Шта кажу докази

ЗАМИСЛИТЕ да се налазите на једном удаљеном, пустом острву. Док корачате плажом, наилазите на једну стену на којој је урезано „Џон 1800“. Да ли бисте рекли да је натпис настао деловањем ветра и таласа, будући да је острво удаљено и пусто? Наравно да не бисте! Сигурно га је неко написао. Зашто се то може рећи? Као прво, низ слова и бројева, без обзира на ком је језику, не појављује се сам од себе. Као друго, тај натпис садржи информацију која има смисла, што значи да њен извор поседује разум.

Сваки дан се сусрећемо са информацијама које се појављују у разним облицима. На пример, оне могу бити записане Брајевим писмом или словима неког алфабета. Ту су и дијаграми, музичке ноте, говор, гестови као и радио сигнали и компјутерски програми који користе бинарни код, у ком се подаци записују цифрама 0 и 1. Носилац информације може бити дословно све — почев од светлосних и радио таласа, па све до папира и слично. Који год да је начин преношења информација у питању, људи увек повезују смисаоне информације са интелигенцијом, али занимљиво је да ту логику не прихватају када је реч о живој ћелији. Еволуционисти тврде да су информације тек тако доспеле у ћелију или да су се некако саме уписале. Али да ли је заиста тако? Погледајте шта кажу докази.

Може ли се нека сложена информација сама исписати?

У практично свим живим ћелијама нашег тела налази се чудесан молекул назван дезоксирибонуклеинска киселина, скраћено ДНК. Тај молекул се састоји од два дуга низа који су увијени један око другог и тако образују двојну спиралу. За њега се може рећи да је упутство, то јест програм који управља настајањем, растом, обновом и одржавањем у животу билиона ћелија од којих се састоји наше тело. Градивни елементи који сачињавају ДНК називају се нуклеотиди. Постоје четири нуклеотида: аденин (А), цитозин (Ц), гуанин (Г) и тимин (Т). Попут слова азбуке, они се могу комбиновати на многе начине и образовати „реченице“, то јест упутства која управљају репликацијом ДНК и другим процесима у ћелији.

Пакет свих информација које се налазе у ДНК назива се геном. Неки делови „реченице“ ваше ДНК типични су само за вас, будући да она садржи наследне информације као што су боја очију, боја коже, облик носа и тако даље. Једноставно речено, геном се може упоредити са огромном библиотеком пуном упутстава која се односе на изглед вашег тела, а крајњи продукт сте ви.

Колика је та „библиотека“? У њој се налази око три милијарде „слова“, то јест нуклеотида (база). Ако би се то пребацило на папир, онда би, према Пројекту људског генома, та „слова“ испунила 200 телефонских именика од којих би сваки имао 1 000 страница.

Ове чињенице нас можда подсећају на предивну молитву која је записана пре око 3 000 година. Она се налази у Библији, у Псалму 139:16 и гласи: „Очи су твоје виделе док сам заметак био, у књизи су твојој сви делови његови били записани.“ Наравно, у овом стиху писац се није бавио научним чињеницама, већ је једноставним језиком изнео невероватно тачан концепт који илуструје Божју огромну моћ и интелигенцију. Колико је то само другачије од других древних записа, који су пуни митологије и сујеверја!

Ко је саставио ДНК „библиотеку“?

Ако нам разум каже да иза натписа „Џон 1800“ који је урезан у стену мора стајати интелигентан извор, зар се исто не може рећи и за далеко комплексније и смисаоније информације које се налазе у ДНК? На крају крајева, информација је информација, без обзира где и на чему се налази. Доналд Е. Џонсон, доктор наука из рачунарства и хемије, каже да закони хемије и физике не могу „уписати“ информације у ДНК нити могу развити системе који ће процесуирати те информације. Поред тога, логично је да што су неке информације комплексније, то интелигентнији извор стоји иза њих. И дете може написати „Џон 1800“, али само надљудски ум може написати ко̂д живота. Осим тога, ’што више сазнајемо о животним процесима, то више увиђамо колико су они сложени‘, наводи се у часопису Nature.

Рећи да је комплексна библиотека информација у ДНК настала неким пуким случајем или неконтролисаним процесима сукоби се с људским разумом и искуством.a Таква вера равна је апсурду.

