Замисли овог човека, обученог у своју сеоску хаљину од длаке. Родом је из кршевитих брежуљака Гилеада и вероватно је одрастао међу понизним пастирима стада̂. Стоји пред моћним краљем Ахабом, можда баш у његовом огромном дворцу с чувеном кућом од слонове кости, с њеним егзотичним и богатим украсима и импозантним идолима. Тамо, у прометном, утврђеном граду Самарији, где је обожавање Јехове било скоро заборављено, он говори Ахабу да је тај његов бог, тај Баал, немоћан, да не постоји. У тој години, као и у годинама које су следиле, Илија објављује да неће бити ни кише ни росе!

Где је стекао такву веру? Зар није осећао страх док је стајао тамо пред тим охолим, одметничким краљем? Можда. Више од хиљаду година након тога, Исусов полубрат Јаков јемчи да је Илија био „човек с осећањима попут наших“ (Јаков 5:17, NW). Али запази Илијине речи: „Као што живи Јехова Бог Израелов пред којим стојим.“ Илија је задржао у мислима да, као Јеховин слуга, стоји пред много већим престољем од Ахабовог — престољем сувереног Господа свемира! Он је био представник, емисар тог престоља. С те тачке гледишта, зашто би се бојао Ахаба, ситног људског владара који је изгубио Јеховин благослов?

Није било случајно што је Јехова био тако стваран за Илију. Пророк је сигурно проучио запис Божјег поступања са својим народом. Јехова је упозорио Јевреје да ће их казнити сушом и глађу ако се окрену обожавању лажних богова (Деутероном 11:16, 17). Уверен да Јехова увек испуњава своју реч, Илија ’је молио да не буде кише‘ (Јаков 5:17, NW).