Која је сврха пророчанства?
ОНИ који тврде да су њихови различити облици обожавања откривења из надљудског извора такође признају да постоје добре и зле природне силе. Ово признање изазива следећа питања: Долази ли сваки од тих облика обожавања из доброг извора? Или су они из злог извора? Шта је од тога надахнуо прави Бог?
Права религија
Признаје се да је човечанство једна породица, а то је у складу с библијским извештајем о првобитном људском пару, Адаму и Еви. Њима се Јехова, Створитељ, објавио. Показао је Адаму и Еви њихову улогу у његовој намери и показао им како треба да га исправно обожавају. Бог је Адама учинио својим првим пророком, одговорним да божанска откривења прослеђује својој жени и њиховом потомству, то јест, читавом човечанству (1. Мојсијева 1:27—30; 2:15—17).
То је била једина религија, једини облик обожавања који је показао Јехова Бог. Он је био изражен послушношћу Божјој вољи. Нису се захтевали никакви ритуали, жртве, олтари или тајанствена прорицања.
Појављује се лажна религија
Прво супротно „откривење“ дошло је од анђела који је желео да буде обожаван. Понудио је алтернативу правој религији и навео Адама и Еву да му се придруже у побуни њиховог Створитеља. То га је учинило сотоном, Јеховиним противником. Његово „пророчанство“ имало је намеру да понуди самоопредељење и независност од Бога. Но, уместо тога, то је довело до ропства сотони и греху, а и до смрти (1. Мојсијева 3:1—19; Матеј 4:8—10; Римљанима 5:12).
Сотони су се касније придружили и други бунтовни анђели, демони. Нема сумње да су они створили разне религиозне концепте који су допринели кварењу човечанства. У време Адамовог унука Еноха „почело је да се призива Јеховино име“. Према Палестинском таргуму (арамејски превод старог завета), то је учињено на пагански начин, као део идолопоклоничког обожавања тог времена (1. Мојсијева 4:26; 6:1—8; 1. Петрова 3:19, 20; 2. Петрова 2:1—4).
Лажна религија била је избрисана у општем потопу Нојевог времена, и остало је само право обожавање какво је вршио Јеховин пророк Ноје (1. Мојсијева 6:5—9, 13; 2. Петрова 2:5). Демони су, међутим, остали и поново увели лажна пророчанстава и религиозне концепте. Навели су Нојеве потомке да увреде Јехову изградњом града Вавела као центра кривог обожавања. Али, Бог је помутио њихов језик и „расуо их је одатле по читавој земаљској површини“ (1. Мојсијева 11:1—9, НС).
Шта нам све ово говори? Сви смо ми потомци Ноја и Адама. Зато све културе имају заједничко порекло и задржале су одређени концепт о Богу као остатак сазнања које је преживело од Нојевог времена. Но, тај темељни концепт искварен је лажним религиозним представама наслеђеним од оних праотаца који су били расути из Вавела (касније обновљеног као Вавилон) по свим деловима Земље. То је видљиво по свуда раширеном празноверју о душама мртвих, обожавању предака, астролошким обичајима, враћању чаробњаштву (Данило 2:1, 2).
Сврха пророчанства
Значи ли то да се данашње религије темеље само на концептима наслеђеним из те давне прошлости? Не, сотона и демони још увек надахњују лажна пророчанства да би завели и разделили човечанство, помутили права откривења о Богу и успоставили лажне науке и религије (1. Тимојету 4:1; 1. Јованова 4:1—3; Откривење 16:13—16). Библија каже: „А било је и лажних пророка у народу, као што ће и међу вама бити лажних учитеља. Управо они ће неприметно унети разорне секте“ (2. Петрова 2:1, НС).
С друге стране, Јехова је сачувао праву религију дату у Едену. Он је пружио додатна обавештења како би повећао наше спознање о њему и нашу одговорност у извршењу његове намере. Дакле, права пророчанства обзнањују истину о Богу, његову вољу и његова морална мерила. Она појашњавају однос човека према њему како би се човечанство вратило натраг у склад са његовом намером, све до њиховог потпуног испуњења (Исаија 1:18— —20; 2:1—5; 55:8—11).
На почетку човекове побуне, Јехова је изговорио пророчанство које је пружило наду потомству Адама и Еве. Открио је да ће доћи избавитељ, „семе“, које ће уништити сотону и његово потомство (1. Мојсијева 3:15). Каснија пророчанства су помогла да се препозна обећано „семе“, односно Божји „помазаник“, и открила су да ће он одиграти главну улогу у испуњењу Божјих намера (Псалам 2:2; 45:7; Исаија 61:1).
