Судски спор — како је све почело

СТРАТОН У ОХАЈУ (САД), мало место које се налази близу реке Охајо која раздваја државу Охајо од Западне Вирџиније. Он се дефинише као село и има градоначелника. Ово мало место с мање од 300 становника изненада је 1999. постало средиште контроверзи када су тамошње власти покушале да обавежу Јеховине сведоке да, између осталог, затраже дозволу пре него што би с библијском поруком посећивали домове локалних становника.

Зашто се овде ради о важном спору? Како се наша прича буде развијала, видећете да би ова врста владиног прописа и контроле практично ограничавала право на слободу говора не само за Јеховине сведоке већ и за све оне који живе у Сједињеним Државама.

Како је настао сукоб

Јеховини сведоци локалне скупштине Велзвил годинама су посећивали становнике Стратона и имали су још од 1979. проблеме с неколико локалних службеника у вези са службом од куће до куће. Почетком 1990-их, један локални полицајац је истерао групу Сведока из насеља, рекавши: „Ваша права ме савршено не занимају.“

Овај случај је достигао најкритичнију тачку 1998. када се градоначелник Стратона лично суочио с четири Јеховине сведокиње. Оне су биле истеране из села након што су поново навратиле да би наставиле библијски разговор с мештанима који су показали занимање. Према сведочанству једне од жена које су наишле на противљење, градоначелник је рекао да би их он стрпао у затвор да се којим случајем ту радило о мушкарцима.

Узрок овог последњег сукоба била је стратонска уредба о ’Регулисању нежељеног покућарења и агитовања на приватном поседу‘, која је од свакога ко би желео да се упусти у активности од куће до куће захтевала да набави бесплатну дозволу од градоначелника. Јеховини сведоци су на ову одредбу гледали као на повреду слободе говора, слободног исповедања вере и слободе штампе. Стога су поднели тужбу савезном суду након што је Стратон одбио да преиначи своју одредбу.

На дан 27. јула 1999, обављен је претрес пред судијом окружног суда САД, надлежним за Јужни округ Охаја. Он је потврдио уставност стратонске одредбе у вези с набавком дозволе. Затим је 20. фебруара 2001, Апелациони суд САД за шесту област, на сличан начин потврдио уставност те одредбе.

Да би се овај спор решио, Watchtower Bible and Tract Society of New York заједно с локалном скупштином Јеховиних сведока Велзвил, затражио је да Врховни суд САД поново размотри тај случај.

Врховни суд прихвата случај

ТОКОМ НЕДАВНИХ ГОДИНА, Врховни суд је годишње од преко 7 000 захтева за изношење формалног писменог мњења прихватио око 80 до 90 случајева, што је једва нешто више од 1 посто.

У мају 2001, Јеховини сведоци су поднели молбу Врховном суду за поновно разматрање тог случаја и поставили питање: „Да ли су религиозне слуге које учествују у вековима старој, на Библији темељеној пракси преношења својих религиозних веровања од врата до врата, пред уставом једнаки путујућим трговцима, те обавезни да претходно прибаве дозволу од општине да би разговарали о Библији или да би бесплатно нудили на Библији темељену литературу?“

Правно одељење Watchtower-а је 15. октобра 2001. обавештено да је Врховни суд прихватио поновно разматрање судске одлуке у спору између корпорације Bible and Tract Society of New York и села Стратона!

У вези са овим случајем суд је своје разматрање ограничио на једно специфично питање о слободи говора, то јест, да ли заштита слободе говора под првим амандманом обухвата и право људи да разговарају с другима без потребе да се претходно обрате некој од владиних установа.

Сада је овај случај требало усмено расправити пред деветоро судија Врховног суда САД. Требало је да Сведоци имају своје адвокате, а село Стратон супарнички тим адвоката. Како су се ствари одвијале на суду?

[Оквир на 5. страни]

ШТА ЈЕ ПРВИ АМАНДМАН?

„ПРВИ АМАНДМАН (УТЕМЕЉИВАЊЕ РЕЛИГИЈЕ; СЛОБОДА РЕЛИГИЈЕ, ГОВОРА, ШТАМПЕ, ОКУПЉАЊА, ПИСАЊА ПЕТИЦИЈЕ) Конгрес неће донети закон у вези са утемељивањем религије, нити забранити да се она слободно исповеда; нити ће ускраћивати слободу говора или штампе; нити право да се људи мирно окупљају и да пишу петицију влади за повољно решавање жалби“ (Устав САД).

