Стојте чврсто с обзиром на светост крви — 2. део

ПИТАЊА ЧИТАЛАЦА (Кула стражара 1. март 1989, страна 30-1, енгл.)

Да ли Јеховини сведоци допуштају да се користи аутологна крв (аутотрансфузија), као кад се њихова властита крв ускладишти и касније врати у њих?

Медицинско особље често прави разлику између хомологне крви (која долази од друге особе) и аутологне крви (пацијентове крви). Добро је познато да Јеховини сведоци не примају крв од других људи. Али шта је с коришћењем аутологне крви, што је израз који се користи с обзиром на већи број поступака?

Неки од тих поступака неприхватљиви су за хришћане зато што се јасно косе с Библијом, а други наводе на нека питања. Наравно, у време када је Библија била писана, није се знало за трансфузије и такве друге медицинске употребе крви. Па ипак, Бог је пружио смернице које омогућују његовим слугама да одреде да ли би неки медицински поступци који укључују крв могли донети његово неодобравање.

Бог је дефинитивно одредио да крв представља живот и да је зато света. Он је заповедио да ниједан човек не сме да подржава свој живот узимањем крви. На пример, Бог је изјавио: „Све што се миче и живи служиће вам за храну... Али не једите меса са животом његовим, то јест с крвљу његовом“ (Пост. 9:3, 4; Лев. 7:26, 27). Према Даваоцу живота, једини прихватљив начин коришћења крви био је у жртви: „Јер је живот тела у крви; а ја сам је дао на олтар да се очисте душе ваше; јер крв душу чисти, јер је у њој живот. Зато рекох синовима Израиљевим: Нико између вас да не једе крви“ (Лев. 17:11, 12).

Премда хришћани нису под Мојсијевим законом, Библија каже да је ’потребно‘ да се ’чувамо крви‘, сматрајући је светом (Дела 15:28, 29). То је и разумљиво, јер су жртве под Законом предочавале Христову крв, Божје средство помоћу кога можемо добити вечни живот (Јевр. 9:11-15, 22).

Како се под Законом требало поступати с крвљу ако не би била употребљена у жртви? Читамо да кад би неки ловац убио животињу ради хране, он је морао да „исцеди крв из ње, и заспе је земљом“ (Лев. 17:13, 14; Пон. зак. 12:22-24). Зато се крв није смела користити за исхрану или у друге сврхе. Ако је била узета из неког створења а није се користила у жртви, требало је да се пролије на земљу, Божје подножје (Иса. 66:1; упореди с Језекиљем 24:7, 8).

То јасно искључује једну уобичајену употребу аутологне крви — преоперативно сакупљање, складиштење и каснију инфузију пацијентове крви. Ево шта се ради у том поступку: пре планиране операције, неколико јединица пуне крви особе ставља се у оставу или се црвена зрнца одвајају, смрзавају и складиште. Затим, ако изгледа да је пацијенту потребна крв током или после операције, може му се вратити његова властита ускладиштена крв. Текуће бриге око болести које се преносе крвљу учиниле су да ова употреба аутологне крви буде популарна. Међутим, Јеховини сведоци НЕ прихватају овај поступак. Већ дуго разумемо да таква ускладиштена крв свакако више није део те особе. Она је потпуно уклоњена из ње, тако да треба да се пролије у складу с Божјим Законом: „Пролиј [је] на земљу као воду“ (Пон. зак. 12:24).

У донекле другачијем поступку, аутологна крв може да се одведе од пацијента у апарат за хемодијализу (вештачки бубрег) или у пумпу срце-плућа. Крв тече кроз цев до вештачког органа који је пумпа и филтрира (или јој додаје кисеоник), и затим је враћа у пацијентов крвоток. Неки хришћани ово допуштају ако опрема није испуњена ускладиштеном крвљу. Они на спољашњи цевовод гледају као на продужетак њиховог крвотока тако да крв може да пролази кроз вештачки орган. Сматрају да је крв у том затвореном кругу још увек део њих и да не треба да се ’пролије‘.a

Међутим, шта ако се проток те аутологне крви накратко заустави, као што је кад се машина срце-плућа заустави док хирург проверава целовитост трансплантата срчаног бајпаса?

