Јединствени изазови

● Према др Патриши Папернау, стручњаку за породице с маћехом/очухом, не би било исправно да брачни парови у новој породици покушавају да живе по моделу своје претходне породице. То би било исто као и тражити одређене улице у једном граду користећи се мапом неког другог града.

Чињеница је да су изазови у породици с новим родитељем не само јединствени већ и сложенији у односу на породицу пре спајања. Заправо, психолог Вилијам Меркел каже да су односи у породици с пасторцима „крајње компликовани, неприродни и тешки“.

Ако је то толико тешко, да ли породица с таквим профилом уопште може бити срећна? Осмотримо следећи пример. Односи у породици с пасторцима могу се упоредити са шавовима на неком прекривачу направљеном од комада различитих тканина. Иако шавови на том пачворку на почетку шивења могу бити слаби, на крају су они, уколико су пажљиво шивени, исто толико јаки колико и оригинално ткање на тканини.

Погледајмо сада неке уобичајене изазове с којима се боре овакве породице, као и кораке који воде до тога да оне постану хармонична целина. Затим се упознајмо с четири породице које су то успеле.

1. ИЗАЗОВ: НЕИСПУЊЕНЕ НАДЕ

„Очекивала сам да ћу децу свог супруга придобити обасипајући их љубављу и пажњом. Али после осам година, и даље се само надам.“ (Глорија)a

АКО улазите у нови брак и постајете маћеха/очух, можда имате велика очекивања. Можда се надате да ћете избећи или исправити грешке које сте правили у претходном браку и да ћете наћи љубав и сигурност које су вам недостајале. Неке наде су равне фантазијама и њихово неиспуњење само води до стреса. Слична мисао стоји и у Библији: „Од предугог ишчекивања разболи се срце“ (Пословице 13:12). Шта можете учинити уколико вам је тешко због неиспуњених нада?

ШТА МОЖЕТЕ УЧИНИТИ

Немојте потискивати осећања у нади да ће разочарање само од себе нестати. Уместо тога, откријте која су то неостварена очекивања због којих сте фрустрирани. Затим, утврдите зашто сте имали таква очекивања, тако да можете разумети зашто су вам толико важна. На крају, нађите нешто што је тренутно реалније очекивати. Ево неких примера те анализе:

1. Од самог почетка, волећу своје пасторке и они ће волети мене.

Зашто тако мислим? Одувек маштам да будем у породици где влада топлина и блискост.

Реалнији приступ: С временом ће наша љубав расти. Сада је важно да се у породици сви осећамо безбедно и поштовано.

2. Сви ћемо се брзо навићи једни на друге.

Зашто тако мислим? Спремни смо за нови почетак.

Реалнији приступ: Породицама с пасторцима обично је потребно четири до седам година да се стабилизују. Наши проблеми су потпуно нормални.

3. Нећемо се свађати око новца.

Зашто тако мислим? Ми се волимо и нећемо се натезати око ситница.

Реалнији приступ: Финансијска питања из нашег претходног брака су била сложена. Можда још нећемо бити спремни да делимо сав свој новац.

2. ИЗАЗОВ: МЕЂУСОБНО РАЗУМЕВАЊЕ

„Брзо смо се уклопили — одмах су се сви добро осећали.“ (Јошито)

„Прошло је око десет година пре него што сам решио да у потпуности дам свој допринос томе да наша породица успе.“ (Тацуки, Јошитов пасторак)

ПОПУТ Јошита и Тацукија, чланови проширене породице можда различито виде како се осећају други у породици. Зашто је то важно знати? На пример, кад се јаве проблеми, можда одмах „скачете“ да их решавате. Али да бисте успели у томе, прво морате разумети друге у породици.

Морате пазити на своје речи, будући да оне могу подићи или срушити вашег саговорника. Као што Библија каже: „Смрт и живот у власти су језика“ (Пословице 18:21). Како можете наћи праве речи које ће градити разумевање, а не рушити га?

ШТА МОЖЕТЕ УЧИНИТИ

• Будите заинтересовани за то како се други осећају и будите саосећајни, а не критички расположени. На пример:

Ако ваш син каже: „Недостаје ми тата“, уважите његова осећања. Уместо да кажете: „Али твој очух те воли и бољи ти је од оца“, пробајте рећи: „Сигурно ти је тешко. Када размишљаш о тати, шта ти највише недостаје?“

Немојте свог новог супружника оптуживати, већ кажите како се осећате. На пример, уместо да оптужите супругу: „Твој син не би био толико неваспитан да си га ти лепо васпитала“, пробајте следеће: „Можеш ли, молим те, рећи Луки [сину] да ми се јави кад уђе у кућу? То ће ми пуно значити.“

• Користите време за оброке, рекреацију и службу Богу да се боље упознате.

• Редовно одржавајте породичне састанке и нека сви буду присутни. Нека свако без ометања других изнесе шта га брине, али нека прво каже нешто лепо о новој породици. Покажите поштовање, чак и ако се не слажете, и нека свако изнесе своје виђење проблема и како би се он могао решити.

