Ти можеш пробити те баријере!
ЏАМБО-ЏЕТ може сместити стотине путника и тоне терета. Како тако тежак авион може узлетети? Једноставно, помоћу узгона.
Кад авион убрзава пистом, ветар налеће изнад и испод закривљених крила. То производи вертикалну силу названу узгон. Када је произведено довољно узгона, летилица се може одлепити од земље и полетети. Наравно, преоптерећен авион не може произвести довољно узгона да би полетео.
Ми такође можемо постати преоптерећени. Вековима пре, краљ Давид је рекао да су му његове грешке ’отежале као тешко бреме‘ (Псалам 38:5). Исто тако, Исус Христ је упозорио на оптерећеност животним бригама (Лука 21:34). Негативне мисли и осећања могу нас оптеретити до те мере да можда изгледа тешко „узлетети“. Да ли си и ти оптерећен на тај начин? Или да ли доживљаваш неке баријере у твом даљњем духовном развоју? Ако је тако, шта може бити од помоћи?
Да ли ти је досадно?
Досада — данашња уобичајена жалба — може постати ментална баријера, чак и за неке од Јеховиног народа. Млади нарочито нагињу ка томе да одбацују неке активности као досадне. Да ли понекад имаш такав осећај у вези с хришћанским састанцима? Ако је то случај, шта можеш учинити да твоје присуствовање састанку буде стимулативно?
Бити укључен у састанке јесте кључ. Павле је писао младом човеку Тимотеју: „Увежбај се у побожности. Јер телесно вежбање за мало је корисно, а побожност је корисна за све, имајући обећање садашњега и будућега живота“ (1. Тимотеју 4:7, 8). Књига о физичкој оспособљености била би досадна и од ограничене вредности ако не бисмо у потпуности следили препоручене вежбе. Хришћански састанци креирани су тако да вежбају наш ум а то ће бити случај ако се припремамо и учествујемо. Ово учешће састанке ће учинити кориснијим и интересантнијим.
У том погледу, млада хришћанка по имену Мара рекла је: „Ако се не припремим за састанке, не уживам у њима. Међутим, када се унапред припремим, мој ум и срце су способнији за прихватање. Састанци постају смисаонији и једва чекам да коментаришем.“
Учити да слушаш такође ће помоћи. Слушање добре музике је лако и истог трена је пријатно. Али нису све сатисфакције тренутне. Ми добијамо сатисфакцију из програма на састанку само кад пажљиво слушамо оно што се говори. Хришћанка по имену Рејчел примећује: „Када говорник није живахан, потребно је да се јако концентришем. За мене је правило: ’Мање занимљив говор, већа потреба да се концентришем‘... Посебну пажњу обраћам стиховима, покушавајући да из њих извучем што је више могуће.“ Попут Рејчел, потребно је да дисциплинујемо себе да бисмо слушали. Књига Пословица каже: „Слушај, сине, наук мој, к моме разуму ухо своје пригни“ (Пословице 5:1).
Извесне информације које се износе на састанцима могу се донекле понављати. То је неопходно! Свим Божјим слугама су потребне опомене. Несавршеном телу, с његовим ћудљивим склоностима и мањкавим памћењем, потребна је сва помоћ коју може добити. Апостол Петар ’није престајао да једнако опомиње сувернике иако су то знали и били утврђени у истини‘ (2. Петрова 1:12). Исус је такође објаснио да је „сваки књижевник... сличан домаћину који вади из ризнице своје и нове и старе ствари“ (Матеј 13:52). Према томе, иако се на нашим састанцима износе познате библијске мисли, или „старе ствари“, увек постоје неке „нове“ које нас одушевљавају.
Одлучност да у потпуности искористимо састанке може довести до правог духовног узгона. „Срећни су они који су свесни своје духовне потребе [они који преклињу за дух]“, рекао је Исус (Матеј 5:3, фуснота у NW). Такав став према здравој духовној храни која се обезбеђује на састанцима отклониће досаду (Матеј 24:45-47).
Да ли си обесхрабрен лошим примером?
Да ли си био узнемирен понашањем некога у твојој скупштини? Можда се питаш: ’Како може брат да се тако понаша и да још увек има добар углед?‘ Такве мисли могу деловати као ментална баријера, ослепљујући нас за вредност угодног друштва које можемо имати с Божјим народом (Псалам 133:1).
Можда су неки чланови скупштине у Колосима имали сличан проблем. Павле их је подстицао: „Сносите један другога и опраштајте један другоме, ако има ко жалбу на кога“ (Колошанима 3:13). Павле је признао да су се неки хришћани у Колосима понашали можда лоше и да су тако можда другима пружили истински разлог за жалбу. Зато не треба да будемо прекомерно изненађени ако некима од наше браће и сестара с времена на време недостају неке хришћанске особине. Исус је дао здрав савет о изравнавању озбиљних тешкоћа (Матеј 5:23, 24; 18:15-17). Али, најчешће можемо само подносити ограничења суверника и опраштати им (1. Петрова 4:8). У ствари, такав приступ може бити за наше властито добро и за добро других. Зашто је то тако?
