Када ће злостављања да престану?

КОЛИКО већ дуго у историји човечанства трају злостављања жене? Према неким списима нпр. из раздобља око 2500 пре н.е. а за које се претпоставља да су најранији писани закон, мужевима је било дозвољено да туку своје жене.

Године 1700. пре н.е. Хамураби — пагански краљ Вавилона, разрадио је познати Хамурабијев законик који је садржавао скоро 300 законских прописа помоћу којих је мушкарац владао. Законик је службено одредио да жена буде у потпуној подложности свом мужу који је имао законско право да изврши казну над њом за било који прекршај.

За време Римског царства, расположиви римски Законик патријархата је садржавао: „Ако ухватите жену у прељуби, можете је слободно казнити смрћу, али ако ви почините прељубу или неморал, жена се несме усудити да стави ни прст на вас, нити закон то дозвољава.“

Приручник о браку који је написан у 15. веку н.е. саветује мужеве који су видели своје жене да су починиле прекршај „да им прво запрете и престраше их“, и тада „подигну батину и прописно их истуку.“

У Енглеској, у 19. веку, законодавци су покушали да смање патње жена тако што су законски одредили величину прута. Досетили су се нечег, што је касније постало познато као закон палца, којим се дозвољавало мужу да туче жену прутом „не дебљим од његовог палца.“

Иако у многим земљама данас, мужеви више нису заштићени законом да могу да туку своје жене, те историјске традиције још трају у многим земљама. Према Си-Би-Ес ТВ вестима, Бразил је земља у којој мужеви обожавају своје жене. Парадоксално међутим, оне су такође деградиране, злостављане, тучене и убијане без премишљања. Такво је понашаље виђено, извештај наставља, у свим срединама друштва укључујући судове где „бранећи своју част“ убица може олако проћи, нарочито ако је жртва његова жена. Дописник је рекао: „Многе убице нису примитивци, него врло образовани људи.“

’Одбранити своју част’ може бити брза смицалица због неке мање повреде мужевих правила — неприпремљена вечера на време, њен самостални излазак, добијен посао или академска титула, или случај да не „пристане на сваку врсту полног односа коју он затражи.“

Божији закон и хришћанско гледање

Божији закон јасно показује да мужеви треба да „љубе своје жене, као што је и Христ љубио Цркву . . . Мужеви су дужни да љубе своје жене као своја тела. Ко своју жену љуби, љуби самога себе, јер нико никада није мрзио своје тело; напротив брани га и негује“ (Ефесцима 5:25, 28, 29). Овај закон је изнад свих људских закона, прошлих и садашњих.

Сигурно, ниједан хришћански супруг не би могао да образложи тврдњу да још воли жену коју злоставља. Да ли би он тукао своје властито тело — чупао своју косу и ударао се шаком по лицу и телу, јер заиста себе воли? Да ли онај који туче жену слободно каже другима — члановима шире породице, пријатељима, другим хришћанима — да с времена на време туче своју жену и наноси јој физички бол, зато јер је много воли? Или, да ли прети својој жени да то ником не сме да каже? Јесу ли се деца заклела да ће чувати тајну свог оца и неће рећи осталима о његовом злостављању? Или се стиде да то учине? Зар се његова дела не косе са тврдњом да он истински воли своју жену? Узајамна љубав је нормална. Злостављање жене, није.

Напокон, ако хришћански муж туче своју жену, зар нису и све његове остале приказане хришћанске делатности узалудне у Божијим очима? Запамти да, „који задаје ударац“ није способан за предносне службе у хришћанској скупштини (1. Тимотеју 3:3; 1. Коринћанима 13:1—3; Ефесцима 5:28). Такође, извештаји показују да у овом систему ствари преовладава и стање у ком жене туку своје мужеве. Не би ли требало и тим женама упутити иста питања?

Како је важно да супрузи и супруге, у свом заједничком животу већ сада испољавају плодове духа: „љубав, радост, мир, стрпљивост, пријазност, доброту, веру, благост, самосавладавање“! (Галатима 5:22, 23, НС). Ако сада доприносимо ове плодове духа, у изгледу нам стоји обећање вечног живота у рају на Земљи где ће сви људи заједно живети у миру и љубави, заувек.

[Слика на 8. страни]

Хришћански мужеви ’воле своје жене као своје тело,’ што значи „Пребијање није дозвољено!“