Наставите изграђивати један другога

„Никаква ружна ријеч [„трула изрека“, „NW“] нека не излази из ваших уста, него само корисна за изградњу“ (ЕФЕЖАНИМА 4:29, Ст).

1, 2. (а) Зашто се с правом може рећи да је говор чудо? (б) Које је упозорење одговарајуће у вези нашег коришћења језика?

„ГОВОР је чаробна нит која повезује пријатеље, породице и друштва... Из људског ума и координираних контракција мускулатуре [језика], ми стварамо звукове који надахњују љубав, завист, поштовање — заиста, сваку људску емоцију“ (Hearing, Taste and Smell).

² Наш језик је далеко више од органа за гутање или укус; он је део наше способности да преносимо оно о чему размишљамо и шта осећамо. „Језик [је] мали уд“, писао је Јаков. „Њим благосиљамо Бога и Оца, и њим кунемо људе, који су створени по обличју Божјему“ (Јаков 3:5, 9). Да, свој језик можемо користити на дивне начине, као што је хваљење Јехове. Али, будући да смо несавршени, лако можемо користити свој језик да говоримо штетне или негативне ствари. Јаков је писао: „Не ваља, љубљена браћо моја, да то тако буде“ (Јаков 3:10).

3. Која два аспекта нашег говора заслужују нашу пажњу?

³ Иако ниједан човек не може савршено да контролише свој језик, сигурно би требало да настојимо да се побољшамо. Апостол Павле нас саветује: „Никаква ружна ријеч [„трула изрека“, NW] нека не излази из ваших уста, него само корисна за изградњу гдје је потребно, да искаже доброчинство слушатељима“ (Ефесцима 4:29, Ст). Запази да ова озбиљна опомена има два аспекта: шта треба настојати да избегавамо и шта треба покушавати да чинимо. Размотримо оба аспекта.

Избегавати трули говор

4, 5. (а) Коју борбу хришћани воде с обзиром на ружан језик? (б) Која предслика може одговарати изразу „трула изрека“?

⁴ Ефесцима 4:29 нас најпре подстиче: „Никаква ружна ријеч [„трула изрека“, NW] нека не излази из ваших уста“ (Ст). То можда није лако. Један разлог је што је псовање тако уобичајено у свету око нас. Многи хришћански млади свакодневно слушају псовање, јер школски другови могу мислити да се тиме нечему придаје посебна важност или да их то чини снажнијима. Можда не можемо у потпуности избећи слушање ружних речи, али можемо и треба да предузмемо савесне напоре да их не усвајамо. Оне немају места у нашим мислима или устима.

⁵ У основи Павловог упозорења је грчка реч која се односи на покварену рибу или гњило воће. Представи себи следеће: Посматраш човека који постаје нестрпљив и затим потпуно бесан. Он коначно експлодира и ти видиш како из његових уста излази усмрдела риба. Затим видиш како се искотрља гњило воће које заудара, прскајући све који су у близини. Ко је он? Како би било ужасно да је то неко од нас! Ипак, таква слика може одговарати ако дозволимо да ’трула изрека изађе из наших уста‘.

6. Како се Ефесцима 4:29 односи на критичан, негативан говор?

⁶ Још једна примена Ефесцима 4:29 односи се на наше избегавање да стално будемо критични. Истина, сви имамо мишљења и склоности о стварима које не волимо или прихватамо, али јеси ли био уз некога ко изгледа има негативну примедбу (или многе примедбе) о свакој особи, месту или ствари која је споменута? (Упореди Римљанима 12:9; Јеврејима 1:9.) Његов говор разара, депримира или уништава (Псалам 10:7; 64:2-4; Пословице 16:27; Јаков 4:11, 12). Он можда не увиђа колико је сличан критичним особама које је описао Малахија (Малахија 3:13-15). Како би само био запањен кад би му посматрач са стране рекао да из његових уста клизи усмрдела риба или гњило воће!

7. Које самоиспитивање треба сви да предузму?

⁷ Иако је лако препознати кад неко други стално чини негативне или критичне примедбе, запитај се: ’Да ли сам ја склон да будем такав? Заиста, да ли сам?‘ Било би мудро повремено размислити о духу наших речи. Јесу ли оне углавном негативне, критичне? Звучимо ли као Јовова три лажна тешитеља? (Јоб 2:11; 13:4, 5; 16:2; 19:2). Зашто не пронађемо неку позитивну страну коју можемо споменути? Ако је разговор углавном критичан, зашто га не управимо на изграђујуће ствари?