„Први амандман је основа за демократију у Сједињеним Државама. Први амандман забрањује Конгресу да доноси законе којима се ограничава слобода говора, штампе, мирољубивог окупљања или писања петиције. Многи сматрају да је слобода говора најважнија слобода и темељ свих других слобода. Први амандман такође не дозвољава Конгресу да донесе законе који воде ка увођењу државне религије или ка ограничавању религиозне слободе“ (The World Book Encyclopedia). Занимљиво је да је у случају Кантвел против Конектиката, 310 U.S. 296 (1940), историјске одлуке која је такође укључивала Јеховине сведоке, Врховни суд САД донео пресуду којом се потврђује да први амандман забрањује да не само „Конгрес“ (савезна влада) него и локалне власти (државне и општинске) доносе законе којима би се неуставно нарушавала права гарантована првим амандманом.

[Слике на 5. страни]

Овај судски спор утиче на разне облике рада од врата до врата

[Извор слике на 4. страни]

Photograph by Franz Jantzen, Collection of the Supreme Court of the United States

Прва препрека — усмена расправа пред Врховним судом

ДАТУМ ОДРЕЂЕН за усмену расправу пред председником Врховног суда Вилијамом Ренквистом и осам других судија, чланова Врховног суда, био је 26. фебруар 2002. Интересе Јеховиних сведока заступао је тим од четири адвоката.

Главни адвокат који је заступао Сведоке, започео је своје изнашање уводом који је пленио пажњу: „Сада је у селу Стратону 11.00, субота ујутро. [Он је затим трипут куцнуо по пулту.] ’Добро јутро. Због недавних догађаја, потрудио сам се да дођем до вас како бих вам пренео оно о чему је пророк Исаија говорио као о нечему бољем. То је добра вест о којој је говорио Исус Христ, добра вест о Божјем Краљевству.‘“

Он је наставио: „У селу Стратону се сматра кривичним делом ако се иде од куће до куће и ако се преноси ова порука људима, осим у случају да се најпре набави дозвола од села.“

’Зар ви не тражите новац?‘

Судија Стивен Џ. Брајер је поставио нека циљана питања везано за Сведоке. Питао је: „Да ли је тачно да ваши клијенти не траже новац, ни један једини пени, и [да] не продају Библије, да ништа не продају, већ све што раде је то што говоре: ’Желим с вама да разговарам о религији‘?“

Адвокат који је заступао Сведоке, одговорио је: „Поштовани судијо, извештај је потпуно јасан, Јеховини сведоци нису тражили новац у Стратону. У другим областима извештаји исто тако јасно показују да ће они само споменути добровољни прилог... Ми не идемо од куће до куће ради новца. Ми само желимо да разговарамо с људима о Библији.“

Да ли је потребна дозвола од владе?

Судија Антонин Скалиа је износећи једно запажање упитао: „Зар ви не заступате гледиште да се не мора ићи код градоначелника и тражити дозвола да би се разговарало с комшијом о нечему занимљивом?“ Адвокат Сведока је одговорио: „Ми нисмо мишљења да овај суд треба да одобри одредбу владе којом се од грађанина захтева да затражи дозволу да би разговарао с другим грађанином у његовом дому.“

Промена аргумената, промена расположења

Сада је дошло време да Стратон изнесе своје аргументе. Адвокат који је предводио објаснио је одредбу из Стратона, рекавши: „Стратон не прекорачује своја овлашћења када настоји да заштити приватност својих становника, када настоји да спречи криминал. Одредбом о забрани агитовања и покућарења на приватном поседу, једноставно речено, захтева се пријава и ношење дозволе током активности од врата до врата.“

Судија Скалиа је одмах прешао на ствар када је питао: „Да ли вам је познат било који наш случај [Врховног суда], који је укључивао одредбу којом се обухвата тако широко подручје, у које спада покућарење, али не и изнуђивање новца нити продавање добара, већ, знате, ’желим да разговарам о Исусу Христу‘ или ’желим да разговарам о заштити животне средине?‘ Да ли смо икада имали такав случај?“

Судија Скалиа је наставио: „Не сећам се да је у последња два века уопште и било таквих случајева.“ Председник судског већа Ренквист духовито је приметио: „Ви нисте живи толико дуго.“ То је изазвало смех у судници. Судија Скалиа је инсистирао на свом аргументу: „Опсежност овог случаја за мене је новост.“

Добра идеја?

