ВЕЋИНА скупштина Јеховиних сведока сваке седмице организује јавно предавање о некој библијској теми. Ако си старешина или слуга помоћник, да ли се показујеш као ефикасан јавни говорник и учитељ? Ако је тако, можеш бити позван да одржиш говор за јавност. Теократска школа службе помогла је десетинама хиљада браће да испуне услове за ову предност службе. Одакле треба да почнеш кад добијеш задатак да одржиш говор за јавност?

Проучи предложак

Пре него што ишта истражиш, прочитај предложак и медитирај о њему док не разумеш његов смисао. Добро упамти тему, која је уједно и наслов предавања. Чему желиш поучити своје слушаоце? Који је твој циљ?

Погледај који су главни поднаслови. Анализирај главне тачке. Како се свака од њих уклапа у тему? Испод сваке главне тачке наведено је неколико споредних тачака. Мисли које подупиру те споредне тачке наведене су испод њих. Погледај како се сваки део предлошка надовезује на претходни, како води до следећег и како помаже да се постигне циљ говора. Кад разумеш тему, циљ говора и то како главне тачке постижу сврху говора, тада си спреман да почнеш са обрадом тог материјала.

Добро је да у почетку о свом предавању размишљаш као о четири или пет кратких говора, од којих сваки има једну главну тачку. Припреми те говоре један по један.

Готов предложак служи као средство за припрему. Он није намењен да послужи као скуп белешки из којих можеш држати свој говор. То је попут костура. Треба да му даш месо, да тако кажемо, да му усадиш срце и удахнеш живот.

Користи Писмо

Исус Христ и његови ученици су своје поучавање заснивали на Писму (Лука 4:16-21; 24:27; Дела 17:2, 3). Ти можеш радити исто то. Писмо треба да буде темељ твог говора. Уместо да једноставно објашњаваш и примењујеш изјаве из припремљеног предлошка, запази како Писмо подупире те изјаве и затим поучавај из Писма.

Док припремаш свој говор, истражи све стихове наведене у предлошку. Запази контекст. Неки стихови можда пружају само корисна додатна објашњења. У свом излагању не мораш читати и коментарисати све те стихове. Изабери оне који ће твојим слушаоцима бити најкориснији. Ако се концентришеш на стихове који су наведени у штампаном предлошку, вероватно неће бити потребе да користиш додатне цитате из Писма.

Успех твог говора не зависи од тога колико ћеш стихова употребити већ од квалитета поучавања. Кад уводиш стихове образложи зашто их користиш. Одвој време да их објасниш. Када прочиташ неки стих, нека ти Библија остане отворена док га осматраш. Присутни ће вероватно урадити то исто. Како можеш пробудити занимање код присутних и помоћи им да имају још више користи од Божје Речи? (Нем. 8:8, 12). То можеш учинити помоћу објашњења, поређења и примене.

Објашњење. Кад припремаш објашњење неког кључног цитата, питај се: ’Шта ово значи? Зашто овај цитат користим у свом говору? Шта би присутни могли да се питају у вези с овим стихом?‘ Можда треба да анализираш контекст, позадину, оквир, снагу речи, намеру надахнутог писца. За то је потребно истраживање. Мноштво корисних информација наћи ћеш у публикацијама које обезбеђује „верни и разборити роб“ (Мат. 24:45-47). Немој покушавати да објасниш ама баш све у вези с тим стихом, већ објасни зашто си желео да се прочита у повезаности с тачком која се осматра.

Поређење. Сврха поређења је да присутнима пружиш дубље разумевање или да им помогнеш да упамте неку тачку или неко начело које си осмотрио. Поређења помажу људима да схвате шта си им рекао и да то повежу с нечим што већ знају. Исус је радио управо то кад је држао своју чувену Проповед на гори. „Птице небеске“, ’љиљани у пољу‘, „уска врата“, „кућа саграђена на стени“ и многи такви изрази, учинили су да његово поучавање буде снажно, јасно и незаборавно (Мат., поглавља 5-7).

