Не предај се!

„Не малаксавајмо чинећи добро; јер ћемо у своје време жети — ако не клонемо“ (ГАЛАТИМА 6:9, Ча).

1, 2. (а) На које начине лав лови? (б) За ловљење кога је Ђаво нарочито заинтересован?

ЛАВ лови на различите начине. Он ће понекад свој плен напасти из заседе код појила или дуж прометних стаза. Али понекад, каже књига Portraits in the Wild, лав „једноставно користи ситуацију — на пример, кад наиђе на зебрино уснуло ждребе“.

² Наш ’противник, ђаво‘, објашњава апостол Петар, „као лав ричући ходи и тражи кога да прождре“ (1. Петрова 5:8). Пошто зна да је његово преостало време кратко, Сотона врши све већи притисак на људе како им не би дао да служе Јехови. Међутим, овај „ричући лав“ је нарочито заинтересован за ловљење Јеховиних слугу (Откривење 12:12, 17). Његове методе лова су сличне методама његовог пандана у животињском царству. Како то?

3, 4. (а) Које методе Сотона користи у лову на Јеховине слуге? (б) Због тога што су ово „тешка времена“, која се питања постављају?

³ Понекад, Сотона проба напад из заседе — прогонство или противљење чији је циљ сламање нашег интегритета како бисмо престали да служимо Јехови (2. Тимотеју 3:12). Али, попут лава, у другим приликама Ђаво једноставно користи ситуацију. Он чека док не постанемо обесхрабрени или клонули, и затим покушава да искористи наше слабо емоционално стање како би нас навео да се предамо. Ми не смемо постати лак плен!

⁴ Ипак, ми живимо у најзахтевнијем раздобљу у целој људској историји. У овим ’тешким временима‘, многи од нас се покаткад могу осећати обесхрабрено или оптерећено (2. Тимотеју 3:1). Како онда можемо избећи да будемо толико оптерећени да постанемо лак плен за Ђавола? Да, како можемо пазити на надахнути савет апостола Павла: „Не малаксавајмо чинећи добро; јер ћемо у своје време жети — ако не клонемо“? (Галатима 6:9, Ча).

Кад нас други разочарају

5. Шта је проузроковало да Давид клоне, али шта он није урадио?

⁵ У библијским временима, чак су се и најверније Јеховине слуге можда осећале оптерећено. „Изнемогох уздишући“, написао је псалмиста Давид. „Сваку ноћ плачем, одар свој ја плавим, сузама својим постељу натапам своју. Пресахну лице моје од жалости.“ Зашто се Давид тако осећао? Због „зулума непријатеља мојих“, објаснио је. Рањавајући поступци других проузроковали су Давиду такав бол у срцу да су му сузе само текле. Ипак, Давид се није повукао од Јехове због онога што су му други људи учинили (Псалам 6:7-9).

6. (а) Како би на нас могле утицати речи и поступци других? (б) Како су неки себе учинили лаким пленом за Ђавола?

⁶ Слично томе, речи и поступци других могу проузроковати да клонемо, уз велику бол у срцу. „Има ко говори као да мач пробада“, кажу Приче Соломунове 12:18 (ДК). Кад је та лакомислена особа хришћански брат или сестра, ’рана од пробода‘ може бити дубока. Људско нагињање може бити увредити се, можда гајећи озлојеђеност. То је нарочито случај ако мислимо да се с нама поступало нељубазно или неправедно. Можда нам је тешко да разговарамо са оним ко нас је увредио; чак можда намерно избегавамо њега или њу. Оптерећени озлојеђеношћу неки су се предали и престали долазити на хришћанске састанке. Нажалост, они су тиме ’дали приступа ђаволу‘ да их искористи као лак плен (Ефесцима 4:27).

7. (а) Како можемо избећи да паднемо у Ђавоље шаке кад нас други разочарају или повреде? (б) Зашто треба да се отресемо озлојеђености?

⁷ Како можемо избећи да паднемо у Ђавоље шаке кад нас други разочарају или повреде? Морамо настојати да не гајимо озлојеђеност. Уместо тога, предузми иницијативу да обновиш мир или решиш ствари што је пре могуће (Ефесцима 4:26). Колошанима 3:13 нас подстиче: „Сносите један другога и опраштајте један другоме, ако има ко жалбу на кога.“ Опроштај је нарочито прикладан кад онај који нас је увредио признаје грешку и истински му је жао. (Упореди с Псалмом 32:3-5 и Пословицама 28:13.) Ипак, помаже ако задржимо на уму да опростити не значи одобрити или минимизирати неисправне ствари које су други учинили. Опростити укључује отрести се озлојеђености. Озлојеђеност је тежак терет за ношење. Она може обузети наше мисли, лишавајући нас среће. Она чак може утицати на наше здравље. Насупрот томе, опроштај, где је прикладан, ради за нашу корист. Никада се, попут Давида, немојмо предати и повући од Јехове због тога што су нам други људи рекли или учинили!

