Није: него ја кажем да што се жртвује, злим духовима [„демонима“, NW] се жртвује, а не Богу, а ја нећу да сте ви заједничари са злим духовима [„демонима“, NW].

17. Под којим је околностима хришћанин у првом веку н. е. могао јести месо жртвовано идолима, и зашто?

¹⁷ Део животиње жртвован је идолу, део је отишао свештеницима, а обожавалац је добио нешто за гозбу. Међутим, део меса могао се продати на пијаци. Хришћанину се није препоручивало да иде у идолски храм да једе месо иако га није јео као део неког ритуала, јер је то могло да спотакне друге или да га увуче у лажно обожавање (1. Коринћанима 8:1-13; Откривење 2:12, 14, 18, 20). Приношење животиње идолу није мењало месо, тако да је хришћанин могао купити нешто меса на пијаци. Он такође није морао питати за порекло меса које је послужено у нечијем дому. Али, ако је неко рекао да је месо „на жртву принесено“, он га не би јео, да би избегао да спотакне некога (1. Коринћанима 10:25-29).

18. Како су се они који су јели нешто жртвовано идолу могли уплести с демонима?

¹⁸ Често се сматрало да је, након обреда жртвовања, бог био у месу и да је ушао у тело онога ко га је јео на гозби обожавалаца. Као што су људи који су јели заједно стварали међусобну везу, тако су и они који су јели од жртвованих животиња били учесници у олтару и имали су присну везу с демонским богом представљеним тим идолом. Демони су преко таквог идолопоклонства спречавали људе од обожавања јединог правог Бога (Јеремија 10:1-15). Није никакво чудо што се Јеховин народ морао уздржавати од ствари жртвованих идолима! Лојалност Богу, прихватање вођства његовог светог духа и организације и одлучност да се избегава уплетеност у демонизам такође се показују као снажни подстицаји да се данас чувамо идолопоклонства.