Примена. Објашњавањем неког стиха и поређењем пружићеш знање, али резултате доноси примена тог знања. Истина, они који те слушају имају одговорност да поступају по библијској поруци, али ти им можеш помоћи да разаберу шта треба да ураде. Кад си сигуран да присутни разумеју стих који осматраш и виде како је повезан с тачком о којој говориш, одвој време да им покажеш како тај стих утиче на веру и на понашање. Истакни које користи имамо кад одбацујемо погрешне идеје и избегавамо погрешно понашање које није у складу са истином о којој се тренутно говори.

Док размишљаш о томе како да примениш стихове, упамти да су људи у твојој публици различитог порекла и да се суочавају са свакојаким околностима. Можда има новозаинтересованих, младих, старијих и оних који се боре с разним личним проблемима. Нека твој говор буде практичан и реалан. Избегавај да пружаш савете који звуче тако као да имаш у мислима само пар појединаца.

Говорникове одлуке

Неке одлуке везане за твоје предавање већ су унапред донете. Главне тачке су јасно истакнуте и лепо је назначено колико времена треба да посветиш осматрању сваког поднаслова. Друге одлуке су на теби. Можеш изабрати да неким споредним тачкама посветиш више времена а другим мање. Немој мислити да у једнакој мери мораш обрадити сваку споредну тачку. Због тога ћеш можда прелетети преко материјала и своје слушаоце затрпати информацијама. Како можеш утврдити шта треба потпуније да обрадиш а шта можеш споменути само кратко или успут? Питај се: ’Које ће ми тачке помоћи да пренесем централну мисао говора? Из којих тачака присутни могу извући највише користи? Да ли ћу ако изоставим неки наведени стих и повезану тачку, ослабити ток доказа који се износе?‘

Пажљиво избегавај нагађања или лична мишљења. Чак је и Божји Син, Исус Христ, избегавао да говори „сам од себе“ (Јов. 14:10). Задржи на уму да људи долазе на састанке Јеховиних сведока да би чули осматрање Библије. Ако те други сматрају за доброг говорника, то је вероватно због тога што имаш праксу да пажњу не скрећеш на себе већ на Божју Реч. Због тога се твоји говори много цене (Фил. 1:10, 11).

Кад си једноставан предложак претворио у садржајно објашњење Писма, тада треба да вежбаш свој говор. Корисно је да то радиш наглас. Важно је да будеш сигуран да си добро упознат са свим тачкама. Мораш бити у стању да се срцем заложиш за своје излагање, да удахнеш живот у тај материјал и да одушевљено презентујеш истину. Пре него што одржиш свој говор, питај се: ’Шта желим да постигнем? Да ли су главне тачке истакнуте? Да ли сам стварно учинио да Писмо буде темељ мог говора? Да ли се свака главна тачка логично надовезује на следећу? Да ли овај говор изграђује цењење према Јехови и његовим припремама? Да ли је закључак директно повезан с темом, да ли присутнима показује шта треба да раде и да ли их мотивише на то?‘ Ако на ова питања можеш одговорити са да, тада си у положају да ’учиниш знање пријатним‘, на корист скупштини и на хвалу Јехови! (Посл. 15:2).

КОЈИ је твој циљ као учитеља? Ако си тек недавно постао објавитељ Краљевства, нема сумње да имаш жељу да научиш како да водиш кућни библијски студиј, пошто је Исус својим следбеницима дао задатак да стварају ученике (Мат. 28:19, 20). Ако већ имаш искуства у томе, можда је твој циљ да успешније допреш до срца оних којима настојиш да помогнеш. Ако си родитељ сигурно желиш да будеш учитељ који може мотивисати своју децу да свој живот посвете Богу (3. Јов. 4). Ако си старешина или тежиш да то постанеш, можда желиш бити јавни говорник који код својих слушалаца изграђује дубље цењење према Јехови и његовим путевима. Како можеш постићи ове циљеве?

Учи од Великог Учитеља, Исуса Христа (Лука 6:40). Било да је говорио мноштву окупљеном на падини неке горе или неколицини људи док су ишли путем, оно што је говорио и начин на који је то говорио остављали су трајан утисак. Исус је подстицао мисли и срца својих слушалаца, и практично је примењивао ствари тако да су они могли разумети. Да ли и ти можеш то постићи?

