порасту и вршило је притисак на власт да осуди те младиће.

Шесторица младе браће која су одбила да служе војску суочила су се с могућом затворском казном у трајању од неколико месеци. Нашо је знао да им је потребно охрабрење, тако да је, седећи на кревету, направио видео-снимак за њих.

„Не бојте се“, храбрио је ту младу браћу. „И раније се слично дешавало. Јехова ће бити уз вас. Не брините ако одете у затвор. То ће послужити да се прослави Јеховино име.“

Нашово здравље је наставило да се погоршава и он је позвао браћу да га посете. Рекао им је: „Морао сам да се молим за опроштај. Прошле недеље сам имао такве болове да сам се молио да умрем. Онда сам помислио: ’Јехова, ти си створио живот. Ти представљаш сам живот. Тражио сам нешто што се супроти твојој вољи. Опрости ми, молим те!‘“

Када је сазнао да је број објавитеља у Албанији порастао на 942, Нашо је рекао: „Коначно имамо велико мноштво у Албанији!“ Умро је неколико дана касније, завршивши свој живот на земљи.

ТРАЗИРА — ВРЕМЕ АНАРХИЈЕ

До 1997, на сваком кораку је било искоришћавања, мита и корупције. Желећи да се брзо обогате, многи Албанци су продали све што су имали и сав новац уложили у систем пирамиде. Када су изгубили новац, огорчени грађани су показали своје незадовољство на улицама.

Баш у то време, док је једнодневни покрајински састанак био у току, сестра која је била запослена у кабинету једног високог функционера рекла је браћи да премијер припрема оставку. Сазнала је да ће избити невиђено насиље. Програм покрајинског састанка је скраћен како би браћа могла што пре да стигну кући. Два сата након завршетка програма, у земљи је настало ванредно стање и уведен је полицијски час.

Нико није знао шта се тачно дешава. На све стране су се чуле гласине. Да ли је држава нападнута или је избио грађански рат? Систем пирамиде се срушио и већина је изгубила све што је уложила. У Валони су избили немири. Људи су провалили у државно складиште оружја и покупили све оружје и муницију. Док се на вестима извештавало о тренутним догађајима, у једном граду за другим избијало је насиље. У земљи је настао хаос и полиција је изгубила контролу. У Албанији су завладали оружана побуна и анархија.

Већина од 125 пуновремених слугу из других земаља потражила је безбедност у Тирани. Многи Албанци су кривили странце за све што се дешава, тако да је било боље да пионири који су дошли у Албанију напусте земљу. Пошто је аеродром био затворен, неки пионири из Италије одведени су до Драча, где је лука била под командом локалних наоружаних људи. Након напетог 12-часовног чекања, пионири су се укрцали на брод којим су се вратили у домовину.

Одбор земље је био у свакодневном телефонском контакту с браћом из разних делова земље. Пре подне, на улицама је владала сабласна тишина. Али после подне почињала је пуцњава која је трајала током целе ноћи, па све до зоре. Неки су чак имали противавионско наоружање. Овај сукоб постао је познат као тразира, или буна.

„ДА СЕ ПРОСЛАВИ ЈЕХОВИНО ИМЕ“

Арбен Мерко, један од шесторице браће из Берата, који је био у затвору због неутралности, прича: „У мојој ћелији постојала је мала рупа у зиду. Затвореник из суседне ћелије питао ме је ко сам.“ Арбен му је сведочио недељама. Једног дана, гласа више није било.

Након што је Арбен пуштен из затвора, на врата му је дошао један младић. Арбен га није препознао по лику, али његов глас му је био познат — био је то човек из суседне ћелије.

„Дошао сам да вам дам ово“, рекао је Арбену пружајући му појачало.

„Током тразире, украо сам ово појачало из ваше Дворане Краљевства“, рекао је он. „Али оно што сте ми говорили у затвору погодило ме је у срце. Хоћу да имам чисту савест пред Богом и зато вам враћам ово.“

Арбен се одмах сетио задњих речи које је Нашо Дори упутио групи младе беспрекорне браће: „То ће послужити да се прослави Јеховино име.“

БРИГА ОКО ЈЕХОВИНИХ ОВАЦА

Након одласка старешина који нису били Албанци, одговорности у скоро свим скупштинама и великим групама преузели су 19-годишње и 20-годишње слуге помоћници. Упркос великом ризику по себе, једног дана су тројица такве младе браће путовала од Валоне до Тиране. Одбор земље је био забринут због несташице хране и зато их је питао да ли браћи треба нешто конкретно.