Кад ми направимо пропуст

8. (а) Зашто неки понекад осећају нарочиту кривицу? (б) Каква опасност постоји у томе да нас кривица толико прогута да дигнемо руке од себе?

⁸ „Сви ми у многоме грешимо“, каже Јаков 3:2. Када то учинимо, природно је да се осећамо кривим (Псалам 38:4-9). Осећања кривице нарочито могу бити јака уколико водимо битку против неке слабости тела и периодично доживљавамо падове.a Једна хришћанка која се суочавала с таквом једном борбом објаснила је: „Више нисам имала жељу да живим, јер нисам знала јесам ли починила неопростив грех или не. Мислила сам такође како и не морам да се напрежем у Јеховиној служби јер је за мене ионако вероватно прекасно.“ Кад нас кривица толико прогута да дижемо руке од себе, ми Ђаволу пружамо пролаз — и он га брзо може искористити! (2. Коринћанима 2:5-7, 11). Може бити да оно што је потребно јесте уравнотеженије гледиште о кривици.

9. Зашто треба да имамо поверења у Божје милосрђе?

⁹ Када згрешимо одговарајуће је да осећамо извесну меру кривице. Међутим, понекад осећања кривице истрајавају јер хришћанин сматра да он никада не може бити вредан Божјег милосрђа. Ипак, Библија нам срдачно засигурава: „Ако исповедамо грехе своје, веран је он и праведан да нам опрости грехе наше, и очисти нас од сваке неправде“ (1. Јованова 1:9). Постоји ли иједан здрави разлог за веровање да Бог то неће учинити и у нашем случају? Сети се, у својој Речи Јехова каже да је он „спреман да опрости“ (Псалам 86:5, NW; 130:3, 4). Пошто он не може лагати, он ће учинити онако како његова Реч обећава, уколико му дођемо с покајничким срцем (Титу 1:2).

10. Какво је срдачно засигурање објавила једна ранија Кула стражара у вези с борбом против неке слабости тела?

¹⁰ Шта треба да урадиш уколико се бориш против неке слабости и доживиш поновни пад? Не предај се! Поновни пад не поништава безусловно напредак који си већ остварио. Издање овог журнала од 15. фебруара 1954. (енгл.) пружило је следеће срдачно засигурање: „Ми [можда] утврђујемо да се спотичемо и падамо много пута због неке лоше навике која се у наш ранији шаблон живљења укоренила дубље него што смо тога били свесни. ... Не очајавај. Не закључуј да си починио неопростив грех. То је баш онако како би Сотона желео да резонујеш. Чињеница да си жалостан и љут на себе сама по себи јесте доказ да ниси отишао предалеко. Никад се немој уморити од тога да се понизно и искрено обратиш Богу, тражећи његов опроштај и очишћење и помоћ. Приђи му као што дете, када је у невољи, прилази свом оцу без обзира колико често због исте слабости, и Јехова ће ти љубазно пружити помоћ ради своје незаслужене доброхотности и, уколико си искрен, пружиће ти остварење очишћене савести.“

Кад мислимо да не чинимо довољно

11. (а) Како треба да се осећамо у вези са учествовањем у делу проповедања Краљевства? (б) С којим се осећањима у вези са учествовањем у служби неки хришћани боре?

¹¹ Дело проповедања Краљевства игра значајну улогу у животу хришћанина, и учествовање у њему доноси радост (Псалам 40:9). Ипак, неки хришћани осећају велику кривицу због тога што нису у стању да чине више у служби. Таква кривица би чак могла нагристи нашу радост и навести нас да се предамо, замишљајући да Јехова сматра да ми никада не чинимо довољно. Осмотри осећања с којима се неки боре.