Ослањај се на Јехову

Исусова способност поучавања била је ојачана како блиским односом који је имао са својим небеским Оцем тако и благословом Божјег духа. Да ли се искрено молиш Јехови да би био у стању да успешно водиш кућни библијски студиј? Да ли се као родитељ редовно молиш за Божје вођство у поучавању своје деце? Да ли се усрдно молиш кад се припремаш за говоре или да водиш састанке? Такво ослањање на Јехову у молитви помоћи ће ти да будеш ефикаснији учитељ.

Поуздање у Јехову можеш показати и тиме што се ослањаш на његову Реч, Библију. У молитви коју је изговорио задње ноћи свог савршеног људског живота, Исус је свом Оцу рекао: „Ја сам им дао твоју реч“ (Јов. 17:14). Иако је Исус имао огромно искуство, он никада није говорио по свом нахођењу. Увек је говорио оно чему га је поучио његов Отац, и тиме нам је пружио пример који треба да следимо (Јов. 12:49, 50). Божја реч, која је сачувана у Библији, има моћ да утиче на људе — на њихове поступке, најдубље мисли и осећања (Јевр. 4:12). Док растеш у спознању Божје Речи и док учиш како да је добро користиш у служби, развијаћеш способност поучавања која људе привлачи к Богу (2. Тим. 3:16, 17).

Исказуј част Јехови

Када је неко учитељ који опонаша Христа не значи да је једноставно способан да одржи занимљив говор. Истина, људи су се дивили Исусовим „привлачним речима“ (Лука 4:22). Али с којим је циљем Исус тако добро говорио? С циљем да искаже част Јехови, а не да скрене пажњу на себе (Јов. 7:16-18). Он је своје следбенике подстицао: „Нека ваше светло светли пред људима, да виде ваша добра дела и дају славу вашем Оцу који је на небесима“ (Мат. 5:16). Овај савет треба да утиче на начин на који поучавамо. Наш циљ мора бити да избегавамо било шта што би омело постизање тога. Када планирамо шта ћемо рећи или како ћемо то рећи, добро је да се питамо: ’Да ли ће то продубити цењење према Јехови, или ће скренути пажњу на мене?‘

На пример, у поучавању се могу ефикасно користити поређења и примери из стварног живота. Међутим, кад се исприча дугачко поређење или претерано детаљно искуство, може да се изгуби поента поуке. Слично томе, причање прича које само забављају слушаоце умањује сврху наше службе. У ствари, такав учитељ скреће пажњу на себе уместо да постиже стварни циљ теократског образовања.

’Разликуј‘

Да би неко заиста постао ученик, њему мора бити јасно оно чему се поучава. Он мора чути истину и видети како се она разликује од других веровања. У томе помаже упоређивање.

Јехова је често подстицао свој народ да ’разликује‘ оно што је чисто од онога што је нечисто (Лев. 10:9-11). Рекао је да ће они који буду служили у његовом великом духовном храму, поучити народ да „разликује свето од непосвећенога“ (Јез. 44:23). Књига Пословица наводи многе супротности између праведности и злоће, између мудрости и лудости. Чак се и ствари које нису супротне могу разликовати. Апостол Павле је направио разлику између праведног човека и доброг човека, као што је записано у Римљанима 5:7. У књизи Јеврејима, он је показао надмоћност Христове првосвештеничке службе у односу на Аронову службу. Педагог из 17. века Јан Амос Коменски је написао: „Поучавање ретко када значи нешто више од показивања како се једна ствар разликује од друге по својој сврси, облику и пореклу... Дакле, онај ко добро разликује, добро и поучава.“

Узмимо на пример да некога поучаваш о Божјем Краљевству. Ако он не разуме шта је Краљевство, можеш показати како се оно што Библија каже разликује од идеје према којој је Краљевство једноставно стање нечијег срца. Или би могао показати како се Краљевство разликује од људских владавина. Међутим, ако људи знају те основне истине, можеш заћи у ситније детаље. Можеш им показати како се Месијанско Краљевство разликује од Јеховиног универзалног краљевања, које је описано у Псалму 103:19, или од ’краљевства Сина Божје љубави‘, споменутог у Колошанима 1:13, или од ’управљања стварима‘, о коме се говори у Ефешанима 1:10. Навођењем супротности можеш помоћи својим слушаоцима да се усредсреде на ово важно библијско учење.