8. Коју поуку о говору пружа Малахија 3:16, и како можемо показати да примењујемо ту поуку?

⁸ Малахија је приказао следећи контраст: „Тада говорише један другоме они који се Бога боје: Господ их посматра и слуша, и пред њим се књига за спомен написа, за оне који се Господа боје и који часте име његово“ (Малахија 3:16). Да ли си запазио како је Бог реаговао на изграђујућ говор? Какав је био вероватни ефекат таквог разговора на присутне? Можемо извући личну поуку с обзиром на свој свакодневни говор. Како је само боље за нас и друге ако говор који је карактеристичан за нас одражава нашу ’жртву хвале Богу‘ (Јеврејима 13:15).

Ради на изграђивању других

9. Зашто су хришћански састанци дивне прилике да изграђујемо друге?

⁹ Скупштински састанци су изванредне прилике да говоримо све ’што је добро за изграђивање с обзиром на потребу, да можемо дати оно што је повољно за слушаоце‘ (Ефесцима 4:29, NW). То можемо чинити док износимо говор о библијским информацијама, учествујемо у приказу или коментаришемо током програмских тачака са питањима и одговорима. Тиме потврђујемо Пословице 20:15: „Мудре усне најскупљи су накит.“ И ко зна колико срца̂ дирамо или изграђујемо?

10. Након размишљања о томе с киме обично разговарамо, која би подешавања била на месту? (2. Коринћанима 6:12, 13).

¹⁰ Време пре и после састанка прикладно је за изграђивање других кроз разговор који је повољан за слушаоце. Било би лако провести то време у пријатном разговору с рођацима и малим бројем пријатеља с којима нам је пријатно (Јован 13:23; 19:26). Међутим, у складу са Ефесцима 4:29, зашто не потражимо друге за разговор? (Упореди Лука 14:12-14.) Можемо унапред одлучити да неким новима, старијима или младима не кажемо само формално или успутно добар дан, већ да чак седнемо с млађима како бисмо били више на њиховом нивоу. Наш истински интерес и периоди изграђујућег говора омогућиће другима да још боље опонашају Давидова осећања из Псалма 122:1.

11. (а) Коју су навику многи развили у вези са седењем? (б) Зашто неки намерно мењају место где седе?

¹¹ Још једна помоћ за изграђујући разговор је промена места на којима седимо на састанцима. Мајка која негује дете можда треба да седи близу тоалета, или некоме ко је болестан можда треба седиште уз пролаз, али шта је с нама другима? Пука навика може нас водити до одређеног седишта или простора; чак се и птица инстинктивно враћа на своју грану (Исаија 1:3; Матеј 8:20). Ипак, искрено речено, будући да можемо сести било где, зашто не мењамо своје место — десну страну, леву страну, више напред и тако даље — и тако се боље упознамо са различитим појединцима? Иако не постоји правило да то чинимо, старешине и други зрели појединци који мењају место на коме седе установили су да је тако лакше пружити оно што је корисно многима уместо само релативно малом броју блиских пријатеља.

Изграђивати на божански начин

12. Која се непожељна склоност очитује кроз целу историју?

¹² Жеља хришћанина да изграђује друге треба га подстаћи да у том погледу опонаша Бога уместо да следи људску склоност доношења великог броја правила.a Несавршени људи су већ дуго склони да владају над онима око себе, а чак и неке Божје слуге подлегле су том нагињању (Постање 3:16; Проповедник 8:9). У Исусово време јеврејске вође су ’бремена тешка везали људима на плећа, а ни једним прстом нису их помакнули‘ (Матеј 23:4). Они су безазлене обичаје претворили у обавезне традиције. У својој прекомерној бризи за људска правила, превидели су ствари које је Бог означио далеко важнијим. Нико није био изграђен њиховим доношењем многих небиблијских правила; њихов пут није био Божји пут (Матеј 23:23, 24; Марко 7:1-13).

13. Зашто је неприкладно измишљати бројна правила за сухришћане?

