ПРЕТЊА ПО ОПСТАНАК. Папирус и пергамент су углавном били материјали које су користили писци Библије и њени преписивачиa (2. Тимотеју 4:13). Зашто су ови материјали довели у питање опстанак Библије?

Папирус се лако кида, бледи и пропада. „Заправо, лист папируса се може с временом претворити у мрежу влакана и шаку прашине“, кажу египтолози Ричард Паркинсон и Стивен Кверк. „Свитак се може убуђати и иструлити или га могу појести глодари и инсекти, посебно термити.“ Неки папируси су након открића били изложени прејакој светлости или влази, што је убрзало њихово пропадање.

Пергамент је издржљивији од папируса, али и он пропада уколико се њим лоше рукује или је изложен екстремним температурама, влази и светлости.b Пергамент такође нападају инсекти. Због тога древни рукописи „ретко опстају“, наводи се у једној стручној књизи (Everyday Writing in the Graeco-Roman East). Дакле, да Библија није опстала и њена порука би заувек била изгубљена.

КАКО ЈЕ БИБЛИЈА ОДОЛЕЛА ТОЈ ПРЕТЊИ. Према јеврејском закону, сваки краљ је морао да „препише себи у књигу“ Мојсијев закон, то јест првих пет библијских књига (Поновљени закони 17:18). Поред тога, преписивачи су до I века нове ере направили толико много манускрипата да их је било у синагогама по целом Израелу, па чак и у тадашњој Македонији (Лука 4:16, 17; Дела апостолска 17:11). Како су тако стари манускрипти опстали до данас?

„Познато је да су Јевреји стављали свитке у крчаге и ћупове како би их сачували“, каже изучавалац Новог завета Филип Комфорт. Ту традицију су очигледно наставили и хришћани. Тако су неки древни библијски манускрипти пронађени на подручјима с веома сувом климом, у глиненим ћуповима, мрачним просторијама и пећинама.

ИСХОД. На хиљаде делова библијских манускрипата, од којих су неки стари више од 2 000 година, опстало је до дан-данас. Ниједан други древни текст нема толико манускрипата који датирају из тог доба.

ПРЕТЊА ПО ОПСТАНАК. Многи политичари и верске вође су промовисали оно што је било у супротности с Библијом. Често су своју власт користили да би народ одвратили од поседовања, умножавања и превођења Библије. Погледајмо два примера:

• Око 167. пре нове ере: Селеукидски краљ Антиох Епифан, који је настојао да хеленизује Јевреје, наредио је да се униште сви примерци светих списа на хебрејском. Његови службеници су „цепали и спаљивали свитке Закона где год би их нашли и убијали оне који су их читали и из њих црпли снагу и утеху“, написао је историчар Хајнрих Грец.

• Средњи век: Неким католичким вођама се нимало није свиђало што је обичан народ радије говорио о библијским учењима него о католичким догмама. Зато су прогласили јеретицима све оне који су поседовали неки део Библије, изузев Псалама на латинском. На једном црквеном сабору је одређеним појединцима наређено да „марљиво и верно траже јеретике [...] тако што ће претраживати куће и подземне просторије оних за које се сумња да поседују Библију [...] Кућа у којој се нађе јеретик, треба да буде уништена.“

Да су противници Библије успели да је униште, њена порука се никада не би чула.

КАКО ЈЕ БИБЛИЈА ОДОЛЕЛА ТОЈ ПРЕТЊИ. Краљ Антиох је покренуо акцију хеленизације у Израелу, али су јеврејске заједнице већ постојале у многим другим земљама. Заправо, каже се да је до I века нове ере, преко 60 посто Јевреја живело ван граница Израела. Они су у својим синагогама чували примерке Писма, које ће користити и будући нараштаји, укључујући и хришћане (Дела апостолска 15:21).

Током средњег века, они који су волели Библију херојски су издржали прогонство и наставили да је преводе и умножавају. Још пре проналаска штампарске пресе у XV веку, делови Библије су постојали на чак 33 језика. Након тога, Библија је почела да се преводи и производи незапамћеном брзином.