Судија Ентони М. Кенеди је поставио једно циљано питање: „Мислите ли да је добра идеја то што треба да затражим дозволу од владе пре него што сиђем низ улицу, где не познајем све људе, [и] кажем: Желео бих да попричам с вама о сакупљању смећа, или о томе што сам забринут због нашег конгресмена, или о било чему другом. Да ли треба да питам владу пре него што то учиним?“ Он је додао: „То је запрепашћујуће.“

Затим се судија Сандра Деј О’Конор надовезала на тај аргумент питајући: „Како онда стоје ствари с децом која на Ноћ вештица иду од куће до куће? Да ли и њима треба дозвола?“ И судија О’Конор и судија Скалиа су ишли том линијом резоновања. Судија О’Конор је изнела још један аргумент: „Шта ако желите да позајмите мало шећера од комшинице? Да ли ми треба дозвола да позајмим мало шећера од комшинице?“

Да ли су Сведоци агитатори?

Судија Дејвид Х. Сутер је питао: „Зашто се ова одредба односи на Јеховине сведоке? Да ли они агитују, покућаре, да ли су улични препродавци или путујући трговци? Они не спадају ни у једне од наведених, зар не?“ Адвокат Стратона је цитирао велики део те одредбе и додао да је нижи суд окарактерисао Јеховине сведоке као агитаторе. На то је судија Сутер одговорио: „Онда ви имате веома опсежну дефиницију о агитаторима, ако су у њих сврстани и Јеховини сведоци.“

Судија Брајер је затим цитирао дефиницију израза агитатор из речника да би показао да се то не односи на Сведоке. Он је додао: „У вашем резимеу нисам прочитао ништа што би указивало на то зашто се од ових људи [Јеховиних сведока] који нису заинтересовани за новац, нити за продају, па чак ни за гласање, захтева да оду у општину и да се пријаве. Шта је Стратон тиме хтео?“

„Предност“ комуникације

Затим је адвокат Стратона тврдио да је „намера Стратона била да спречи узнемиравање на приватном поседу“. Он је надаље објаснио да је сврха била да се становници заштите од обмане и криминалаца. Судија Скалиа је цитирао одредбу да би указао на то да градоначелник може затражити додатне информације у вези са особом која се пријављује и сврхом њене пријаве, како би могао да пружи „тачан опис те жељене предности“. Он је циљано додао: „Ту предност, да одете код комшије да бисте га уверили у вези с неком ствари — напросто не могу да схватим.“

Судија Скалиа је поново инсистирао: „Да ли је потребно од свакога ко ће позвонити на врата узети отисак прстију у општини? Да ли је та незнатна опасност од криминала довољан разлог да се од свакога ко жели да позвони на туђа врата затражи да се пријави у општини? Наравно да није.“

Заштита становника?

Када је заступнику Стратона истекло његових 20 минута, он је препустио реч заменику јавног тужиоца државе Охајо. Он је тврдио да је ова одредба која забрањује покућарење штитила становнике од посете неког странца, „што би се несумњиво односило на неку непозвану особу, [која] би дошла овамо на мој посед... и мишљења сам да село с правом може да каже: ’Ми смо забринути због таквих посета.‘“

Тада је судија Скалиа запазио: „Стратон каже да чак и у случају оних код којих су Јеховини сведоци добродошли, чак и да су сами самцати и да желе да разговарају с неким о било чему, [Јеховини сведоци] би ипак морали да се пријаве код градоначелника да би имали ту предност да позвоне на туђа врата.“

„Веома скромно ограничење“

Током испитивања, судија Скалиа је изнео један снажан аргумент када је рекао: „Сви се слажемо с тим да су најбезбеднија друштва на свету тоталитарне диктатуре. Тамо има веома мало криминала. То је феномен. Једна од цена слободе јесте донекле већи ризик од безакоња и питање је да ли би ова законска одредба у довољној мери могла да спречи незаконито понашање да би се исплатила њена цена, то јест тражење дозволе да се позвони на нечија врата.“ Затим је заменик јавног тужиоца одговорио да је то „веома скромно ограничење“. Судија Скалиа је одговорио да је то толико скромно да „не можемо пронаћи ни један једини случај који би извештавао о томе да је у било којој општини донета слична одредба. Ја не мислим да је то скромно“.