„Знате ли колико сиромаштво троши времена?“ написала је једна хришћанска сестра која са својим супругом подиже троје деце. „Морам штедети где год могу. То подразумева трошење времена на трагање по продавницама половних ствари, распродајама, или чак на шивење одеће. Такође сваке седмице проведем сат два радећи на купонима [за дисконтну храну] — у њиховом исецању, сређивању и размењивању. Понекад осећам велику кривицу што обављам те ствари, размишљајући како би требало да то време проводим у служби на терену.“

„Мислила сам да мора да ја Јехову стварно не волим довољно“, објаснила је сестра с четворо деце и мужем који није верник. „Тако сам се ја борила с мојим служењем Јехови. Заиста сам снажно покушавала, али никада нисам мислила да је довољно. Знате, нисам имала никакво осећање сопствене вредности, па нисам могла замислити како би Јехова икада могао прихватити моју службу њему.“

Једна хришћанка која је нашла да је неопходно да напусти пуновремену службу рекла је: „Нисам могла поднети ту помисао да подбацујем у својој обавезаности да Јехови служим пуновремено. Не можете замислити колико сам била разочарана. Плачем, кад се сада сетим.“

12. Зашто неки хришћани осећају велику кривицу због тога што нису у стању да ураде више у служби?

¹² Потпуно је природно желети служити Јехови што је потпуније могуће (Псалам 86:12). Ипак, зашто неки осећају велику кривицу јер нису у стању да учине више? За неке, то је изгледа повезано са општим осећањем безвредности, које је можда последица непријатних искустава у животу. У другим случајевима, неодговарајућа кривица може бити последица нереалног гледишта о томе шта Јехова очекује од нас. „Мислила сам да уколико не заболи, мора да не чиниш довољно“, признала је једна хришћанка. Као последица тога, она је себи поставила претерано висока мерила — и затим се осећала још кривљом кад није могла да их достигне.

13. Шта Јехова очекује од нас?

¹³ Шта Јехова очекује од нас? Једноставно речено, Јехова од нас очекује да му служимо свесрдно, и радимо оно што допуштају наше околности (Колошанима 3:23). Међутим, може постојати велика разлика између онога што бисмо ми волели да учинимо и онога што ми реално можемо учинити. Можда смо ограничени таквим факторима као што су године, здравље, физичка издржљивост или породичне одговорности. Па ипак, кад чинимо све што можемо, можемо бити сигурни да је наша служба Јехови свесрдна — ни мање ни више свесрдна од службе оног коме здравље и околности допуштају да буде у пуновременој служби (Матеј 13:18-23).

14. Шта можеш урадити уколико ти је потребна помоћ у одређивању шта реално можеш очекивати од себе?

¹⁴ Како онда можеш одредити шта реално можеш очекивати од себе? Можда би желео да попричаш о тој ствари с неким зрелим хришћанским пријатељем од поверења, можда с неким старешином или искусном сестром, што зна твоје способности, твоја ограничења, и твоје породичне одговорности (Пословице 15:22). Упамти да се твоја вредност као особе у Божјим очима не мери тиме колико ти радиш у служби на терену. Све Јеховине слуге су њему драгоцене (Агеј 2:7; Малахија 3:16, 17). Оно што ти чиниш у делу проповедања може бити више или мање од онога што други раде, али све док то представља оно најбоље од тебе, Јехова је задовољан, и нема никакве потребе да се осећаш кривим (Галатима 6:4).

Кад се од нас много тражи

15. На које начине се од скупштинских старешина много тражи?

¹⁵ „Коме је много дано“, рекао је Исус, „много ће се искати од њега“ (Лука 12:48). Сигурно је да се ’много иска‘ од оних који служе као скупштинске старешине. Попут Павла они се троше у корист скупштине (2. Коринћанима 12:15). Они имају да припремају говоре, да обављају пастирске посете, да решавају правне случајеве — све то а да не занемаре своју сопствену породицу (1. Тимотеју 3:4, 5). Неке старешине су такође заузете у помагању да се изграде Дворане Краљевства, служе у Одборима за контактирање с болницама, раде као добровољци на већим скуповима и конгресима. Како ови одани људи који напорно раде могу избећи да клону под тежином таквих одговорности?

16. (а) Какво је практично решење Јотор понудио Мојсију? (б) Која ће особина омогућити старешини да подели одговарајуће одговорности с другима?