¹³ Хришћани се истински желе држати божанских закона. Ипак, чак и ми можемо постати жртве склоности да доносимо многа тегобна правила. Зашто? У првом реду, укуси и склоности се разликују, па некима може бити прихватљиво оно што се другима не свиђа и што сматрају да треба одбацити. Хришћани се разликују и по свом напретку према духовној зрелости. Али, да ли је доношење многих правила божански начин помагања другоме да напредује према зрелости? (Филипљанима 3:15; 1. Тимотеју 1:19; Јеврејима 5:14). Чак и кад особа тежи за начином живота који изгледа екстреман или погубан, да ли је правило којим се нешто забрањује најбоље решење? Божји начин је да оспособљени појединци покушају да исправе особу која греши благо расправљајући с њом (Галатима 6:1).

14. Којим су сврхама служили закони које је Бог дао Израелу?

¹⁴ Истина, док је користио Израел као свој народ, Бог је поставио стотине закона у вези храмског обожавања, жртава, чак и здравствених мера. То је било одговарајуће за једну посебну нацију, а многи закони имали су пророчанску важност и помогли су у вођењу Јевреја ка Месији. Павле је писао: „Тако нам закон би као неки васпитач да нас води Христу, да бисмо се вером оправдали. Али чим дође вера, нисмо више под тим васпитачем“ (Галатима 3:19, 23-25). Након што је Закон био поништен на мученичком стубу, Бог није дао хришћанима обиман попис правила у вези с већином подручја̂ живота, као да би то био начин да настави да их изграђује у вери.

15. Које је вођство Бог пружио хришћанским обожаваоцима?

¹⁵ Наравно, ми нисмо без закона. Бог нам заповеда да се уздржавамо од идолопоклонства, блуда и прељубе и злоупотребе крви. Он изричито забрањује убиство, лагање, спиритизам и разне друге грехе (Дела апостола 15:28, 29; 1. Коринћанима 6:9, 10; Откривење 21:8). А у својој Речи пружа јасан савет у вези с многим стварима. Ипак, ми смо у далеко већој мери него Израелци одговорни да слушамо и примењујемо библијска начела. Старешине могу изграђивати друге помажући им да пронађу и размотре та начела уместо да само траже или стварају правила.

Старешине који изграђују

16, 17. Који су диван образац пружили апостоли у вези доношења правила за суобожаваоце?

¹⁶ Павле је писао: „До које смо мере напредовали, ходимо и даље уредно по тој истој уходаности“ (Филипљанима 3:16, NW). У складу с тим божанским становиштем, тај апостол је с другима поступао на начин који изграђује. На пример, појавило се питање о томе треба ли јести месо које је можда донесено из неког идолског храма. Да ли је тај старешина, можда у име доследности или једноставности, поставио неко правило за све у раним скупштинама? Не. Он је признао да разлика у спознању и напретку према зрелости може те хришћане довести до различитог избора. Што се њега тиче, он је био одлучан да пружи узоран пример (Римљанима 14:1-4; 1. Коринћанима 8:4-13).

¹⁷ Хришћанска грчка писма показују да су апостоли пружили користан савет у вези неких личних ствари, као што је одевање и дотеривање, али нису прибегавали доношењу правила која су примењива у свим случајевима. То је одличан пример за данашње хришћанске надгледнике који су заинтересовани за изграђивање стада. А тиме се у ствари проширује темељан начин опхођења кога се Бог држао још са древним Израелом.

18. Која је правила Јехова пружио Израелу у вези одевања?

¹⁸ Бог није дао Израелцима разрађене законе у вези одевања. Очигледно су мушкарци и жене користили сличне огртаче, или спољашњу одећу, иако су женски огртачи могли бити украшени или бити у више боја. Оба пола су носила и sadhín, или доњу хаљину (Судије 14:12; Пословице 31:24; Исаија 3:23). Које је законе у вези одевања поставио Бог? Ни мушкарци ни жене нису смели носити одећу која се доводи у везу са супротним полом, очито са хомосексуалном намером (Деутероном 22:5). Да би показали да су одвојени од околних нација, Израелци су требали на рубове своје одеће ставити ресе, са плавом траком изнад реса и можда ресама на угловима огртача̂ (Бројеви 15:38-41). То су у основи била сва упутства која је Закон дао о врсти одеће.

19, 20. (а) Која упутства пружа Библија хришћанима о одевању и дотеривању? (б) Који став треба да имају старешине у вези доношења правила с обзиром на лични изглед?

