Следи надмашујући пут љубави
ЈЕХОВА БОГ је оличење љубави (1. Јованова 4:8). Његов Син, Исус Христ, рекао је да треба да волимо Бога и свог ближњег (Матеј 22:37-40). Да, Бог управља целим свемиром на темељу тог својства! Зато за вечни живот било где, морамо следити пут љубави!
Бог је показао љубав према нацији Израел, али је касније одбацио ту организацију због неверности. Након тога је идентификовао скупштину Исусових ученика као своју нову организацију. Како? Посебним манифестацијама светог духа који их је оспособио да говоре језицима и да проричу. Зато су, на Пентекост 33. н. е., 3 000 Јевреја и прозелита постали верници и напустили стару организацију у корист Божје нове (Дела апостола 2:1-41). Будући да су дарови духа након тога били давани преко Исусових апостола, такве манифестације су престале њиховом смрћу (Дела апостола 8:5-18; 19:1-6). Али, до тада су дарови доказали да је Божја наклоност била на духовном Израелу (Галатима 6:16).
Чуда која су била последица дарова духа била су корисна. Међутим, испољавање љубави или несебичне бриге за друге важније је него поседовати дарове духа. Апостол Павле је то показао у свом првом писму Коринћанима (cca 55. н. е.). У њему је говорио о љубави као о ’надмашујућем путу‘ (1. Коринћанима 12:31, NW). Тај пут се разматра у 13. поглављу 1. Коринћанима.
Без љубави, ништа смо
Павле је расправљао: „Ако говорим језицима људским и анђеоским а немам љубави, постао сам месинг који јечи или цимбал који звечи“ (1. Коринћанима 13:1, „NW“). Без љубави, говорити духом даним људским језиком или небеским анђеоским језиком не би значило ништа. Павле је више волео рећи пет изграђујућих речи него десет хиљада речи на језику који људи не разумеју (1. Коринћанима 14:19). Особа без љубави била би као „месинг који јечи“ — бучан, додијавајући гонг — или као немелодични ’цимбал који звечи‘. Говорење језицима у коме нема љубави није био умирујућ, духовно изграђујућ начин да се слави Бог и помогне његовом народу. Данас показујемо љубав употребљавајући разумљив говор у хришћанској служби.
Апостол је затим рекао: „Ако имам дар прорицања и упознат сам са свим светим тајнама и свим спознањем, и ако имам сву веру да и горе премештам, а немам љубави, ништа сам“ (1. Коринћанима 13:2, „NW“). Чудесно прорицање, посебно схватање светих тајни и духом дано спознање могу користити другима али не онима који поседују такве дарове ако обдарени немају љубави. Павле је употребио посебно разумевање светих тајни да помогне другима, а дар спознања омогућио му је да предскаже преживљавање жртава бродолома (Дела апостола 27:20-44; 1. Коринћанима 4:1, 2). Ипак, да је имао ’све спознање и сву веру‘ а није имао љубави, у Јеховиним очима био би ништа.
Данас Јеховин дух омогућава његовим Сведоцима да разумеју библијска пророчанства и свете тајне и води их у преношењу таквог спознања другима (Јоел 2:28, 29). Дух такође производи веру која је потребна да се пређу препреке као горе (Матеј 17:20). Пошто дух чини те ствари, погрешно је због њих тражити личну славу. Ми ништа не значимо уколико не чинимо ствари на Божју славу и с љубављу према њему и ближњима (Галатима 5:6).
Нема користи од жртава без љубави
Павле је рекао: „Ако дам сав свој иметак да нахраним друге, и ако предам своје тело, да се хвалим, а немам љубави, уопште ми не користи“ (1. Коринћанима 13:3, „NW“). Без љубави, Павле не би имао користи да је све што је поседовао дао да нахрани друге. Бог нас награђује за љубав која стоји иза наших дарова, а не за материјалну вредност или зато што тражимо славу као даваоци, попут лажљивог Ананије и Сафире (Дела апостола 5:1-11). Павле је оставио сјајан пример дајући од себе с пуно љубави у вези с акцијом помоћи за вернике у Јудеји (1. Коринћанима 16:1-4; 2. Коринћанима 8:1-24; 9:7).