Исус је често користио ово средство за поучавање. Он је упоредио популарно схватање Мојсијевог Закона с правом сврхом тог Закона (Мат. 5:21-48). Направио је разлику између истинске оданости Богу и лицемерних дела фарисеја (Мат. 6:1-18). Упоредио је дух оних који су ’господарили‘ над другима са самопожртвованим духом који је требало да показују његови следбеници (Мат. 20:25-28). У једној другој прилици, као што је записано у Матеју 21:28-32, Исус је позвао слушаоце да сами увиде разлику између самоправичности и истинског покајања. То нас доводи до још једног корисног аспекта доброг поучавања.

Подстакни слушаоце да размишљају

У Матеју 21:28 читамо како Исус уводи своје поређење питањем: „Шта мислите?“ Способан учитељ не наводи само чињенице нити даје само одговоре. Не, он подстиче своје слушаоце да развијају способност размишљања (Посл. 3:21, NW; Римљ. 12:1). То се делимично постиже постављањем питања. Према Матеју 17:25, Исус је питао: „Шта мислиш, Симоне? Од кога краљеви земље добијају таксе или порез по становнику? Од својих синова или од странаца?“ Исусова питања која наводе на размишљање помогла су Петру да сам дође до исправног закључка у вези с плаћањем храмског пореза. Слично томе, када га је један човек питао: „Ко је у ствари мој ближњи?“, Исус је упоредио поступке једног свештеника и Левита с поступцима једног Самарићанина. Затим је поставио питање: „Шта мислиш, који је од ове тројице био ближњи човеку који је пао у руке разбојницима?“ (Лука 10:29-36). Исус је и овде, уместо да размишља за свог слушаоца, позвао њега да сам одговори на своје питање (Лука 7:41-43).

Допри до срца

Учитељи који схватају смисао Божје Речи свесни су да се право обожавање не састоји само од памћења извесних чињеница и повиновања извесним правилима. Оно је утемељено на добром односу с Јеховом и на цењењу његових путева. Такво обожавање укључује срце (П. зак. 10:12, 13; Лука 10:25-27). У Писму се израз „срце“ често односи на целу унутрашњу особу, укључујући и жеље, склоности, осећања и мотиве.

Исус је знао да док људи гледају на спољашњи изглед, Бог види шта је у срцу (1. Сам. 16:7). Наш мотив за служење Богу треба да буде љубав према њему а не настојање да импресионирамо друге људе (Мат. 6:5-8). С друге стране, фарисеји су многе ствари чинили да би их други видели. Много су наглашавали послушност детаљима Закона и повиновање правилима која су они сами начинили. Али у свом животу нису испољавали особине које би их поистоветиле с Богом кога су наводно обожавали (Мат. 9:13; Лука 11:42). Исус је научавао да премда је важно да будемо послушни Божјим захтевима, вредност такве послушности се мери тиме шта нам је у срцу (Мат. 15:7-9; Мар. 7:20-23; Јов. 3:36). Наше поучавање ће имати највише успеха ако опонашамо Исусов пример. Важно је да помажемо људима да сазнају шта Бог тражи од њих. Али такође је важно да упознају и заволе Јехову као особу, како би својим понашањем могли показати колико цене признат однос с правим Богом.

Наравно, да би имали користи од таквог поучавања људи треба објективно да сагледају шта им је у срцу. Исус је охрабривао људе да анализирају своје мотиве и да испитују своја осећања. Кад је исправљао неко погрешно гледиште, он је питао своје слушаоце зашто су мислили, говорили или учинили извесне ствари. Ипак, да не би све остало само на томе, Исус је уз своје питање додавао по неку изјаву, неко поређење или је урадио нешто што би их подстакло да на ствари гледају на исправан начин (Мар. 2:8; 4:40; 8:17; Лука 6:41, 46). И ми можемо на сличан начин помоћи нашим слушаоцима тако што ћемо им предложити да себи поставе питања као што су: ’Зашто ми се свиђа да овако поступам? Зашто овако реагујем на ову ситуацију?‘ Затим их треба мотивисати да на ствари гледају с Јеховиног становишта.