¹⁹ Иако хришћани нису под Законом, имамо ли друга детаљна правила у вези одевања или дотеривања која су нам постављена у Библији? У ствари немамо. Бог је пружио уравнотежена начела која можемо примењивати. Павле је писао: „Тако и жене у пристојном оделу, са стидом и скромношћу да не украшавају себе ни плетеницама, ни златом ни бисером, ни хаљинама скупоценим“ (1. Тимотеју 2:9). Петар је подстицао да хришћанке, уместо да се усредсреде на телесно дотеривање, треба да се усредсреде на „скровитости срца, у непропадљивој чистоти питомога и тихога духа“ (1. Петрова 3:3, 4). То што су ови савети били записани указује на то да је можда требало да неки хришћани из првог века буду скромнији и суздржанији у свом одевању и дотеривању. Ипак, уместо да захтевају — или забрањују — одређене начине одевања, апостоли су једноставно пружили изграђујућ савет.

²⁰ Јеховини сведоци би требали да буду и уопште јесу поштовани због свог скромног изгледа. Међутим, начин одевања се разликује од земље до земље и чак унутар подручја или скупштине. Наравно, старешина који има чврсте погледе или одређени укус у одевању и дотеривању може у складу с тиме одлучивати за себе и своју породицу. Али, што се тиче стада, треба да имамо на уму Павлов закључак: „Не да ми владамо над вером вашом, него ми доприносимо вашој радости, јер сте ви чврсти у вери“ (2. Коринћанима 1:24). Да, одупирући се сваком нагону да постављају правила за скупштину, старешине раде на изграђивању вере других.

21. Како старешине могу пружити изграђујућу помоћ ако неко иде у крајност у одевању?

²¹ Као што је било у првом веку, нови или духовно слаби појединац може повремено следити сумњив или немудар начин одевања или употребе шминке или накита. Шта тада? Галатима 6:1 поново пружају вођство за хришћанске старешине који искрено желе помоћи. Пре него што неки старешина одлучи да пружи савет, он се може мудро посаветовати са другим старешином, с тим да по могућности не иде старешини за кога зна да дели његов укус или мишљење. Ако се чини да световни тренд у одевању и дотеривању утиче на многе у скупштини, старешинство може размотрити како најбоље да пружи помоћ, на пример љубазно, изграђујућом тачком на састанку или пружањем личне помоћи (Пословице 24:6; 27:17). Њихов циљ треба да буде да подстакну на становиште изнесено у 2. Коринћанима 6:3: „Ни на који начин не дајемо никаквог повода за спотицање, да се нашој служби не би могло приговорити“ (NW).

22. (а) Зашто се не треба узрујавати ако постоје мање разлике гледишта? (б) Који је диван пример пружио Павле?

²² Хришћанске старешине који ’пасу стадо Божје које им је на бризи‘ желе то чинити онако како је изложио Петар, то јест, да не ’господаре над онима који су Божје наследство‘ (1. Петрова 5:2, 3, NW). У току њиховог рада пуног љубави, могу се појавити питања у вези ствари код којих су могуће различите склоности. Можда је месни обичај да се стоји док се читају одломци током Студија Куле стражаре. Групне припреме за службу проповедања и многи други детаљи у вези саме службе могу се равнати према обичајима тог подручја. Ипак, да ли би било страшно ако би неко имао незнатно другачији начин? Надгледници пуни љубави желе да „све буде пристојно и по реду“, израз који је Павле употребио с обзиром на чудесне дарове. Али, контекст показује да је Павлова главна брига била „изграђивање скупштине“ (1. Коринћанима 14:12, 40, NW). Он није показао никакву склоност да доноси безбројна правила, као да је његов главни циљ био апсолутна једноликост или савршена ефикасност. Он је писао: „Господин [нам је дао власт] на вашу изградњу, а не на вашу пропаст“ (2. Коринћанима 10:8, Ст).

23. Који су неки начини на које можемо опонашати Павлов пример изграђивања других?

²³ Павле је несумњиво радио на изграђивању других позитивним и охрабрујућим говором. Уместо да се дружио само са малим кругом пријатеља, он је предузео додатне напоре да посети многу браћу и сестре, и духовно јаке и оне које је посебно требало изградити. И он је нагласио љубав — пре него правила — јер „љубав изграђује“ (1. Коринћанима 8:1, Ст).

[Фуснота]

Тачке за понављање

◻ Зашто је промена на месту ако смо склони негативном или критичном говору?

◻ Шта можемо учинити да будемо ефикаснији у изграђивању у скупштини?

◻ Шта је божански образац у вези доношења многих правила за друге?

◻ Шта ће помоћи старешинама да избегавају доношење људских правила за стадо?