На крају је под притиском једног од судија заменик јавног тужиоца морао да призна: „Нерадо признајем да се не може тек тако забранити да неко звони или куца на туђа врата.“ С тим коментаром његово аргументовање је било завршено.

Током оповргавања доказа, адвокат који је заступао Сведоке указао је на то да ова одредба нема механизам за проверу тачности изјаве. „Могу отићи у општину и рећи: ’Ја сам [тај и тај]‘, и добити дозволу да идем од куће до куће.“ Он је такође указао на то да градоначелник има власт да не изда дозволу ни особи која тврди да није члан било које организације. „Мислимо да се ту ради о чистој самовољи“, рекао је он и додао: „С поштовањем морам напоменути да наша [Јеховиних сведока] активност заиста има везе са самом сржи првог амандмана.“

Кратко након тога, председник судског већа Ренквист је закључио усмену расправу, речима: „Случај се предаје [Врховном суду].“ Читав судски претрес је трајао тек нешто дуже од сат времена. Колико је битно ових сат времена показало се у писменој пресуди која је била објављена у јуну.

[Слике на 6. страни]

Председник судског већа Ренквист

Судија Брајер

Судија Скалиа

[Извори]

Ренквист: Collection, The Supreme Court Historical Society/Dane Penland; Брајер: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Скалиа: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Lavenburg

[Слике на 7. страни]

Судија Сутер

Судија Кенеди

Судија О’Конор

[Извори]

Кенеди: Collection, The Supreme Court Historical Society/Robin Reid; О’Конор: Collection, The Supreme Court Historical Society/Richard Strauss; Сутер: Collection, The Supreme Court Historical Society/Joseph Bailey

[Слика на 8. страни]

Судница

[Извор]

Photograph by Franz Jantzen, Collection of the Supreme Court of the United States

Пресуда Врховног суда у корист слободе говора

ПРЕСУДНИ ДАН је био 17. јун 2002, када је Врховни суд писмено објавио своје мњење. Каква је била одлука? Новински наслови су обзнанили исход. The New York Times је објавио: „Суд отклања ограничења наметнута у вези с посетама Јеховиних сведока.“ The Columbus Dispatch из Охаја је известио: „Високи суд поништава захтев за дозволу.“ The Plain Dealer из Кливленда у Охају, једноставно је рекао: „Покућарима не треба дозвола од општине.“ У рубрици утисака часописа USA Today стајала је објава: „Победа слободе говора.“

Одлуке нижег суда против Јеховиних сведока биле су поништене гласањем 8 према 1! Службено мњење суда написао је на 18 страна судија Џон Пол Стивенс. Ова одлука била је далекосежна потврда заштите коју пружа први амандман којим се Јеховиним сведоцима омогућује јавна служба. У свом образложењу, Суд је објаснио да Сведоци нису затражили дозволу јер тврде да „своје право на проповедање налазе у Писму“. Затим је Суд цитирао сведочанство из жалбе Сведока: „Ако бисмо од општине тражили дозволу да проповедамо, сматрамо да би то била увреда за Бога.“

Судско мњење је било следеће: „Већ више од 50 година, Суд је поништавао ограничења на агитовање и дељење брошура. То није само пука случајност у историји да већина ових случајева укључује позивање на први амандман од стране Јеховиних сведока, јер њихова религија захтева агитовање од куће до куће. Као што смо запазили у случају Мердок против Пенсилваније... (1943), Јеховини сведоци ’тврде да следе Павлов пример, учећи „пред народом и по кућама“. Дела апостолска 20:20. Они дословно схватају заповест из Писма: „Идите по свему свету и проповедајте јеванђеље свакому створењу“. Марко 16:15. Чинећи тако они верују да су послушни Божјој заповести‘.“

Затим је Судско мњење поново цитирало случај из 1943: „Овај облик религиозне активности је под првим амандманом од исто тако велике важности као и обожавање у црквама и проповедање с проповедаонице. Он има исто право на заштиту као и прихваћеније и традиционалније вероисповести.“ Цитирајући случај из 1939, Судско мњење је овако гласило: „Захтевањем цензуре, тако што би се тражила дозвола којом би се онемогућавало слободно и несметано дистрибуисање брошура, ремети се сама срж уставних гаранција“ (курзив њихов).