3. ИЗАЗОВ: КАКО ДА „УЉЕЗ“ ПОСТАНЕ ДЕО ПОРОДИЦЕ

„Моја жена и њена деца наступају као противнички табор и заједно ме нападају. Ја сам само уљез, незвани гост.“ (Волт)

СТРАХ да не будете „уљез“ у сопственој породици може бити корен наизглед неповезаних проблема. На пример:

• Дете се добро слагало с будућим брачним другом свог родитеља, а онда му је касније тешко када се тај брак склопи.

• Маћеха/очух су љубоморни на шестогодишње дете.

• Велике препирке избију око неважних ствари у домаћинству.

Ова проблематика погађа како новог родитеља, тако и биолошког, будући да је и он под притиском ако изгледа да је породица у кризи. О томе једна жена, по имену Кармен, каже: „Страшно је тешко бити између две ватре — мог супруга и моје деце.“

Решење за овај изазов је Златно правило које је изнео Исус: „Све, дакле, што желите да људи чине вама, чините и ви њима“ (Матеј 7:12). Шта се у породици може урадити да би се сви осећали као пуноправни чланови, а не као уљези?

ШТА МОЖЕТЕ УЧИНИТИ

• Нека вам брак буде важан (Постанак 2:24). Проводите време са својим новим брачним другом и нека вашој деци буде јасно које је његово место у породици. На пример, отац може својој деци и пре него што ступи у брак говорити: „Волим Ану и она ће ми бити супруга. Знам да ћете бити фини према њој.“

• Одредите време да будете насамо са сваким својим дететом. То што одвајате конкретно време за сваког од њих показује им колико су вам важна и уверава их у вашу љубав.

• Проводите време са пасторцима понаособ тако да можете градити однос с њима без посредника.

• Допустите деци да постану чланови нове породице, а да се не одричу претходне. Обично је најбоље не тражити од пасторака да вас зову „мама“ и „тата“. Старијој деци ће можда бити глупо да користе реч „породица“ и „ми“ кад говоре о својој новој породици.

• Дајте сваком детету неки кућни посао, затим место за столом и кутак у ком ће имати приватност. То се односи и на децу која станују код другог биолошког родитеља а код вас су само повремено.

• Размислите о могућности да се преселите у нови стамбени простор или да направите неке измене у садашњем простору, тако да се нови чланови не осећају као уљези.

4. ИЗАЗОВ ДИСЦИПЛИНОВАЊЕ ДЕЦЕ

„Када покушавам да дисциплинујем децу моје супруге Кармен, она их теши, уместо да ме подржи.“ (Пабло)

„Кад је Пабло строг према мојој деци, као да ми забоде нож у срце.“ (Кармен)

ЗАШТО васпитавање деце може довести до неслагања? Могуће је да су родитељи, док су сами одгајали децу, били попустљиви према њима. Када маћеха/очух постану део породице, можда још нису у потпуности успели изградити наклоност према деци која нису њихова. До чега то води? Маћеха/очух могу мислити да је биолошки родитељ превише попустљив, а биолошки родитељ може мислити да је нови родитељ престрог према његовој деци.

Библија саветује уравнотеженост у одгајању деце: „Не раздражујте своју децу, него их васпитавајте на Јеховин начин и помажите им да усвоје његов начин размишљања“ (Ефешанима 6:4). Тежиште је на томе да деци треба помоћи да исправно размишљају, а не само да пазе како се понашају. У исто време, родитељи се подстичу да буду пријатни и пуни љубави, тако да не раздражују децу начином на који их дисциплинују.

ШТА МОЖЕТЕ УЧИНИТИ

• Утврдите кућна правила, почев од оних која већ имате. Погледајте колико су она важна у следећој замишљеној ситуацији:

Маћеха: Милице, кућно правило је да нема слања порука пре завршетка домаћег.

Милица: Ти ниси моја мама.

Маћеха: У праву си, али ја сам вечерас код куће и одговорна сам да све буде како смо се договорили, а то значи да нема слања порука пре завршетка домаћих задатака.

• Немојте уводити превише правила и немојте пребрзо мењати устаљени ток ствари. Оно што маћехи/очуху може изгледати као обична молба, за дете, које ионако осећа да му се цео свет окренуо, то може бити право бреме. Наравно, нека нова правила могу бити веома важна, као на пример, не нарушавати приватност чланова породице, затим ту је облачење, поготово старије деце, с обзиром на то да су ту и нови чланови породице.

• Ако се не слажете око дисциплиновања деце, решите то насамо, а не пред децом. Концентришите се на конкретно понашање деце, а не на неку наводну фалинку у ранијем васпитавању.

[Фуснота]

[Слика на 3. страни]

Породица на окупу може изгледати као сан

[Слика на 4. страни]

Пажљиво слушајте да бисте разумели како се други осећају и шта их брине

[Слика на 6. страни]

Ако се у нечему не слажу, родитељи то треба насамо да реше

Профил успешних породица

„НЕ ЖИВИМО САМО ПОД ИСТИМ КРОВОМ“

Филипова двадесетогодишња ћерка Елиза живела је код њега и имала многа задужења у кући. Сада када се њен отац оженио, да ли ће она успети да изгради добар однос са својом маћехом?

