Из наше архиве

„Сваким даном ми се све више допада колпортерска служба“

ГОДИНЕ 1886, сто примерака 1. тома Миленијумске зоре послато је из Библијске куће у Алегенију у Пенсилванији за Чикаго у Илиноису. Чарлс Расел се надао да ће ово ново издање стићи у књижаре. Једна од највећих фирми у Сједињеним Државама која се бавила продајом религиозних књига сложила се да прими Миленијумску зору на комисиону продају. Али две седмице касније, целокупна пошиљка је враћена Библијској кући.

Наводно се један познати проповедник разљутио када је видео да је Миленијумска зора изложена заједно с његовим књигама. Ако та књига остане на полици, љутито је рекао, он и сви његови пријатељи који су познати проповедници повући ће своје књиге и прекинути сарадњу. Дистрибутерска кућа је нерадо вратила Миленијумску зору. Поред тога, у новинама су биле објављене рекламе. Али противници су се побринули да уговори за рекламе буду раскинути. Како ће онда ова нова публикације пронаћи пут до људи који трагају за истином?

Испоставило се да су решење колпортери, како су се тада називали.a У Сионској Стражарској кули је 1881. године објављено да је потребно 1 000 пуновремених објавитеља који би могли да разносе библијску литературу. Иако је колпортера било само неколико стотина, они су надалеко и нашироко сејали семе истине у штампаном облику. До 1897. подељено је скоро милион примерака Миленијумске зоре и то су учинили углавном колпортери. Већина њих је живела од мале новчане надокнаде коју су добијали за претплату на Стражарску кулу или за књигу коју би уручили.

Ко су били ти неустрашиви људи? Неки су постали колпортери као тинејџери, а неки касније. Многи од њих су живели сами, неки су били у браку али без деце, а било је и доста породица које су се придружиле тим редовима. Стални колпортери су били у служби по цео дан, а помоћни сат или два дневно. Нису сви имали добро здравље и околности за колпортерску службу. Али на конгресу 1906, онима који су могли да постану колпортери било је речено да не морају да буду „високо образовани, веома талентовани, нити да говоре анђеоским језиком“.

На скоро сваком континенту, обични људи су обављали невероватан посао. Један брат је проценио да је за седам година уручио 15 000 књига. Па ипак, он је рекао: „Нисам постао колпортер да бих продавао књиге, већ да бих сведочио за Јехову и истину о њему.“ Куда год да су колпортери отишли, семе истине би ухватило корен и групе Истраживача Библије би почеле да се умножавају.

Свештеници су презирали колпортере, називајући их обичним покућарима. У издању Стражарске куле из 1892. стајало је: „Само [их] неки виде као праве Господове представнике, то јест препознају достојанство које Господ види у њиховој понизности и самопожртвованости.“ Како је једна сестра запазила, живот колпортера није био лагодан. Главна превозна средства били су издржљива обућа и бицикл. Тамо где није било новца, колпортери су давали књиге у замену за храну. Након дана проведеног на подручју, уморни али срећни враћали су се у шаторе и изнајмљене собе. Онда су се појавиле колпортерске приколице, ручно прављене покретне камп куће које су им уштеделе доста времена и новца.b

Почев од конгреса у Чикагу 1893, део програма је био посвећен колпортерима. Износили су се живописни доживљаји из службе, предлози за делотворно проповедање и практични савети. Брат Расел је једном приликом подстакао марљиве објавитеље да узимају обилан доручак, нешто касније чашу млека и лимунаду са сладоледом када је врео дан.

Колпортери који су тражили сарадника за службу носили су жуту траку током конгреса. Новији су ишли са искуснијима. Таква обука је очигледно била потребна, што показује пример једне сестре која је као нов колпортер понудила књигу станарки, усплахирено рекавши: „Ви сигурно не желите ово.“ На срећу, та жена је желела да узме књигу и касније је постала наша сестра.

Један брат се питао: ’Да ли да наставим са садашњим уносним послом и сваке године приложим 1 000 долара за то дело или да постанем колпортер?‘ Браћа су му рекла да би Господ ценио и једно и друго, али да би веће благослове донело ако би своје време посветио само Господу. Мери Хајндс је сматрала да је колпортерска служба „најбољи начин да учините највеће добро највећем броју људи“. А стидљива Алберта Крозби је рекла: „Сваким даном ми се све више допада колпортерска служба.“

Данас многи телесни и духовни потомци ревних колпортера још увек живе у складу са својим духовним наслеђем. Ако у твојој породици није било колпортера или пионира, зашто се не потрудиш да започнеш своју породичну традицију? И теби ће се сваким даном све више допадати пуновремена служба.

[Фусноте]

[Истакнути текст на 32. страни]

Нису морали да буду „високо образовани, веома талентовани, нити да говоре анђеоским језиком“

[Слика на 31. страни]

Колпортер Алфред Осеј из Гане, око 1930.

[Слике на 32. страни]

Горе: колпортери Идит Кин и Гертруда Морис из Енглеске, око 1918; доле: Стенли Косабум и Хенри Нонкис из Сједињених Држава, с празним кутијама у којима су биле књиге које су поделили