Нада
ИСТИНСКА нада, о којој се говори у Библији, јесте нешто више од пуке жеље која не мора имати основу или изгледа да се испуни. Такође је боља од чистог очекивања, зато што оно што се очекује није увек и пожељно. Библија показује да људи у свету, у целини гледано, немају праву, чврсто утемељену наду; човечанство иде у смрт, и без спознања о једној припреми из вишег извора, нема никакву наду за будућност. Соломон је ништавност човековог стања без уплитања Бога означио као ’таштину и опет таштину... све саму таштину‘ (Проповедник 12:10; 9:2, 3).
Јехова Бог је Извор праве наде и Онај који је способан да испуни сва своја обећања и наде оних који се уздају у њега. У својој незаслуженој доброти он човечанству даје ’утеху и наду‘ (2. Солуњанима 2:16). Он је био нада праведним људима свих епоха. Њега су назвали ’нада Израиљева‘ и „узданица [Израелових] отаца“ (Јеремија 14:8; 17:13; 50:7), и у Хебрејским списима постоје многи изрази наде, поуздања и поверења у њега. Због љубазне доброте према свом народу, чак и када су отишли у изгнанство јер су му били непослушни, он им је рекао: „Јер ја знам намисли које имам за вас... намисли мира а не невоље да вам дам будућности и наде“ (Јеремија 29:11). Током изгнанства у Вавилону, верним Израелцима је Јеховино обећање одржавало веру и наду; оно је веома јачало људе попут Језекиља и Данила, јер је Јехова рекао: „Има нада за будућност твоју... на међе ће своје вратити се синови твоји“ (Јеремија 31:17). Ова се нада испунила када се 537. пре н. е. верни јеврејски остатак вратио да би поново изградио Јерусалим и његов храм (Јездра 1:1-6).
Нада Божјег слуге да ће примити награду није себичност. Да би имала исправно гледиште и одговарајуће разумевање Бога, особа мора знати да су љубазна доброта и великодушност изразите Божје особине; човек мора веровати не само да Бог постоји већ и да „награђује оне који га траже“ (Јеврејима 11:6). Нада одржава хришћанског слугу у равнотежи и у служби Богу, јер он зна да ће се Јехова бринути за његове дневне потребе. Апостол Павле ово наглашава користећи начела изложена у Закону. Павле цитира закон из Поновљених закона 25:4: „Нећеш мећати нагубице волу кад врше.“ Затим додаје: „Ради нас се написа да који оре, треба у надању да оре, и који врше, у надању да ће добити свој део“ (1. Коринћанима 9:9, 10).
Нада је неопходна за хришћанина. Она допуњује радост, мир и силу светог духа (Римљанима 15:13). Она га подстиче на слободу говора кад приступа Богу молећи за незаслужену доброту и милосрђе (2. Коринћанима 3:12). Она омогућује да хришћанин истрпи с радошћу, без обзира на услове (Римљанима 12:12; 1. Солуњанима 1:3). Као што кацига штити главу ратника, тако и нада у спасење штити менталне способности хришћанина, омогућујући му да чува интегритет (1. Солуњанима 5:8). Нада је нешто што оснажује, јер иако помазани хришћанин који је још увек на земљи не поседује награду небеског живота, његова жеља заједно са ишчекивањем је толико јака да, упркос озбиљним кушњама и потешкоћама, он и даље устрајно и стрпљиво чека ствар којој се нада (Римљанима 8:24, 25).
Нада подржава хришћанина у његовом даљњем чистом начину живота, јер зна да су Бог и Христ, у које полаже своје наде, чисти. Он не може очекивати да буде попут Бога и да прими награду, ако су му нечистоћа и неправедност уобичајене (1. Јованова 3:2, 3). То је блиско повезано с најузвишенијом особином, љубављу, јер онај који истински воли Бога, такође ће имати наду у сва Божја обећања. Поред тога, он ће се надати најбољем за своју браћу у вери, волећи их и верујући у њихову искреност срца у Христу (1. Коринћанима 13:4, 7; 1. Солуњанима 2:19).