„Управо нам је нестало листића за извештавање службе проповедања“, одговорила су млада браћа. Попут верне старије браће која су служила годинама раније, и њима су биле прече духовне потребе од физичких. Затим су испричали да се због страха и нестабилности многи одазивају на добру вест.

Убрзо након Спомен-свечаности, Бетел је примио необичан телефонски позив. „Ми смо ваше сестре из Кукеша“, рекла је једна од њих, „и откако су пионири отишли, саме одржавамо састанке.“

Због буне, браћа из Тиране су изгубила везу са објавитељима из Кукеша. Упркос томе, седам некрштених објавитеља одржали су Спомен-свечаност на два места. Иако нису знали да ли су све савршено организовали, било им је драго што су могли да известе да је на та два места било укупно 19 присутних. Задивљујуће је то што је упркос полицијском часу и тешким условима који су владали 1997. године, на Спомен-свечаности у Албанији било присутно 3 154 особа. И поред анархије која је владала, објавитељи су наставили да проповедају — били су опрезни, али су и даље пружали утеху људима.

Када је сазнао да браћи у Ђирокастри треба храна и литература, Одбор земље је почео да разматра да ли би било безбедно послати камион с потребним стварима. Међутим, њихов састанак је прекинула сестра која је рекла да је дошла репортерка која изгледа има неке корисне информације.

Не знајући о чему су браћа претходно дискутовала, репортерка је сугерисала: „Шта год да радите, не идите сутра на југ. Добили смо извештаје да се у Тепелени за сутра планира нешто опасно.“ Пошто би на путу за Ђирокастру камион морао да прође кроз Тепелену, браћа су одлучила да откажу пут.

Сутрадан, нешто након 11 сати, објављена је посебна вест да је у Тепелени дошло до жестоког сукоба и крвопролића, и да је градски мост дигнут у ваздух. Браћа су била веома захвална Јехови што су добила упозорење да не иду тамо тог дана!

Седмицама је бетелска породица ноћу слушала пуцњаву, а јутарње обожавање се често одржавало уз звуке митраљеза и бомби. Пуцало се на све стране, тако да је увек постојао ризик од залуталог метка. Због безбедности, бетелска породица није излазила, а преводиоци су наставили са својим послом, али су седели на поду, даље од прозора.

У априлу 1997. стигло је 7 000 војника Уједињених нација да би успоставили ред у земљи. Снаге УН-а су до августа напустиле Албанију, и браћа су могла да организују обласни конгрес. Објавитељи су били одушевљени јер су се до тада месецима састајали само у малим групама.

Неке аутобусе који су превозили браћу на конгрес зауставили су наоружани разбојници. Међутим, када су сазнали да су то Јеховини сведоци, рекли су: „Ви сте другачији! Не желимо да вам наудимо.“

Како је тразира утицала на дело проповедања у Албанији? Не само што опасност и зебња нису зауставиле раст већ су изгледа многим људима помогле да постану свеснији својих духовних потреба. Зато је за само годину и три месеца почело да проповеда 500 нових објавитеља, па је укупан број објавитеља премашио 1 500.

КОСОВО У ЦЕНТРУ ПАЖЊЕ

Након тразире, изгледало је да је оружје утихнуло и скупштине су наставиле да расту. Али, избили су проблеми на Косову. Тамошњи рат се осетио у суседној Албанији јер су се у њу слиле читаве реке избеглица. Албански објавитељи су одмах поделили са избеглицама поруку наде и уручили им литературу која је пружала утеху. Такође су збринули избегле Јеховине сведоке и њихову малу децу — укупно њих 22.

Када се у августу рат завршио, браћа с Косова су се вратили кући, али не сами. С њима су била и браћа из Албаније и Италије, међу којима и десет специјалних пионира. Сви они су желели да пруже неопходну духовну помоћ. До краја службене 1999. године, било је 1 805 објавитеља у Албанији и 40 на Косову.

ЈАЧАЊЕ ДУХОВНЕ СТАБИЛНОСТИ

„Драго ми је што толико преводимо“, рекао је Нашо Дори пре него што је умро, „али посебно нам треба превод Нови свет — квалитетна Библија која ће нам помоћи да јачамо веру!“ Само три године након његове смрти, 1999, Водеће тело је одобрило превођење грчког дела Светог писма — превод Нови свет на албанском.