¹⁶ Кад се Мојсије, скроман и кротак човек, исцрпљивао у старању за проблеме других, његов таст, Јотор, понудио му је једно практично решење: подели нешто одговорности с другим квалификованим људима (Излазак 18:17-26; 4. Мојсијева 12:3, ДК). „Мудрост је код скромних“, кажу Пословице 11:2 (NW). Бити скроман значи препознати и прихватити своја ограничења. Скроман човек није невољан да поверава одговорности другима, нити се боји да некако губи контролу тиме што дели одговарајуће одговорности с другим квалификованим људимаb (Бројеви 11:16, 17, 26-29). Уместо тога, он жуди да им помогне да напредују (1. Тимотеју 4:15).

17. (а) Како чланови скупштине могу олакшати терет старешина? (б) Какве жртве дају супруге старешина, и како им можемо показати да те жртве не узимамо здраво за готово?

¹⁷ Чланови скупштине могу много учинити да олакшају терет старешина. Разумевајући да старешине имају своје сопствене породице о којима брину, други неће правити неразумне захтеве у погледу времена и пажње старешине. Нити ће узимати здраво за готово вољне жртве које дају супруге старешина док несебично деле своје мужеве са скупштином. Једна мајка троје деце чији муж служи као старешина објаснила је: „Нешто на шта се никада не жалим јесте додатни терет који спремно носим у домаћинству тако да мој муж може служити као старешина. Знам да је Јеховин благослов на нашој породици богат због његовог служења, и не жалим се на оно што он даје. Ипак, реално, често морам више да радим у врту и више да дисциплинујем децу него иначе због тога што је мој муж заузет.“ Нажалост, ова сестра је установила да су неки, уместо да разумеју њен додатни терет, давали неосетљиве коментаре попут: „Зашто ти не пионириш?“ (Пословице 12:18). Колико је боље похвалити друге за оно што они чине него критиковати их за оно што нису у стању да учине! (Пословице 16:24; 25:11).

Јер крај још није дошао

18, 19. (а) Зашто сада никако није време да се престане трчати у трци за вечним животом? (б) Који је правовремени савет апостол Павле дао хришћанима у Јерусалиму?

¹⁸ Кад тркач зна да је близу краја неке дуге трке, он се не предаје. Његово тело је можда на граници издржљивости — исцрпљено, прегрејано и дехидрирано — али уопште није време да се толико близу финиша престане с трчањем. Слично томе, ми смо као хришћани у једној трци за наградом живота, и врло смо близу циљне линије. Сада није време да престанемо с трчањем! (Упореди с 1. Коринћанима 9:24; Филипљанима 2:16; 3:13, 14.)

¹⁹ Хришћани у првом веку суочили су се са сличном ситуацијом. Око 61. н. е., апостол Павле је писао хришћанима у Јерусалиму. Време је истицало — рђави „нараштај“, отпаднички јеврејски систем ствари, требало је да ’прође‘. Нарочито су хришћани у Јерусалиму морали бити на опрезу и верни; биће потребно да беже из града кад виде да су га опколиле улогорене војске (Лука 21:20-24, 32). Павлов надахнути савет је дакле дошао у право време: ’Немојте се уморити и предати у својим душама‘ (Јеврејима 12:3, NW). Апостол Павле је овде употребио два живописна глагола: „уморити се“ (камно) и „предати се“ (еклиомаи). Према једном библијском научнику, ове грчке речи је „Аристотел користио за тркаче који се опуштају и падају у несвест након што су прошли кроз циљ. Читаоци [Павловог писма] су још увек били у трци. Они не смеју прерано попустити. Они себи не смеју дозволити да се због клонулости онесвесте и сруше. Још једном, ту је позив на истрајност насупрот потешкоћама.“

20. Зашто је Павлов савет правовремен за нас данас?

²⁰ Како је правовремен Павлов савет за нас данас! Суочени с растућим притисцима, можда постоје тренуци када се осећамо као исцрпљени тркач чије ноге само што га нису издале. Али ми се не смемо предати тако близу циљне линије! (2. Летописа 29:11, NW). То је баш оно што би наш Противник, „ричући лав“ желео да учинимо. На срећу, Јехова је учинио припреме да „уморном снагу даје“ (Исаија 40:29). Које су то припреме и како их можемо користити биће осмотрено у следећем чланку.

[Фусноте]

Шта је твој одговор?

◻ Како можемо избећи да се предамо кад нас други разочарају или повреде?

◻ Које уравнотежено гледиште о кривици нам неће дати да се предамо?

◻ Шта Јехова очекује од нас?

◻ Како скромност може помоћи скупштинским старешинама да избегну да клону?

◻ Зашто је Павлов савет у Јеврејима 12:3 правовремен за нас данас?