У ствари, библијски нагласак није на питању непрекидног тока. Чак и изван хирургије, нечије срце може кратко стати а затим опет почети да ради.b Његов крвоток не би морао да се испразни и да се његова крв пролије само зато што је крв престала да тече током срчаног застоја. Зато хришћанин који мора да одлучи да ли ће дозволити да се његова крв одведе кроз неки спољашњи апарат, не треба да се концентрише првенствено на то да ли може да дође до кратког прекида у протоку, већ на то да ли чисте савести сматра да је одведена крв још увек део његовог крвотока (Гал. 6:5).

Шта је с индукованом хемодилуцијом? Неки хирурзи верују да је корисно да се током операције пацијентова крв разреди. Тако они на почетку операције усмере нешто крви у складишне врећице изван пацијентовог тела и замене је бескрвним течностима; касније се пусти да крв тече из врећица назад у пацијента. Пошто хришћани не допуштају да се њихова крв складишти, неки лекари су адаптирали овај поступак, средивши опрему у облику кружног тока који је стално повезан с пацијентовим крвотоком. Неки хришћани то прихватају, други одбијају. И опет, сваки појединац мора одлучити да ли би он сматрао да је одвођење крви у такав кружни ток хемодилуције слично току кроз машину срце-плућа, или би мислио да је то крв која је изашла из њега и зато треба да се пролије.

Задњи пример употребе аутологне крви укључује обнављање и поновно коришћење крви током операције. Користи се опрема која извлачи крв из ране, пумпа је кроз филтер (да се одстране угрушци или остаци) или центрифугу (да се уклоне течности), и затим се усмерава назад у пацијента. Многи хришћани су веома заинтересовани да ли у таквом коришћењу можда постоји неки кратак прекид тока крви. Ипак, као што је споменуто, у библијском смислу, више треба бити заинтересован за то да ли је крв која је истекла у хируршку рану још увек део те особе. Да ли чињеница да је крв истекла из њеног крвотока у рану значи да је треба ’пролити‘, попут крви споменуте у Левитској 17:13? Ако неко верује у то, он ће вероватно одбити да дозволи такво искоришћавање крви. Па ипак, други хришћанин (који такође не би допустио да крв истекне из њега, да неко време буде ускладиштена и касније враћена у њега) може закључити да кружни ток са обнављањем из места операције и даљња реинфузија не би повредили његову школовану савест.

Као што можемо видети, постоји све већа разноликост опреме или техника које укључују аутологну крв. Ми не можемо и не треба да покушавамо да коментаришемо о свакој варијацији. Кад је суочен с питањем на овом подручју, сваки хришћанин је одговоран да сазна детаље од медицинског особља и да затим донесе личну одлуку.

Премда је овде било доста речено о медицинским аспектима, оно што је од највеће важности јесу религиозна питања. Док хришћанин решава било које сумње или питања око медицинских поступака који укључују крв, оно што треба да буде доминантно јесте да он треба да испољава веру, да поштује Божју заповест да се ’чува крви‘, и да задржи добру савест. Зашто? Зато што најосновнији начин на који се животи могу спасти помоћу крви није путем медицинске технологије, већ путем спасоносне моћи Христове крви. Апостол Павле је написао: „У њему ми имамо избављење крвљу његовом“ (Еф. 1:7; Откр. 7:14, 17). Премда савремена медицина можда може да нам помогне да за извесно време продужимо наш живот, сигурно не бисмо желели да продужимо наш садашњи живот тиме што бисмо учинили нешто што би повредило нашу хришћанску савест или што се не би свиђало нашем Даваоцу живота (Мат. 16:25; 1. Тим. 1:18, 19).

[Фусноте]

[Слика на 4. страни]

Код апарата срце-плућа, кружни ток укључује: (1) цеви од пацијентовог крвотока; (2) пумпе за усисавање сакупљене крви; (3) мехур за оксигенацију; (4) хемофилтер од фибергласа; (5) главну ротациону пумпу; (6) повратну цев до пацијентовог крвотока.