На конгресу 2000. године, публику је дочекало предивно изненађење — објављен је грчки део Светог писма — превод Нови свет на албанском! Вредан преводилачки тим потпуно се посветио том пројекту и завршио га за мање од годину дана. Једна општа пионирка која је некада била комуниста и члан парламента, написала је: „Дивно! Тек са овим преводом увидела сам колико је Библија лепа, са својом прозом, поезијом и извештајима које је лако читати. Када сам читала како је Исус чинио чуда и како су га прекоравали и исмевали, јавиле су ми се дубоке емоције које никада раније нисам осетила. Сваку дирљиву сцену могла сам тако јасно да замислим!“

До тада је у Албанији било 2 200 објавитеља, а бетелска породица је бројала 40 чланова. Изнајмљени су станови, али било је потребно још простора. Стога је Водеће тело одобрило куповину плаца од три хектара у предграђу Тиране у Мезезу. Да би још боље надгледао напредак дела у Албанији и на Косову, Одбор земље је 2000. почео да служи као Одбор подружнице.

У септембру 2003, када је почела изградња нових објеката подружнице, Албанија је известила 3 122 објавитеља. У исто време, увелико се радило на превођењу хебрејског дела Светог писма. Осим великог напретка у делу проповедања, вредан хвале је био и духовни напредак објавитеља. Многи од 20 младих мушкараца који су у августу 2004. чинили први разред Школе за обучавање наименоване браће у Албанији, били су тинејџери када су неколико година раније бринули о скупштинама током тразире. Били су пресрећни што су добили даљњу обуку у Божјој организацији!

’ЂАВО ЈЕ БИО БЕСАН‘

„Јехова поучава људе да се убију!“, гласили су новински наслови у фебруару 2005. Телевизија и новине су пренели гласине да је једна тинејџерка која је починила самоубиство била Јеховин сведок. Међутим, та девојка нити је проучавала нити је долазила на састанке. Па ипак, противници су искористили тај инцидент да би покренули свеопшти напад.

Наставници су исмевали децу Сведока. Браћа су губила посао. Људи су жучно захтевали да се наше дело забрани. Иако су браћа покушала да резонују с медијима, они су почели још горе да говоре о нама.

Било је јасно да је Јеховиним слугама требало вођство и подршка да би издржале овај нови напад. Стога је подружница припремила посебно предавање како би се истакло колико је важно наставити с проповедањем истине како би се разоткриле злобне лажи. Браћа су добила подстицај да резонују с људима и да не устукну због страха од човека. Искреним особама могли су да укажу на то да је у претходних неколико година дошло до изванредног пораста броја Јеховиних сведока, што не би било могуће да се Сведоци убијају. Ова врста напада није била ништа ново. Браћи је речено да се сете извештаја о наводном самоубиству Спире Врухе током 1960-их. Такође им је речено да ће ови нови извештаји доживети потпуни неуспех, и тако је и било!

У августу, само неколико месеци касније, одржан је обласни конгрес на ком је присуствовало 4 675 делегата из Албаније и с Косова, међу којима је био и Дејвид Сплејн из Водећег тела. Наступило је велико одушевљење када је брат Сплејн објавио излазак комплетног Светог писма — превод Нови свет на албанском!

„Није ни чудо што је Сатана хтео да нас спута!“, рекао је један ветеран. „Био је бесан зато што је Јеховин народ имао толико благослова.“

Упркос негативним извештајима у медијима, Божје слуге у Албанији су наставиле да напредују. Многи супрузи наших сестара, као и рођаци наше браће, прозрели су те лажне извештаје, почели да проучавају Библију и постали објавитељи. И поред Сатаниних најокрутнијих напада, Јеховина воља се и даље вршила. Бетелска породица се уселила у нову подружницу, а одржан је и други разред Школе за обучавање наименоване браће.

ПОСВЕЋЕЊЕ ПОДРУЖНИЦЕ

У јуну 2006, два члана Водећег тела, Теодор Џерес и Герит Лош, били су међу 350 делегата из 32 земље који су присуствовали посвећењу објеката нове подружнице. Ту је био и Сотир Цећи, кога су током 1940-их мучили електрошоковима. Он сада има близу 80 година и још увек радосно служи Јехови.

„Могла сам само да сањам да ће овај дан доћи“, рекла је Фросина Џека, која је верно служила и након деценија жестоких невоља. Поликсени, удовица Јанија Комина, причала је о својим ћеркама и унуци које служе као општи пионири. Дошао је и Васиљ Ђока, који се услед година патње повио. Очи су му засузиле док је причао како је отишао код Леониде Попеа и кришом се крстио 1960.

Пређашња подружница у Тирани претворена је у три Дворане Краљевства и мисионарски дом за 14 мисионара. Шест разреда Школе за обучавање наименоване браће створило је верне, самопожртвоване специјалне пионире који дају огроман допринос на албанском подручју. Укупно више од 950 општих и специјалних пионира одражавају тај реван дух јеванђелизирања.