Настојећи да уклоне Бога из целокупне слике, еволуционисти су повремено изводили закључке који су се с временом показали погрешним. На пример, осмотрите њихово гледиште о томе да је 98 посто нашег генома „отпад“, то јест да је у питању библиотека крцата милионима бескорисних књига.

Да ли је заиста у питању „отпад“?

Биолози су дуго сматрали да ДНК представља упутство за производњу протеина и ништа више. Међутим, с временом се увидело да само два посто генома кодира протеине. Шта је сврха осталих 98 посто некодирајуће ДНК? Та је мистерија „одмах окарактерисана као отпад еволуције“, примећује Џон Матик, професор молекуларне биологије на Универзитету Квинсленд у Аустралији.

Сматра се да је еволуциониста Сусуму Оно сковао термин „отпадна“ ДНК. У свом чланку „Превише ’отпадне‘ ДНК у нашем геному“, написао је да 98 посто ДНК представља „неуспеле експерименте природе“. Затим је додао: „Земља је пуна фосилних остатака изумрлих врста, па зар се треба чудити што наш геном садржи остатке гена тих истих изумрлих врста?“

Како је тај концепт о „отпадној“ ДНК утицао на генетска истраживања? Војћех Макаловски, доктор наука из области молекуларне биологије, рекао је да је такво размишљање „одвратило главну струју научника од изучавања ДНК која се не кодира [’отпадне‘ ДНК]“. Изузетак је мали број научника који су „по цену да буду исмевани истраживали непопуларна подручја. Захваљујући њима, гледиште о ’отпадној‘ ДНК... почело је да се мења почетком 1990-их“. Сада, по његовом мишљењу, оно што се некад сматрало отпадом, биолози уопште узев сматрају „геномском ризницом“.

Према Матиковом мишљењу, теорија о „отпадној“ ДНК јесте класичан пример научне традиције да се „спречи рад на објективној анализи чињеница“. „Непризнавање до чега све то може довести,“ каже он, „лако може постати једна од највећих грешака у историји молекуларне биологије.“ Јасно је да се научне истине морају темељити на доказима, а не на популарности. С обзиром да је то тако, шта недавно откривени докази показују о улози „отпадне“ ДНК?

Која је функција „отпада“

На пример, фабрика аутомобила користи машине за производњу ауто-делова. Те делове можемо упоредити с протеинима у ћелији. Фабрици су такође потребни и механизми и системи који ће корак по корак састављати те делове и контролисати производњу. Исто се може рећи за оно што се дешава у ћелији. А баш ту, кажу научници, долази до изражаја „отпадна“ ДНК. Она својим великим делом садржи упутство за групу комплексних молекула званих регулаторне РНК (рибонуклеинска киселина), а оне имају важну улогу у настајању, развитку и функционисању ћелија.b „Само постојање ових необичних молекула показује да је наше познавање чак и најосновнијих ствари... невероватно наивно“, каже за часопис Nature доктор наука из области биоматематике, Џошуа Плоткин.

Да би успешно пословала, једна фабрика мора имати ефикасне комуникационе системе. Исто важи и за ћелије. Тони Посон, доктор наука из области цитологије, који предаје на Универзитету у Торонту, објашњава: „Пренос информација у ћелијама одвија се путем информационих мрежа, а не неким одвојеним и једноставним маршрутама“, тако да је цео тај процес „неупоредиво комплекснији“ него што се раније мислило. Заиста, као што је то један генетичар са Универзитета Принстон рекао, „многи механизми и принципи који управљају међућелијским и унутарћелијским процесима још увек су мистерија“.

Свако ново откриће у вези с ћелијама показује већи степен уређености и сложености. Зашто се онда многи још увек држе идеје да су живот и најкомпликованији откривени информациони систем, о ком је било речи, настали случајним процесима еволуције?

[Фусноте]

[Оквир на 5. страни]

КОЛИКО ЈЕ ДУГАЧКА ДНК?

Када би се ДНК из једне ћелије развукла била би дугачка око два метра. Када би се издвојиле све ДНК из билиона ћелија којих има у нашем телу и ако би се на крајевима надовезале, онда би, према неким проценама, могле покрити растојање до сунца и назад до земље скоро 670 пута. Ако би се путовало брзином светлости та раздаљина би се прешла за око 185 сати.