Луиза: Испрва нам је било изузетно тешко. Ја сам везана за кућу и хтела сам да се зна да сам ја домаћица у њој.

Елиза: Луиза је направила измене у кући и бацила многе наше ствари. Једном приликом сам спремала кућу и нешто ставила на погрешно место, пошто више нисам знала где шта иде. То је узнемирило Луизу и посвађале смо се, после чега нисам причала с њом недељу дана.

Луиза: После тога сам рекла Елизи: „Не знам шта ћемо даље, али мени је тешко да живим у оваквој атмосфери.“ Касније те вечери ми је пришла и извинила се. Загрлила сам је и обе смо се расплакале.

Елиза: Луиза није скинула неке моје фотографије са зидова, а тата није дирао неке лампе које сам ставила у дневну собу. Можда је смешно, али то што нису дирали те ствари умногоме ми је помогло да видим да мој дом није у потпуности нестао. Такође сам захвална Луизи за то како се брине о мом млађем брату када је он с нама. Прошло је две године и почињем на њу да гледам као на пуноправног члана породице.

Луиза: Сада не живимо само под истим кровом, већ смо и добре пријатељице.

„ЈЕДИНСТВО [ЈЕ] ВАЖНИЈЕ“

Антон и Марелиза имали су по троје деце пре него што су пре шест година ступили у брак.

Антон: Идемо на камповање као породица и проводимо време са сваким дететом понаособ. Било нам је потребно неколико година да се потпуно уклопимо, али сада је већина породичних питања решена.

Марелиза: Ми мислимо да је важно да на сву децу гледамо као да су „наша“, а не „моја“ или „твоја“. Сећам се да сам се једном изнервирала зато што сам мислила да је Антон неправедно дисциплиновао једног мог сина, а својој ћерки дао да у колима седи напред. Схватила сам да је породично јединство важније од тога ко ће седети напред. Трудимо се да будемо фер према свима, иако не можемо са свима поступати баш у потпуности на исти начин.

Такође избегавам да причам о узбудљивим стварима које смо радили у претходној породици, пошто се тако може створити утисак да нам је тада било лепше. Уместо тога, говорим колико сам захвална за нашу садашњу породицу.

„НА ПРВОМ МЕСТУ ПОХВАЛА“

Франсис и Сеселија су у браку четири године. Она има троје одрасле деце, а он сина тинејџера.

Франсис: Трудим се да будем приступачан и да се лако не вређам. Заједно узимамо оброке и то време користимо за разговор. Такође се побринем да свако има неко задужење у кући, пошто је то корисно за целу породицу.

Сеселија: Проводим време са сваким дететом насамо и слушам шта га брине и нервира. Трудимо се да је на нашим породичним састанцима на првом месту похвала, а затим исправка, ако је то потребно. А када ја нешто погрешим, онда признам и искрено се извиним.

ОДГАЈАЈУ ГА ОЧУХ И МАЋЕХА

Јуки има 20 година и од своје пете године није видео свог правог оца. Његова мајка се удала за човека по имену Томонори, али када је Јуки имао десет година она је умрла. Пет година касније, када се његов очух Томонори оженио с Михоко, Јуки се нашао у породици и с очухом и с маћехом!

Јуки: Када је мој очух одлучио да се ожени, ја сам мислио: „Мени не треба маћеха. Већ ми је доста промена у породици.“ Нисам хтео да се помирим с том ситуацијом и био сам хладан према својој маћехи.

Михоко: Мој муж није вршио притисак на мене да волим његовог посинка као што га он воли, али ја сам решила да градим свој однос с Јукијем. Супруг и ја смо се трудили да у Јукијевом животу ствари теку истим током, у шта су спадале и редовне духовне активности, рекреација, заједничка вечера и разговор после тога. Поред тога, кад сам с њим разговарала о његовом губитку, много сам га боље разумела.

Када сам остала у другом стању, били смо забринути за Јукија и желели смо да он зна да и даље има своје место у нашој породици. Зато смо, када је наш син Ицуки дошао на свет, дали Јукију да га купа и мења му пелене. Такође смо га пред другима хвалили за његову помоћ. Мали Ицуки је везан за Јукија. Пре него што је научио да каже „мама“ и „тата“, знао је рећи нини (велики бата).

Јуки: Када не живиш са својим правим родитељима, онда је нормално да се осећаш усамљено и одбачено. Можеш другима покушавати да објасниш своју ситуацију, али они те једноставно не могу разумети. Међутим, ја сам срећан јер имам праву подршку духовног братства. Дистанца коју сам осећао према маћехи је нестала. Она ми даје добре савете и могу да јој отворим срце.

[Истакнути текст на 9. страни]

Будите стрпљиви! Породице с маћехом/очухом могу бити срећне и успешне