БУДУЋНОСТ

Наша браћа и сестре у Албанији веома цене то што имају Библију и литературу на матерњем језику. Јеховино дело на овом подручју наставља непрекидно да напредује. Поред ревних, способних мушкараца који се обучавају да преузму одговорности у Божјој организацији, „велика су војска жене које добру вест објављују“ (Пс. 68:11).

Јеховини сведоци у Албанији живи су доказ истинитости следећих надахнутих речи: „Никакво оружје начињено против тебе неће бити успешно, и сваки језик који се на суду подигне на тебе прогласићеш злим. То је наследство Јеховиних слугу“ (Ис. 54:17). Захваљујући Јеховиној незаслуженој доброти и снази коју он пружа, они нису поклекли под тоталитарном влашћу, тортуром, изолацијом, злобном медијском пропагандом и личним проблемима.

Јеховин народ у Албанији дочекује будућност потпуно сигуран у његову верну љубав и благослов. С каквим год изазовима да се суочавају, они су срећни што имају част да радују срце свог небеског Оца и што имају дивну наду за будућност (Посл. 27:11; Јевр. 12:1, 2). Историја Божјег народа у Албанији могла би се сажети овако: Јехова никада не заборавља жртве својих верних слугу, како младих тако и старих, било да су оне велике или мале (Јевр. 6:10; 13:16).

[Истакнути текст на 130. страни]

Наслов је први пут преведен као Гитара Божја

[Истакнути текст на 140. страни]

„Да си хришћанин, борио би се као и сви свештеници!“

[Истакнути текст на 189. страни]

„Управо нам је нестало листића за извештавање службе проповедања“

[Оквир/Слика на 132. страни]

Албанија

Природне одлике.

Албанија се налази у југоисточној Европи, северно од Грчке и источно од италијанског полуострва. Простире се на 28 750 квадратних километара и има 362 километра дугу обалу уз Јадранско и Јонско море. Албанску ривијеру, која се простире од Валоне до Саранде, красе беле пешчане плаже и тиркизна вода, а у позадини су високе планине. На северу и у унутрашњости су кршевити планински венци, а на југозападу плодне равнице.

Становништво.

Укупан број становника износи око 3 600 000 и углавном је реч о етничким Албанцима, али постоје и мале етничке групе Рома, Грка и Срба.

Клима.

Дуж приобалног равничарског подручја, летње температуре су у просеку 26 степени Целзијусових. Међутим, у зимском периоду на северу на планинама Дибер, температура може пасти и до минус 25 испод нуле.

Исхрана.

Пита с танким корама пуњена спанаћем, сиром, парадајзом и црним луком, другим поврћем или месом назива се бурек. Пилетина или јагњетина печена у укусном сосу од јогурта и копра назива се тава е косит. Албанци воле јела с кашиком, као што су супе и чорбе. У неким посебним приликама када се припрема јагњетина, почасни гост често добије главу. Омиљени колачи су баклава (слика десно) и кадаиф, резанци који се преливају сирупом од меда и ораха. За Албанце хлеб је незаобилазна намирница. Ако хоћете неком да кажете да сте јели, једноставно кажете, „Хенгра бук“, што значи „Јео сам хлеб.“

[Оквир/Слике на 134. страни]

Први конгреси

Албанска браћа у Новој Енглеској имала су недељом јавна предавања на свом језику иако су била део енглеске или грчке скупштине. Током 20-их и 30-их година прошлог века, Албанци су присуствовали конгресима на грчком језику. Па ипак, било им је драго што су носили беџ на свом језику на ком је писало: „Тродневни конгрес албанских Истраживача Библије“.

[Слике]

Беџ (десно) који су албанска браћа (доле) носила на конгресу у Бостону пред крај 1920-их

[Оквир/Слике на странама 151, 152]

„Јехова нас никада није напустио!“

ФРОСИНА ЏЕКА

РОЂЕНА: 1926.

КРШТЕНА: 1946.

НЕКИ ПОДАЦИ: Сазнала за истину као тинејџерка. Иако су јој се родитељи противили и власти је изоловале од других, увек је била близу Јехове и његове организације. Остала је верна све до смрти 2007.

◼ ФРОСИНА је сазнала за истину од своје браће током 1940-их. Родитељи који нису били Сведоци избацили су је из куће, јер није пристала да ступи у уговорени брак. Брат Голе Флоко ју је примио у своју породицу и био јој као отац.