На тај начин је првобитна сврха пророчанства била да се обзнани Божја намера и „помазаник“ или „Христ“ кроз кога ће се то и остварити. Пошто је доказано да је тај изабрани — Исус, Јеховин анђео је рекао: „Обожавај Бога; јер давање сведочанства о Исусу надахњује на прорицање (или, дух је пророчки)“ (Откривење 19:10, НС). Том изјавом су разјашњене две чињенице. Прво, ни један преносилац правог пророчанства неће захтевати да буде обожаван, јер право обожавање припада само Јехови Богу (Матеј 4:4; Јован 4:23, 24). Друго, крајњи циљ сваког правог пророчанства мора да буде разоткривање догађаја и чињеница које се односе на Исуса. Тиме се признаје кључна улога коју му је Јехова доделио у испуњењу његове намере — да се свети Његово име и да се обнови Земља и да задобије право, одговарајуће место у његовом; уређењу ствари (Јован 14:6; Колошанима 1:19, 20).
Из тог разлога су надахнуте поруке од Бога указивале у првом реду на Исуса. Читав дух, односно намера и сврха таквог правог пророчанства била је да се да сведочанство о њему. Надаље, испуњење пророчанстава на Исусу означава их као истинита. Зато Библија каже да је „истина постала кроз Исуса Христа“. „Јер, без обзира колико има Божјих обећања, сва су по њему постала Да“ (Јован 1:1, ИС; 2. Коринћанима 1:20, НС; Дела апостолска 10:43; 28:23).
Зашто Израелцима?
Јехова је започео своје „сведочанство о Исусу“ својим пророчанством о обећаном „семену“. Бог је затим открио земаљску линију порекла тог „семена“ која је требала да иде кроз Ноја, Сима, Аврама, Исака (не Исмаила) и Јакова. Ови људи су остали верни правој религији и показали се верним Јеховиним пророцима, док су сви народи били искварени обожавањем лажних богова (1. Мојсијева 6:9; 22:15—18; Јеврејима 11:8—10, 16). Родословље је даље текло кроз потомке ових људи — кроз нацију Израел, а посебно кроз породицу Давида, најистакнутијег израелског краља (2. Самуилова 7:12—16).
Показавши зашто је изабрао Израел, Јехова је рекао: „Није... зато што сте били бројнији од свих народа... (него зато што је) држао заклетву којом се заклео вашим очевима“ Авраму, Исаку и Јакову (5. Мојсијева 7:6—8, НС; 29:13). Очигледно је само једна нација могла да пружи родословље за обећано „семе“. Међутим, права религија није била ограничена на Израелце. Премда откривења истине нису била дата другим народима, појединци из њих су могли да се придруже Израелу у обожавању, а неки од њих су чак били укључени у линију порекла „семена“ (4. Мојсијева 9:14; Рута 4:10—22; Матеј 1:5, 6). Одвојена откривења дата по националним или расним линијама само би проузроковала још већу религиозну раздељеност, а Јеховина воља је да уједини човечанство у једном обожавању (1. Мојсијева 22:18; Ефежанима 1:8—10; 2:11—16).
Божји захтеви су исти за све расе. Будући да је он непромењив у својим моралним мерилима и намери, његово поступање с Израелом је показало како ће да поступа у сличним ситуацијама у било које време (Малахија 3:6). Дакле, Израел је послужио као узорак за све нације. Кроз њега је Бог показао каква је корист од правог обожавања и лудост лажних култова. Док су му Израелци били верни, он их је штитио и благосиљао. Кад су се окренули лажним боговима других народа, пали су под јарам тих народа, управо како их је Јехова и упозорио (5. Мојсијева 30:15—20; Данило 9:2—14).
Израел је такође послужио и као пророчански узор, а Давид је био пророчански лик Исуса, који је наследио завет за Божје Царство учињен с Давидом (1. Дневника 17:11, 14; Лука 1:32). Закон дат Израелу, с његовим жртвама и свештенством, предочавао је жртву Исуса и указивао на његово небеско Царство и свештенички положај. Закон је тако постао „чувар до Христа“ (Галатима 3:19, 24; Дела апостолска 2:25—36; Јеврејима 10:1—10; Откривење 20:4—6).
Књига истинитог пророчанства
Ове животоважне информације не би могле бити потпуно сачуване усменим предањем или одвојеним откривењима различитим народима. Најбољи пут за очување и преношење тога свим народима је писани запис. А Библија испуњава ту улогу. Једино она садржи Божја надахнута откривења и чува историјски и пророчански извештај о његовом поступању с људима. Једино она указује на Исуса Христа као на Божјег Заступника за спасење и садржи коначна пророчанства која се односе на будуће испуњење његове месијанске улоге. На тај начин је то потпуна и надахнута писана Реч Божја (Римљанима 15:4; 1. Коринћанима 10:11; 2. Петрова 1:20, 21).
Будући да је писање Библије завршено, они који су унели нова „пророчанства“, религије и секте не могу бити надахнути од Бога. Права пророчанства нису дата зато да се открију нове религије. Она су подржавала једину праву религију и обзнањивала су будуће испуњење Јеховине намере. Њихово испуњење пружа доказ о јединствености Божанства и моћи показујући да једино он може прорећи догађаје вековима унапред и непогрешиво их довести до испуњења (Исаија 41:21—26; 46:9—11).
Дакле, сви који желе да упознају право пророчанство и припадају правој религији треба да се обрате Библији. То је Божја пророчанска књига — његова целокупна порука човечанству (2. Тимотеју 3:16, 17).