Гледиште Библије

Да ли треба Сотону да кривимо за наше грехе?

ЗА ПРВИ људски грех окривљен је Сотона. Ева је рекла: „Змија ме заведе, те поједох“ (Постање 3:13). Од тада, „стара змија, која се зове ђаво и сотона“ наставља да бесни против човечанства, ’ослепљујући разум‘ људима и ’обмањујући целу земљу‘ (Откривење 12:9; 2. Коринћанима 4:4). Ниједан човек не може избећи његов притисак, али да ли то значи да се не можемо одупрети његовом утицају? И када згрешимо, да ли је увек он крив за то?

Библија објашњава да је Сотона, у ствари, завео Еву (1. Тимотеју 2:14). Она је била заведена да мисли како би кршењем Божјег закона могла доћи до божанског увида и независности (Постање 3:4, 5). С том претпоставком, она је згрешила. Ипак, Бог је њу сматрао одговорном и осудио ју је на смрт. Зашто? Зато што, иако Сотона јесте лагао, она је остала потпуно свесна Божје заповести. Она никада није била присиљена на непослушност; уместо тога, још увек је имала контролу над својим поступцима, потпуно способна да се одупре Сотонином утицају.

Одупри се Ђаволу

Могуће је да се ми људи одупремо Ђаволу. У Ефесцима 6:12, речено нам је да ’имамо да се боримо... с духовима пакости испод неба‘. Онда, јасно је да Бог очекује да се боримо против Сотониног утицаја. Али како човек може бити дорастао супарник надљудској моћи Сотоне и његових демона? Зар се од нас тражи да се боримо у неравноправној бици, у којој ћемо сигурно изгубити? Не, јер Бог нам не говори да се боримо с Ђаволом сопственим снагама. Јехова нам пружа различита средства помоћу којих се можемо одупрети Ђаволовим мамцима и изаћи као победници. Библија нам говори ко је Ђаво, како он делује и како се можемо заштитити (Јован 8:44; 2. Коринћанима 2:11; 11:14).

Како да се ’противимо Ђаволу‘

Да бисмо се одупрли Ђаволу Писмо препоручује један приступ који се састоји из два корака. Упозорени смо: „Покорите се дакле Богу. Противите се ђаволу и побећиће од вас“ (Јаков 4:7). Први корак у нашем подлагању Богу укључује послушност његовим заповестима. Наша стална свесност Божјег постојања, његове доброте, његове страхопоштовања вредне моћи и његовог ауторитета, као и његових узвишених начела, даће нам снагу да се супротстављамо Сотони. Устрајна молитва Богу такође је преко потребна (Ефесцима 6:18).

Размисли о ситуацији када је Ђаво кушао Исуса. Присећање и цитирање различитих Божјих заповести сигурно је помогло Исусу да се одупре. Када није успео да наведе Исуса на грех, Сотона га је оставио. Након те кушње, Јехова је, преко својих анђела, даље оснажио Исуса (Матеј 4:1-11). На тај начин, Исус је могао с уверењем охрабрити своје ученике да моле Бога да ’их избави од злога‘ (Матеј 6:13, NW).

То што нас Бог избавља не значи да он око нас ставља штит. Уместо тога, он нам каже да тежимо за божанским особинама, као што су истина, праведност, мир и вера. Ове особине делују као „оружје“ које нас оспособљава да се ’одржимо против лукавства ђаволскога‘ (Ефесцима 6:11, 13-18). Дакле, уз Божју помоћ је могуће осујетити Ђаволове кушње.

Други корак који се препоручује у Јакову 4:7 јесте да се ’противимо ђаволу‘. То укључује одлучно деловање, бежање од његовог штетног утицаја. Човек мора избегавати да се излаже његовој преварној моћи и одбацити материјалистичке и неморалне филозофије које толико преовладавају у данашњем свету. Такво противљење Ђаволу комбиновано са животом посвећеним угађању Богу непроцењиво је у нашој борби против Сотоне. Али јесу ли сви греси директна последица Ђаволовог утицаја?

Наша унутрашња борба

Библијски писац Јаков објашњава: „Свакога искушава његова жудња, кад га она вуче и мами. Тада, затрудневши, жудња рађа грех“ (Јаков 1:14, 15). Нажалост, не можемо потпуно надвладати наслеђене слабости и несавршеност (Римљанима 5:12). Библија каже: „Нема на земљи праведног човека који добро чини, а да никада не греши“ (Проповедник 7:20).

То не значи да су сви греси потпуно ван наше контроле. У неким случајевима, ми својим погрешним изборима навлачимо себи на врат искушења. Дакле, иако за неку погрешну жељу може бити одговорна наша лична несавршеност или Сотонин утицај, да ли ћемо је неговати или одбацити потпуно зависи од нас. Апостол Павле је прикладно написао: „Шта човек посеје оно ће и пожњети“ (Галатима 6:7).

Прихвати одговорност

Људима је често тешко да признају своје личне слабости, пропусте, мане — да, грехе (Псалам 36:2, ДК). Једна ствар која нам може помоћи да прихватимо одговорност за своје грехе јесте спознање да Бог сада не тражи да будемо савршени. „Не поступа с нама по гресима нашим, нити враћа по неправдама нашим“, изјавио је псалмиста Давид (Псалам 103:10). Иако Бог опрашта, он још увек очекује да се снажно боримо, да се дисциплинујемо против Ђаволових мамаца и наших личних склоности ка греху (1. Коринћанима 9:27).

Морамо разумети да иако Бог признаје да Ђаво може утицати на наше поступке и да сноси велики део одговорности за грешно стање човечанства, то нас не ослобађа наше личне одговорности. Зато у Римљанима 14:12 стоји: „Тако ће дакле сваки од нас дати Богу рачун за себе.“

Међутим, ако се ’гнушамо зла‘ и ’држимо се добра‘, можемо победити зло (Римљанима 12:9, 21, Ча). Прва жена, Ева, пропустила је да то учини и била је кажњена за своју непослушност; могла је да се одупре и да послуша Бога (Постање 3:16). Па ипак, Бог није занемарио улогу коју је Ђаво одиграо у њеном завођењу. Ђаво је био проклет и осуђен на коначно уништење (Постање 3:14, 15; Римљанима 16:20; Јеврејима 2:14). Ускоро више нећемо морати да се боримо против његовог злог утицаја (Откривење 20:1-3, 10).

[Извор слике на 26. страни]

Erich Lessing/Art Resource, NY