„Једном сам била ухапшена јер сам одбила да гласам“, рекла је Фросина. „Била сам сама у соби када ме је окружило 30 војника. Један је викнуо: ’Да ли си свесна шта ти ми можемо урадити?‘ Осећала сам да је Јехова са мном и рекла сам: ’Само оно што Свевишњи Господ Јехова дозволи!‘ Мислили су да сам луда па су рекли: ’Склоните нам је с очију!‘ И била сам у праву. Јехова јесте био са мном!“

Године 1957, Фросина се удала за Ључија Џеку, и имали су троје деце. Почетком 1960-их, Ључи је постављен за члана новооснованог Одбора земље чије је задужење било да надгледа проповедање у Албанији. Ускоро је осуђен на пет година у интерниму (заточеништву) у Грамшу, далеко од Фросине и деце. Тамо је Ључи наставио да проповеда и говори о организацији. Тамошње становништво га се и дан-данас сећа.

Пошто је Ључи био у интерниму, комунистичка партија је ставила Фросину на црну листу тако да није могла да купује храну. Фросина је рекла: „Нема везе. Браћа су са мном делила оно што су имала. Издржали смо зато што нас Јехова никада није напустио!“

Након Ључијеве смрти, састанци су били све ређи. Па ипак, Фросина је и даље проповедала. Она се присећа: „Џон Маркс нас је посетио 1960-их. Када сам коначно 1986. упознала његову жену Хелен, било је као да смо се годинама познавале! Ључи и ја смо тајно слали поруке Марксовима, а они би их проследили у Бруклин.“

Када је 1992. укинута забрана, Фросина је била међу девет крштених Сведока, колико их је остало у Албанији. Била је редовна на састанцима и чак је и на дан своје смрти 2007. била у служби. Кратко пре него што је преминула, она је рекла: „Свим срцем волим Јехову! Никада се не бих могла одрећи своје вере. Знала сам да имамо велику духовну породицу широм света, али дубоко сам дирнута када видим колико је нарасла наша духовна породица и овде у Албанији. Јехова је увек био с нама, и његова брижна рука је и даље над нама!“

[Слика]

Фросина Џека, 2007.

[Оквир/Слике на странама 159, 160]

Од мало ка обиљу литературе

ВАСИЉ ЂОКА

РОЂЕН: 1930.

КРШТЕН: 1960.

НЕКИ ПОДАЦИ: Држао се чврсто истине упркос тоталитарном режиму. Данас служи као старешина у једној скупштини у Тирани.

◼ СЕЋАМ се кад сам у свом селу Бармаш 1930-их угледао грчку Стражарску кулу. Мој отац је показао руком на часопис и рекао: „Ови су у праву!“ Тек сам годинама касније схватио шта су значиле те речи. Волео сам да читам Библију, иако је било опасно поседовати је. На сахрани једног рођака, упознао сам једног брата из Тиране. Питао сам га за знак ’последњих дана‘ из 24. поглавља Матеја. Он ми је то објаснио и ја сам одмах почео свима да причам о ономе што сам сазнао.

Године 1959, присуствовао сам једном састанку с браћом који је одржан у кући Леониде Попеа. Читао сам књигу Откривење и занимало ме је ко су дивља звер и Вавилон Велики. Када су ми браћа то објаснила, знао сам да сам нашао истину! Крстио сам се годину дана касније.

Ревно сам проповедао и зато сам био отпуштен с посла. Због тога сам набавио једна стара дрвена колица и разносио ствари по Тирани. Иако сам имао слаб контакт с браћом и нисам имао никакву литературу, ишао сам у проповедање.

Почетком 1960-их, пре него што је Леонида Попе послат у интерним, успео је да се домогне неколико библијских публикација на грчком које су прокријумчарене у Албанију. Он их је наглас преводио, а ја сам то записивао у једну свеску. Затим сам, као што ми је рекао, направио више копија и послао их некој браћи у Берату, Фијерију и Валони.

А онда су дошле велике промене у 1990-им. Почели смо добијати обиље литературе коју нам је Јехова припремио због чега сам био ван себе од среће! Од 1992. па до данас, уручили смо преко 17 милиона часописа на албанском! Стижу нам нове публикације на албанском и имамо такође и цео превод Библије Нови свет! Када се сетим како некада нисмо имали ништа од литературе, а колико сада имамо крену ми сузе радоснице! То што смо тако дуго имали тако мало продубило је нашу захвалност за оно што имамо сада!

[Оквир/Слике на странама 163, 164]

Посао који заиста вреди

АРДИЈАН ТУТРА

РОЂЕН: 1969.

КРШТЕН: 1992.

НЕКИ ПОДАЦИ: Упознао је истину у Италији и онда се вратио у Албанију. Члан је албанског Одбора подружнице.