Покажи примену

Добар учитељ зна да је ’мудрост главна‘ (Пр. Сол. 4:7, ДК). Мудрост је способност да се знање успешно примени како би се решили проблеми, избегле опасности, постигли циљеви, помагало другима. Учитељ има одговорност да помогне ученицима да науче како да то чине, али не сме доносити одлуке уместо њих. Кад осматраш разна библијска начела, подстакни ученика да размишља. Можеш навести неку ситуацију из свакодневног живота и затим питати ученика како би му библијско начело које сте управо проучили, помогло кад би се он суочио с таквом ситуацијом (Јевр. 5:14).

У свом говору на Пентекост 33. н. е., апостол Петар је пружио један пример практичне примене који је утицао на животе људи (Дела 2:14-36). Након што је осмотрио три одломка из Писма, одломке у које су ти људи тврдили да верују, Петар их је применио у светлу догађаја којима су сви они били сведоци. На крају су ти људи схватили да треба да поступе по ономе што су чули. Да ли и твоје поучавање слично делује на људе? Да ли идеш даље од набрајања чињеница и да ли помажеш људима да разумеју зашто је нешто баш тако? Да ли их подстичеш да размишљају како оно што уче треба да утиче на њихов живот? Можда неће узвикнути: „Шта треба да чинимо?“, као они на Пентекост, али ако си добро применио стихове из Писма, биће наведени да размисле о предузимању одговарајуће акције (Дела 2:37).

Кад ви родитељи са својом децом читате Библију, имате дивну прилику да их обучавате да размишљају о практичној примени библијских начела (Еф. 6:4). На пример, можете изабрати неколико стихова из читања Библије које је предвиђено за ту седмицу, осмотрити њихово значење и затим поставити питања као што су: ’Како нам ово пружа вођство? Како ове стихове можемо употребити у служби? Шта они откривају о Јехови и о томе како он поступа, и како то изграђује наше цењење према њему?‘ Охрабри своју породицу да коментарише о овоме током дискусије о врхунским тачкама Библије у Теократској школи службе. Вероватно ће упамтити стихове о којима буду коментарисали.

Пружи добар пример

Ти поучаваш не само оним што кажеш већ и оним што радиш. Својим поступцима практично показујеш како се примењује оно што кажеш. Деца тако уче. Кад опонашају своје родитеље она пружају доказ да желе да буду попут њих. Деца желе да знају како изгледа кад раде оно што раде и њихови родитељи. Слично томе, кад се они које поучаваш ’угледају на тебе као и ти на Христа‘, почеће да осећају благослове зато што ходе Јеховиним путевима (1. Кор. 11:1). И сами почињу осећати како се Бог опходи с њима.

То је озбиљан подсетник на важност пружања исправног примера. У зависности од тога ’какве смо особе у делима која припадају светом понашању и оданости Богу‘, то може доста допринети да онима које поучавамо пружимо живи доказ како се примењују библијска начела (2. Петр. 3:11). Ако студента Библије охрабрујеш да редовно чита Божју Реч, буди и ти сам марљив у томе. Ако желиш да твоја деца науче да се држе библијских начела, онда нека виде да су твоји поступци у складу с Божјом вољом. Ако поучаваш скупштину да буде ревна у служби, побрини се да и ти сам имаш потпун удео у том делу. Кад практикујеш оно чему поучаваш, ти си у бољем положају да мотивишеш друге (Римљ. 2:21-23).

С циљем да побољшаш своје поучавање, питај се: ’Да ли поучавам на такав начин да то значајно утиче на ставове, говор и поступке оних који ме слушају? Да ли, да бих разјаснио неке ствари, правим разлику између разних идеја или начина поступања? Шта чиним да бих својим ученицима, својој деци или својим слушаоцима на састанку помогао да упамте оно што говорим? Да ли јасно показујем слушаоцима како да примене оно што уче? Да ли то могу да виде у мом случају? Да ли схватају како њихова реакција на оно што се осматра може деловати на њихов однос с Јеховом?‘ (Посл. 9:10). Настави да поклањаш пажњу овим стварима док се трудиш да развијаш вештине поучавања. „Стално пази на себе и на своје поучавање. Остани код тих ствари, јер чинећи то спашћеш и себе и оне који те слушају“ (1. Тим. 4:16).