Суд је затим изнео једно значајно запажање: „Ови случајеви показују да напори Јеховиних сведока да се одупру ограничавању слободе говора не представљају борбу само за њихова права.“ Судско мњење објашњава да Сведоци „нису једини ’обични људи‘ који се суочавају са опасношћу да их ућуткају одредбе као што је стратонска“.

У Судском мњењу је стајало да је ова одредба „увредљива — не само за вредности које су заштићене првим амандманом већ и за сам концепт слободног друштва — јер би у оквиру свакодневног јавног разговора грађанин морао најпре да обавести владу о својој жељи да разговара с комшијама и да затим добије дозволу за то... Закон којим би се захтевала дозвола за вођење таквог разговора представља велико одступање од нашег националног наслеђа и уставне традиције“. Мњење је затим говорило о „погубним последицама захтевања такве дозволе“.

Претња криминала

Шта је с гледиштем да је дозвола заштита од провалника и других криминалаца? Суд је аргументовао: „Упркос разумевању према оваквим оправданим разлозима за забринутост, наши пређашњи случајеви јасно показују да мора постојати равнотежа између реалне потребе за спречавањем криминала и последица оваквих одредби на права која су загарантована првим амандманом.“

Судско мњење је даље гласило: „Звучи невероватно да би то што немају дозволу спречило криминалце да покуцају на туђа врата и започну неки разговор који није наведен у одредби. Они би на пример могли да питају како да нађу неку улицу или да се послуже телефоном... или би могли да се региструју под лажним именом и прођу некажњено.“

Указујући на одлуке из 1940-их, Суд је написао: „Реторика коришћена у време Другог светског рата указује на то да су подносиоци молбе [Watch Tower Society] и њихови суверници увек изнова били избављени приликом покретања пристраних кривичних поступака, што је био одраз процене Суда о слободама под првим амандманом, у које се сврстава и овај случај.“

Каква је била коначна одлука? „Пресуда апелационог суда је преиначена, а случај је враћен апелационом суду ради даљњег претреса у складу са овим судским мњењем. Тако је одлучено.“

Дакле, крајњи исход овог случаја је, као што је стајало у новинама Chicago Sun-Times, „Суд подржава Јеховине сведоке“, и то већинском одлуком од 8 према 1.

Шта рећи о будућности?

Како су Јеховини сведоци из оближње скупштине Велзвил гледали на ову победу на Врховном суду? Наравно, нема разлога хвалисати се у вези с тим на рачун становника Стратона. Сведоци нису огорчени према честитим људима из тог села. Грегори Кухар, један тамошњи Сведок, рекао је: „Овај судски случај није одраз наше жеље. Одредба је једноставно сама по себи била неисправна. То што смо учинили није било само за нас, већ за свакога.“

Чињенице показују да Сведоцима није био циљ да испровоцирају локално становништво. Џин Кунц, један други Сведок, објаснио је: „Последњи пут када смо проповедали у Стратону било је 7. марта 1998. — пре више од четири године.“ Он је додао: „Лично је мени речено да ћу бити ухапшен. Током година било је пуно случајева када нам је полиција претила хапшењем. Када смо желели написмено да видимо ту одредбу, то нам никада није било омогућено.“

Кунц је додао: „Ми бисмо радије желели да имамо добре односе с комшијама. Ако неки не желе да их посећујемо, поштујемо њихову одлуку. Али има и оних који су пријатељски наклоњени и који радо разговарају о Библији.“

Грегори Кухар је објаснио: „Овим судским случајем нисмо желели да се супротставимо становницима Стратона. Жеља нам је била да пред законом и у складу са уставом одбранимо нашу слободу говора.“

Он је наставио: „На крају крајева, надамо се да ћемо се вратити у Стратон. Био бих срећан да будем први који ће покуцати на нечија врата када се вратимо. У складу с Христовом заповешћу, ми морамо да се вратимо.“

Исход случаја „Watchtower против села Стратон“ имао је далекосежне резултате. Након што су сазнали за ову одлуку Врховног суда, многи општински службеници у САД схватили су да се локалне одредбе више не могу користити да би се ограничило дело јеванђелизирања које спроводе Јеховини сведоци. До данас су у око 90 општина у Сједињеним Државама решене потешкоће у проповедању од врата до врата.