◼ ИМАО сам 21 годину када сам 1991. напустио Албанију заједно са хиљадама избеглица. Насилно смо се укрцали у један брод који је пловио за Италију. У Албанији је било очајно стање тако да сам био пресрећан што сам побегао. Мислио сам да је то остварење мог сна.

Н акон два дана проведена у избегличком логору у Бриндизију, искрао сам се и пошао да тражим посао. Један човек ми је дао малу фотокопију на албанском која је говорила о Библији и позвао ме на састанак тог поподнева. Одмах сам помислио: ’Зашто да не? Можда ће ми неко понудити посао!‘

Нисам могао ни да сањам такав дочек. Након састанка, сви у Дворани Краљевства су ми пришли и били су пријатни и срдачни. Једна породица ме је позвала на вечеру. А како су ме с поштовањем и љубазно угостили — мене неуредног и илегалног избеглицу из Албаније!

На следећем састанку, Вито Мастророза ми је понудио библијски студиј. Прихватио сам и убрзо схватио да је то истина. Крстио сам се у Италији августа 1992.

Коначно сам средио папире за боравак. Имао сам сигуран посао и слао сам новац породици у Албанији. Међутим, почео сам да размишљам: ’У Албанији је велика потреба за објавитељима будући да се тамо сада слободно проповеда. Да ли да се вратим и служим тамо? Али како ће реаговати моја породица? Потребан им је новац који им шаљем. Шта ће људи рећи?‘

Онда су ме позвали из Бетела у Тирани и питали ме да ли бих могао да поучавам албанском једну групу специјалних пионира из Италије, који се тамо селе тог новембра. Њихов пример ме је натерао да се добро замислим. Они иду тамо одакле сам ја отишао. Не знају језик, а радо иду. Ја знам албански и није ми страна албанска култура. Шта ја уопште радим овде у Италији?

Знао сам шта ћу да урадим и укрцао сам се на брод заједно с тим специјалним пионирима. Одмах сам почео да служим у малом Бетелу у Тирани. Пре подне сам држао часове албанског, а поподне сам радио с преводилачким тимом. Испрва чланови моје породице то нису поздравили. Али када су схватили да сам се вратио због добре вести, постали су пријемљиви. Ускоро су се моји родитељи, моје две сестре и један брат крстили.

Да ли се кајем што сам оставио добро плаћен посао у Италији? Ни за трен! Овде обављам посао који заиста вреди. Сматрам да је служба Јехови целом душом оно што заиста вреди и доноси трајну срећу.

[Слика]

Ардијан са својом супругом Ноадијом

[Оквир/Слике на странама 173, 174]

Крај тајном састајању

АДРИЈАНА МАМУТАЈ

РОЂЕНА: 1971.

КРШТЕНА: 1993.

НЕКИ ПОДАЦИ: Позвана је на тајни састанак и живот јој се потпуно променио. Сада служи као специјални пионир.

◼ КАДА је 1991. умро један мој рођак, случајно сам чула како жена по имену Бари теши моју тетку библијским мислима. Одмах сам јој поставила нека питања, а она ми је предложила да ме упозна са својом пријатељицом Рајмондом на радном месту. Рајмондина породица је била на „часу“. Рајмонда ми је рекла да би прво требало да прођем библијске дискусије, пошто нови нису могли одмах да долазе на састанке. Свидело ми се оно што сам учила и убрзо ми је допуштено да присуствујем.

Те часове одржавале су некрштене особе које су се првобитно састајале са Сотиром Папом и Сулом Хасанијем. Годинама раније, Сигурими се био увукао у наше редове и предао браћу полицији. Зато су сви били опрезни и пазили су кога су звали на састанке!

На мом првом састанку, рекли су ми да треба да направим списак пријатеља и да им кажем шта учимо. Одмах сам разговарала са Илмом Тани. Убрзо је и њој допуштено да долази на састанке. У почетку нас је било само 15, али број присутних је брзо растао.

У априлу 1992, Мајкл и Линда Дигрегорио су посетили Берат. Добили смо савет да слободно зовемо људе на његов говор. Дошло је њих 54. Нико од нас није био крштен. Након тог састанка, Дигрегориове смо сатима засипали питањима. Сада смо знали како наша група треба да функционише.

Недуго након тога, Јеховини сведоци су законски признати. Илма и ја с још два брата отишли смо у Тирану да научимо како да идемо од врата до врата. Требало је да то покажемо другима у Берату. Дали смо све од себе. Када је у марту 1993. четворо специјалних пионира из Италије добило доделу у Берату, скупштина је почела лепо да напредује и да јавно одржава два састанка недељно.