„Спор на гнев је који је разуман, и понос му је увреду заборавити“, кажу Пословице 19:11. Колико је много боље опростити него дозволити гневу и озлојеђености да нас затрују! Салвадор, један старешина познат по свом духу пуном љубави, рекао је: „Када се браћа лоше опходе према мени или кажу нешто нељубазно, питам се: ’Како могу помоћи свом брату? Како могу избећи да изгубим драгоцен однос с њим?‘ Увек сам свестан тога колико је лако рећи погрешну ствар. Ако неко говори непромишљено, за њега би идеална ситуација била да избрише оно што је рекао и да све почне из почетка. Али то је немогуће, тако да ја преузимам следећи најбољи корак и игноришем коментар. Ја то само приписујем експлозији несавршеног тела пре него одразу праве личности мог брата.“
Можда сматраш да је ово много лакше рећи него учинити. Али много зависи од начина на који усмеравамо наше размишљање. „Што је год љубазно... то мислите“, саветовао је Павле (Филипљанима 4:8). „Љубазно“ дословно значи „изазивање наклоности“. Јехова жели да узимамо у обзир оно што је добро у људима, да се усмеримо на оно што изазива наклоност уместо озлојеђеност. Он нам је сам пружио највећи пример у том погледу. Псалмиста нас подсећа на то говорећи: „Ако би ти, Господе, безакоња памтио, Господе, ко би могао опстојати?“ (Псалам 103:12; 130:3).
Истина, понашање браће повремено може бити разочаравајуће, али огромна већина наших суобожавалаца су сјајни примери хришћанског живљења. Ако то упамтимо, попут Давида бићемо срећни да ’хвалимо Господа гласно устима својим, да га славимо усред народа‘ (Псалам 109:30).
Да ли бити Сведок изгледа толико тешко?
Нажалост, због једне друге менталне баријере, неки још увек нису почели да хвале Јехову. Многи људи који нису Јеховини сведоци одговорно се брину за своју породицу и чак подупиру своју супругу у хришћанској служби. Они су пријатељски настројени и можда се интересују за скупштину, али се уздржавају од тога да постану предане Божје слуге. Шта их спречава?
Један проблем може бити тај да ти мужеви примећују да су њихове жене запослене теократским активностима и сматрају да бити Сведок захтева превише. Или се можда плаше да никада неће моћи да учествују у делу проповедања од куће до куће. С њихове тачке гледишта, изгледа да одговорности засењују благослове. Зашто та ментална баријера? Многи студенти Библије постепено уче и примењују истину. Али мужеви који нису у вери често су веома свесни свих хришћанских одговорности пре него што изграде мотивацију да их прихвате.
Мануел, који је био у тој ситуацији, објашњава: „Око десет година, пратио сам своју супругу на већим скуповима и на састанцима. Да будем искрен, више сам волео друштво Сведока од друштва људи из света и био сам срећан да им помогнем када сам могао. Био сам импресиониран љубављу која је преовладавала међу њима. Али замисао да идем од куће до куће за мене је била велика препрека и плашио сам се да би ме моји сарадници могли исмејавати.
„Моја супруга је била веома стрпљива са мном и никада није покушавала да ме присили да проучавам Библију. И она и деца углавном су ми ’проповедали‘ својим добрим примером. Хосе, један старешина у скупштини, посебно се интересовао за мене. Мислим да ме је његово охрабрење коначно подстакло да почнем с озбиљним проучавањем. Након крштења, схватио сам да су пре него било шта друго ове препреке биле у мом властитом уму. Када сам једном одлучио да служим Јехови, осетио сам његову помоћ у савладавању мојих страхова.“
Како супруге и хришћанске старешине могу помоћи мужевима попут Мануела да савладају своју менталну баријеру? Библијски студиј може изградити цењење и жељу да се врши Божја воља. Заиста, многострано духовно спознање јесте основа за вежбање вере и поседовање поуздања у наду која је пред нама (Римљанима 15:13).
Шта ће охрабрити такве мужеве да прихвате библијски студиј? Често, пријатељство с неким братом у скупштини који је пун разумевања може бити одлучујући фактор. Можда би старешина или други искусан брат могао упознати мужа. Када је једном успостављен добар однос, све што је можда потребно јесте да се неко понуди да проучава с њим (1. Коринћанима 9:19-23). У међувремену, дискретна хришћанска супруга може делити духовне залогаје са својим супругом који није у вери, схватајући да он вероватно неће одговорити на притисак (Пословице 19:14).
Као што је Мануел сазнао кроз искуство, када особа једном стекне духовну снагу, препреке попут планина постају попут кртичњака. Јехова ојачава оне који желе да му служе (Исаија 40:29-31). Кроз Божју снагу и уз подршку зрелих Сведока, баријере могу бити уклоњене. Рад од куће до куће може тако постати мање обесхрабрујућ а сарадници мање застрашујући, док служба целом душом постаје привлачнија (Исаија 51:12; Римљанима 10:10).
Одржавање темпа
Могуће је пробити баријере као што су ове три које смо размотрили. Када авион полеће, од мотора се нормално очекује максимум снаге а од посаде авиона неподељена пажња. Током узлетања, мотори гутају знатно више горива него током било ког другог дела лета. Слично томе, отети се негативним мислима и осећањима захтева максимум напора и концентрације. Почетак може бити најтежа фаза, с обзиром да напредак постаје лакши када се једном стекне темпо. (Упореди с 2. Петровом 1:10.)
Стални напредак одржава се тиме што се без одлагања пази на библијско охрабрење (Псалам 119:60). Можемо бити сигурни да ће скупштина желети да помогне (Галатима 6:2). Међутим, оно што је најважније од свега јесте подршка Јехове Бога. Као што је Давид рекао: „благословен Јехова, који свакодневно носи терет за нас“ (Псалам 68:19, NW). Када растеретимо себе у молитви, наш терет постаје лакши.
С временом, авион оставља за собом кишовити сиви свет, пролази кроз наслаге облака и лети у небо пуно блиставог сунчевог сјаја. Ми такође можемо за собом оставити негативне мисли. Уз божанску помоћ можемо, такорећи, пробити наслаге облака и уживати у блиставој, срећној атмосфери Јеховине светске породице обожавалаца.
[Слике на 23. страни]
Уз Јеховину помоћ, можемо пробити менталне баријере