Чак и мученичка смрт као сведока за истину, без љубави Богу не значи ништа (Пословице 25:27). Исус је говорио о својој жртви, али се није хвалио у вези с тим. Уместо да се хвали, спремно је дао себе из љубави (Марко 10:45; Ефесцима 5:2; Јеврејима 10:5-10). Његова духовна браћа ’приносе своја тела као живу жртву‘ у Божјој служби, не у мучеништву којим славе себе него на неспектакуларне начине који славе Јехову и показују њихову љубав према њему (Римљанима 12:1, 2, NW).
Неки начини на које ће нас љубав подстакнути да делујемо
Павле је написао: „Љубав је дуготрпљива и доброхотна“ (1. Коринћанима 13:4а, „NW“). За многе је Божја дуготрпљивост још од Адамовог греха значила покајање које води до спасења (2. Петрова 3:9, 15). Ако имамо љубави, стрпљиво ћемо поучавати друге истини. Избегаваћемо емоционалне изливе и бићемо обазриви и опраштаћемо (Матеј 18:21, 22). Љубав је и доброхотна, и ми смо привучени Богу због његове доброхотности. Доброхотност, плод његовог духа, спречава нас да од других захтевамо више него што он захтева од нас (Ефесцима 4:32). Љубав нас чак чини доброхотнима према незахвалним људима (Лука 6:35).
Павле је додао: „Љубав није љубоморна, не хваста се, не надима се“ (1. Коринћанима 13:4б, „NW“). Љубомора је дело тела које ће искључити особу из Божјег Краљевства (Галатима 5:19-21). Љубав нас спречава да будемо љубоморни ради ствари или повољних околности друге особе. Ако она прими службену предност коју смо ми желели, љубав ће нас подстакнути да се радујемо с њом, дајемо јој своју подршку и захваљујемо Богу да може бити употребљена на корист скупштине.
Пошто се љубав „не хваста“, не подстиче нас да се хвалимо у вези онога што нам Бог допушта да учинимо у његовој служби. Неки су се Коринћани хвалили као да су дарови духа потекли од њих, али дарови су били од Бога, као што су и предности у његовој данашњој организацији. Дакле, уместо да се хвалимо у вези нашег положаја у Божјој организацији, чувајмо се да не паднемо (1. Коринћанима 1:31; 4:7; 10:12). Љубав се „не надима“, али ум особе без љубави може бити надут самоважношћу. Особе пуне љубави не осећају се супериорно у односу на друге (1. Коринћанима 4:18, 19; Галатима 6:3).
Није непристојна, себична, увредљива
Љубав се „не понаша... непристојно, не тражи своје властите користи, не раздражује се“ (1. Коринћанима 13:5а, „NW“). Она унапређује добре манире, Богу одано владање, поштовање према ауторитету и пристојно понашање на хришћанским састанцима (Ефесцима 5:3-5; 1. Коринћанима 11:17-34; 14:40; упореди Јуда 4, 8-10). Будући да љубав проузрокује да се свако осећа потребним, попут свих делова људског тела, скупштина пуна љубави место је мира и уточишта (1. Коринћанима 12:22-25). Уместо да себично „тражи своје властите користи“, љубав проузрокује да жртвујемо понекад своја права и показујемо занимање за друге и њихову добробит (Филипљанима 2:1-4). Љубав нас подстиче да ’постанемо све свим врстама људи, да бисмо могли спасти неке‘ својом службом (1. Коринћанима 9:22, 23, NW).
Љубав се „не раздражује“. Изливи гнева су дела грешног тела, али љубав проузрокује да смо „спори на срџбу“ (Јаков 1:19, NW; Галатима 5:19, 20). Чак и ако се оправдано разгневимо, љубав нам не дозвољава да останемо раздражени, и тиме дамо места Ђаволу (Ефесцима 4:26, 27). Нарочито старешине морају избегавати гнев ако суверници пропусте да примене неки савет.