Истог месеца, Илма и ја смо се крстиле на првом једнодневном покрајинском састанку у Тирани. Било је присутно 585 особа. Постале смо општи пионири, а недуго затим смо наименоване за прве специјалне пионире из Албаније. Ништа се више није крило. Наша додела била је Корча.

Илма се касније удала за Арбена Лубоњу, који је само неколико месеци пре тога у Корчи сам проповедао. Они су потом отишли у покрајинску службу, а сада служе у Бетелу. Драго ми је што сам позвала Илму на оне часове!

Недавно, на обласном конгресу с преко 5 500 присутних, размишљала сам о нашим тајним часовима. Какве је промене Јехова направио! Састанци и већи скупови сада су широм отворени за јавност. Иако је на стотине браће из финансијских разлога отишло из Берата, од нас неколико који смо долазили на часове, настало је пет напредних скупштина!

[Слика]

Илма (Тани) и Арбен Лубоња

[Оквир/Слика на 183. страни]

„Добро, идемо!“

АЉТИН ХОЏА И АДРИЈАН ШКЕМБИ

РОЂЕНИ: Обојица 1973.

КРШТЕНИ: Обојица 1993.

НЕКИ ПОДАЦИ: Напустили су универзитет да би били пионири и сада служе као скупштинске старешине.

◼ ПОЧЕТКОМ 1993, студирали су на универзитету у Тирани. Један пријатељ им је сатима говорио о ономе што је научио од Јеховиних сведока. Све је било поткрепљено Библијом. Касније су сазнали још више и то применили, а исте године се крстили. Тог лета, отишли су да проповедају у Кучову, где није било објавитеља.

Када су се вратили у Тирану, Адријан је рекао Аљтину: „Шта ми радимо у школи? Хајде да проповедамо у Кучови!“

Аљтин је одговорио: „Добро, идемо!“ Седам месеци након крштења, вратили су се у Кучову.

Јехова је богато благословио њихов труд. Данас је у Кучови активно преко 90 објавитеља. Око 25 Сведока је отишло из тог града да би служили као специјални пионири или бетелити. Адријан и Аљтин су проучавали с многима од њих.

Размишљајући о универзитету, Аљтин са осмехом каже: „Апостол Павле је одлучио да не тежи за светском каријером. И ја сам 1993. донео сличну одлуку. Никада нисам зажалио што сам рекао: ’Добро, идемо!‘“

[Оквир/Слике на странама 191, 192]

Предавач атеизма сада проповеда истину

АНАСТАС РУВИНА

РОЂЕН: 1942.

КРШТЕН: 1997.

НЕКИ ПОДАЦИ: Пре него што је упознао истину од своје деце, предавао је атеизам подређенима у војсци. Данас служи као старешина и специјални пионир.

◼ НАКОН што сам 1971. дипломирао на војној академији, постао сам политички комесар бригаде. Тај израз смо користили пошто је 1966. влада укинула војне чинове. Једна од мојих дужности била је да оне под мојом командом поучим идеологији да Бог не постоји. Своје излагање темељио сам на филозофији да је религија опијум за народ.

Ожењен сам и имам троје деце. Мој син Артан је 1992. почео да иде на верске састанке Јеховиних сведока у Тирани. Затим је повео и своју сестру Аниљу. Мислио сам да узалуд троше време и да је то што раде врло глупо. Тако су настале бројне препирке у нашем дому.

Једног дана, из знатижеље сам узео једну Стражарску кулу. За дивно чудо, оно што сам прочитао деловало је разумно. Па ипак, нисам хтео да почнем да проучавам Библију иако су ме Артан и Аниља стално подстицали на то. Резоновао сам да не можеш проучавати Библију ако не верујеш у Бога. Онда је 1995. на албанском објављена књига Живот — како је настао? Еволуцијом или стварањем? Артан и Аниља су ми дали примерак. То ме је уверило — Бог постоји! Више нисам имао изговора; морао сам да проучавам. Убрзо ми се придружила моја супруга Лири, и заједно смо се уверили да је ово истина.

Искрено говорећи, требало ми је времена да напредујем. Имао сам 53 године. Није било лако напустити начин размишљања који су обликовале политика и војска. Морам признати да ми је Створитељ, Јехова, помогао да напредујем.

Нисам желео да постанем објавитељ јер би требало да проповедам истим људима којима сам предавао атеизам. Шта би помислили? Док смо једном проучавали, Вито Мастророса ми је прочитао извештај о Савлу из Тарса. То је било то! Савле је прогонио хришћане, упознао истину и затим проповедао. Знао сам да уз Јеховину помоћ то могу и ја.

