„Ако сагреши брат твој, иди и покарај га насамо. Ако те послуша, добио си брата свога. Ако те не послуша, узми са собом још једнога или двојицу, да се све сврши према речима два или три сведока. Ако ли ни њих не послуша, кажи цркви; а ако не послуша ни цркве, да ти буде као паганац и цариник“ (Матеј 18:15-17).

Ако та ствар није могла да се реши, требало је да буде изнесена пред скупштину. У почетку, то је значило јеврејске старешине а касније, старешине хришћанске скупштине. Непокајнички преступник можда је морао да буде избачен из хришћанске скупштине. То је оно на шта се мислило сматрањем те особе као ’паганца и цариника’, појединаца од којих су се Јевреји држали на дистанци. Тај озбиљан корак није могао да предузме икоји хришћанин као појединац. Наименоване старешине, које представљају скупштину, једини су који су овлашћени да предузму такву акцију. (Упореди 1. Коринћанима 5:13.)

Могућност да непокајнички преступник буде искључен показује да се Матеј 18:15-17 не односи на мање несугласице. Исус је указивао на озбиљне увреде, али ипак такве врсте које би се могле решити између само два појединца којих се то тиче. На пример, увреда би могла бити клеветање, што озбиљно повређује репутацију жртве. Или би се то могло односити на финансијске ствари, јер наредни стихови садрже Исусову илустрацију о немилосрдном робу коме је опроштен велики дуг (Матеј 18:23-35). Зајам који није отплаћен у додељено време могао би да буде само пролазна потешкоћа која би се лако могла решити између та два појединца. Али то би могло постати озбиљан грех, наиме, крађа, ако онај који је узео зајам тврдоглаво одбија да отплати оно што дугује.

Други греси не могу једноставно бити решени између два хришћанина. Под Мојсијевим законом, озбиљни греси требало је да буду извештени (Левитик 5:1; Пословице 29:24). Слично томе, велики греси који укључују чистоћу скупштине морају бити извештени хришћанским старешинама.

Међутим, већина случајева трвења међу хришћанима не потпада под овај поступак.