Павле је о љубави рекао и ово: „Не рачуна увреде“ (1. Коринћанима 13:5б, „NW“). Љубав не води попис неправди, попут одредница у књизи пословања. Она види добро у суверницима и не освећује се за стварне или замишљене неправде (Пословице 20:22; 24:29; 25:21, 22). Љубав нам помаже да ’тежимо за стварима које доприносе миру‘ (Римљанима 14:19, NW). Павле и Барнаба имали су препирку и различитим су путевима наставили у Божјој служби, али љубав је залечила јаз и одвратила их од тога да не опросте (Левитик 19:17, 18; Дела апостола 15:36-41).
Наклоњена праведности и истини
С обзиром на љубав, Павле надаље каже: „Не радује се над неправедношћу, а радује се с истином“ (1. Коринћанима 13:6, „NW“). Неки толико уживају у неправедности да „не би спавати могли ако зло не чине“ (Пословице 4:16). Али у Божјој организацији ми се не такмичимо један с другим нити се радујемо ако неког грех ухвати у замку (Пословице 17:5; 24:17, 18). Да је у коринтској скупштини било довољно љубави према Богу и праведности, тамо се не би толерисао неморал (1. Коринћанима 5:1-13). Између осталог, љубав према праведности спречава нас да уживамо у телевизијским, филмским или позоришним приказима неправедности.
Љубав се „радује... с истином“. Овде је истина доведена у контраст с неправедношћу. То очигледно значи да љубав проузрокује да се радујемо због утицаја за праведност који истина има на људе. Ми налазимо радост у стварима које изграђују људе и које унапређују ствар истине и праведности. Љубав нас спречава да говоримо лажи, даје нам радост кад се честит докаже као недужан и проузрокује да се радујемо у тријумфу Божје истине (Псалам 45:4).
Како љубав поступа са свиме
Настављајући своју дефиницију љубави, Павле је написао: „Све сноси, све верује, свему се нада, све подноси“ (1. Коринћанима 13:7, „NW“). ’Све сносећи‘, љубав не пропушта увреду као што добар кров не пропушта кишу. Ако нас неко увреди али затим тражи опроштење, љубав проузрокује да сносимо повреду, опраштајући особи која нас је увредила уместо да оговарамо о тим стварима. У љубави покушавамо ’добити свог брата‘ (Матеј 18:15-17; Колошанима 3:13).
Љубав ’верује свему‘ у Божјој речи и проузрокује да будемо захвални за духовну храну која нам се припрема кроз ’верног и разборитог роба‘ (Матеј 24:45-47, NW). Иако нисмо лаковерни, љубав нас спречава да имамо неверујуће срце и не дозвољава нам да приписујемо лоше мотиве суверницима (Проповедник 7:21, 22). Љубав се такође ’нада свему‘ што је забележено у Писмима, као што су истине у вези Божјег Краљевства. Подстакнути љубављу, надамо се и молимо за најбољи исход у искушавајућим ситуацијама. Љубав нас подстиче и да другима говоримо разлог за нашу наду (1. Петрова 3:15). Уз то, љубав ’све подноси‘, укључујући и грехе против нас (Пословице 10:12). Љубав према Богу помаже нам и да поднесемо прогонство и друге кушње.
Павле је додао: „Љубав никад не затаји“ (1. Коринћанима 13:8а, „NW“). Она не може завршити или подбацити више него што Јехова може. Пошто је наш вечни Бог оличење љубави, то својство неће никада престати (1. Тимотеју 1:17; 1. Јованова 4:16). Свемир ће увек бити управљан љубављу. Молимо се зато да нам Бог помогне да надвладамо себичне црте личности и да показујемо тај плод његовог духа који не подбацује (Лука 11:13).