Понекад се самом себи смејем какав сам, али Јехова ми и даље помаже да будем попустљивији, разумнији и мање налик војном заповеднику. Полако се поправљам и на том пољу!

Више се не расправљам са својом децом због истине. Баш супротно, поносан сам на њих. Артан служи као специјални пионир и старешина. Моје ћерке, Аниља и Елиона, служе у Бетелу у Тирани.

Лири и ја служимо као специјални пионири. За нас је част што можемо да поучавамо људе истини о нашем Величанственом Створитељу и да посматрамо промене у њиховом животу. Осећамо велику радост што пружамо људима праву наду која се темељи на обећањима јединог живог и истинитог Бога, Јехове!

[Слика]

С лева на десно: Артан, Аниља, Лири, Анастас, Елиона и њен супруг Ринаљдо Гали

[Табела/Графикон на странама 176, 177]

ЗНАЧАЈНИ ДОГАЂАЈИ — Албанија

1920-1922: У Сједињеним Државама Албанци сазнају истину

1922: Тханас Идризи се враћа у Ђирокастру доносећи истину

1925: У Албанији функционишу три мала разреда за проучавање Библије

1928: „Фото-драма стварања“ приказана је у многим градовима

1930.

1935-1936: Спроводи се обухватна проповедничка акција

1939: Јеховини сведоци су забрањени

1940.

1940: Деветорица браће су затворена због неутралности

1946: На власт долази комунистичка партија

1950.

1960.

1960: Дело у Албанији почиње да надгледа Одбор земље

1962: Чланови Одбора земље су послати у радне логоре

1967: Албанија званично постаје атеистичка земља

1980.

1990.

1992: Јеховини сведоци су законски признати

1996: Милтон Хеншел присуствује првом посвећењу Бетела

1997: Почиње тразира

2000.

2005: Објављен је комплетан превод Нови свет на албанском

2006: Посвећена је подружница у Мезезу, у Тирани

2010.

[Графикон]

(Види публикацију)

Укупно објавитеља

Укупно пионира

4 000

3 000

2 000

1 000

1930 1940 1950 1960 1980 1990 2000 2010

[Мапе на 133. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ЦРНА ГОРА

КОСОВО

МАКЕДОНИЈА

ГРЧКА

Јанина

Скадарско језеро

Охридско језеро

Преспанско језеро

ЈАДРАНСКО МОРЕ

АЛБАНИЈА

ТИРАНА

Скадар

Кукеш

Бурел

Мезез

Драч

Каваја

Грамш

Кучова

Фијери

Берат

Корча

Валона

Тепелена

Калцира

Бармаш

Пермет

Ђирокастра

Саранда

[Слика на целој 126. страни]

[Слика на 128. страни]

Када је сазнао истину у Новој Енглеској, Тханас Идризи се вратио у Албанију, у град Ђирокастру, да би донео добру вест

[Слика на 129. страни]

Сократ Дули је пренео истину свом брату

[Слика на 137. страни]

Николас Кристо је преносио истину албанским великодостојницима

[Слика на 142. страни]

Писмо које су албанска браћа из Бостона послала Енверу Хоџи

[Слика на 145. страни]

Леонида Попе

[Слика на 147. страни]

„Јехова ме је поучио да не потписујем оно што нисам рекао“, Сотир Цећи

[Слика на 149. страни]

Хелен и Џон Маркс пре његовог повратка у Албанију

[Слика на 154. страни]

Спиро Врухо је служио као путујући надгледник

[Слика на 157. страни]

Лопи Блани

[Слика на 158. страни]

Иако је била сама, Кула Ђидари је одржала Спомен-свечаност

[Слика на 167. страни]

Мајкл и Линда Дигрегорио

[Слика на 172. страни]

Решење бр. 100 гарантовало је да су Јеховини сведоци законски признати

[Слика на 175. страни]

Скупштински састанак у првој Дворани Краљевства, у Тирани, 1992.

[Слика на 178. страни]

Арети Пина је верно проповедала сама

[Слике на 184. страни]

Стара вила је претворена у објекат са савременим канцеларијама

[Слика на 186. страни]

„Не брините ако одете у затвор“ (Нашо Дори)

[Слике на 194. страни]

Дејвид Сплејн објављује комплетан превод „Нови свет“ на албанском

[Слика на 197. страни]

Мисионари који тренутно служе у Албанији

[Слике на 199. страни]

Албанска подружница

Одбор подружнице: Артан Дука, Ардијан Тутра, Мајкл Дигрегорио, Давиде Апињанези, Стефано Анатрели