Ствари које су требале проћи
Наглашавајући даље, Павле је написао: „Али, да ли су дарови прорицања, биће одстрањени; да ли су језици, престаће; да ли је спознање, биће одстрањено“ (1. Коринћанима 13:8б, „NW“). ’Дарови прорицања‘ омогућавали су онима који су их поседовали да изричу нова пророчанства. Иако су такви дарови прошли након што је хришћанска скупштина била утемељена као Божја организација, његова пророчанска сила никад не пролази, а његова Реч садржи све пророчанство које нам је сада потребно. Духом додељена способност говорења језицима такође је престала, а посебно спознање је „одстрањено“, као што је предсказано. Али, Јеховина потпуна Реч пружа оно што треба да знамо за спасење (Римљанима 10:8-10). Осим тога, Божји народ је испуњен његовим духом и доноси његов плод.
Павле је наставио: „Јер имамо делимично спознање и делимично проричемо; али кад стигне оно што је потпуно, оно што је делимично биће одстрањено“ (1. Коринћанима 13:9, 10, „NW“). Дарови спознања и прорицања били су непотпуни. Очигледно, таква пророчанства нису ишла у детаље, а сваки пророк је био непотпун у откривању будућности, недостајало му је савршено спознање о ономе што је прорекао. Сада, међутим, разумевање пророчанства постепено постаје потпуно. На пример, чињенице које испуњавају библијско пророчанство потврђују да је Исус 1914. примио краљевску власт над човечанством. Од тада, ми смо у ’времену краја‘ и радујемо се сталном порасту у духовном спознању и разумевању библијског пророчанства (Даниел 12:4, NW). Дакле, долазимо до савршеног спознања и „оно што је потпуно“ мора бити близу.
Највеће својство остаје
Циљајући на напредак скупштине, Павле је написао: „Кад сам био беба, говорио сам као беба, размишљао сам као беба, закључивао сам као беба; али сада кад сам постао човек, одстранио сам обележја бебе“ (1. Коринћанима 13:11, „NW“). Будући да беба делује на темељу ограниченог спознања и телесног развоја, може се љуљати тамо-амо, као љуљање у колевци. Али, човек је физички далеко развијенији, има веће спознање и обично се не може лако љуљати. Он је уклонио мисли, ставове и методе из детињства. Слично томе, након што је Божја земаљска организација прерасла своје детињство, Он је закључио да јој не требају дарови духа у облику пророчанства, језика̂ и спознања. Иако данашњи чланови скупштине, која је сада у својој старости, такође не осећају потребу за таквим даровима, они су радосни да служе Богу под вођством његовог духа.
Павле је додао: „Јер сада видимо у нејасном обрису посредством металног огледала, а тада ће то бити лицем у лице. Сада знам делимично, а тада ћу знати тачно, тако како сам ја тачно спознат“ (1. Коринћанима 13:12, „NW“). Током детињства скупштине, није било Божје време да открије одређене ствари. Зато су видели у нејасном обрису, као да су хришћани гледали у метално огледало које нема површину са добрим својством одражавања (Дела апостола 1:6, 7). Али, ми смо прешли нејасан поглед. Испуњење пророчанстава и предоџби јасно је видљиво, јер ово је Божје време откривења (Псалам 97:11; Данијел 2:28). Иако је са̂м Павле познавао Бога, врхунац спознања о Јехови и најприснији однос с Њим доћи ће кад апостол буде ускрснут у небески живот, и тако прими пуну награду свог хришћанског пута.
Закључујући свој сажетак о љубави, Павле је написао: „Сада, међутим, остаје вера, нада, љубав, то троје; али највећа од њих је љубав“ (1. Коринћанима 13:13, „NW“). Упркос одсутности чудотворних дарова духа, скупштина сада има потпуније спознање и разлог за богатију веру, наду и љубав. Она има веру да је све што је Бог обећао поуздано као да се већ испунило (Јеврејима 11:1). Обележја вере завршиће кад ствари предсказане у Божјој речи буду остварене. Видови наде престаће кад видимо ствари којима смо се надали. Али љубав ће остати заувек. Зато, нека сви Јеховини сведоци наставе да следе надмашујући пут љубави.