ИСХОД. Упркос претњама моћних краљева и свештеника, Библија је најтиражнија и најпревођенија књига у историји. Утицала је на законе неких земаља, њихове језике и животе милиона људи.

ПРЕТЊА ПО ОПСТАНАК. Библија је опстала упркос томе што је писана на пропадљивим материјалима и што је била мета жестоких противника. Међутим, постојала је још једна опасност. Наиме, неки преписивачи и преводиоци покушали су да измене њену поруку. Понекад су настојали да прилагоде Библију својим веровањима, уместо да своја веровања обликују према њој. Погледајмо неке примере.

• Места за службу Богу: У периоду између II и IV века пре нове ере, писци самарићанског Пентатеуха су након Изласка 20:17 убацили речи „на гори Гаризим. Тамо ћеш подићи олтар“. Тако су се надали да ће свети списи оправдати постојање храма на гори Гаризим.

• Тројство (Света Тројица): Мање од 300 година након завршетка Библије, један заговорник доктрине о тројству је у стих из 1. Јованове 5:7 додао речи „на небу: Отац, Реч, и свети дух; и ово троје је једно“. Овог дела није било у изворном тексту. О томе је библиста Брус Мецгер рекао: „Почев од шестог века, ове речи су се све чешће појављивале у манускриптима старолатинских превода [Vetus Latini] и у Вулгати.“

• Божје име: Многи преводиоци су, наводећи јеврејску традицију као разлог, избацили Божје име из Библије. Заменили су га титулама као што су „Бог“ и „Господ“, иако се те титуле у њој не везују само за Створитеља већ и за људе, религиозне предмете, па чак и за Ђавола (Јован 10:34, 35; 1. Коринћанима 8:5, 6; 2. Коринћанима 4:4).a

КАКО ЈЕ БИБЛИЈА ОДОЛЕЛА ТОЈ ПРЕТЊИ. Тачно је да су неки преписивачи Библије били немарни, па чак и подмукли, али многи су били стручни и веома пажљиви. У периоду између VI и X века нове ере, масорети су преписивали хебрејске списе, који су постали познати као масоретски текст. Каже се да су бројали речи и слова како би засигурали да се не увуче ниједна грешка. Када би сумњали да је у главном тексту била нека грешка, означили би то на маргинама. Веома су пазили да не мењају библијски текст. „Намерно га мењати“, написао је професор Моше Гошен-Готштајн, „за њих би био најгори злочин.“

Осим тога, библисти данас лако могу запазити грешке захваљујући обиљу постојећих манускрипата. Примера ради, верске вође су вековима говориле како њихови преводи на латинском представљају аутентичан библијски текст. Тако су могли да у 1. Јованову 5:7 убаце речи које нису биле део изворног текста, о чему смо говорили раније у овом чланку. Та грешка се увукла и у превод Даничић–Караџић. Али шта су показали касније откривени манускрипти? Брус Мецгер је написао: „Овај део [из 1. Јованове 5:7] не налази се у древним манускриптима (на сиријском, коптском, јерменском, етиопском, арапском, старословенском), осим на латинском.“ Због тога је у неким ревидираним издањима Библије тај део уклоњен.

Да ли древни манускрипти доказују веродостојност библијског текста? Када су 1947. откривени древни свици с Мртвог мора, било је могуће упоредити их с масоретским текстом на хебрејском, који је настао хиљаду година након тих свитака. Један од изучавалаца тих свитака је закључио да чак и само један свитак „пружа необориве доказе да су јеврејски преписивачи више од хиљаду година крајње верно и пажљиво преписивали библијски текст“.

У библиотеци „Честер Бити“ у Даблину налази се једна колекција папируса у којој се могу видети скоро све књиге такозваног Новог завета, укључујући и манускрипте из II века нове ере, што је само око 100 година након што је Библија завршена. „На тим папирусима се може видети обиље нових детаља. Међутим, сви они потврђују да током историје није било великих одступања од изворног библијског текста“, наведено је у једном библијском речнику (The Anchor Bible Dictionary).

ИСХОД. Обиље древних манускрипата потврђује да библијски текст није био значајно измењен. „Ниједна друга древна књига нема толико много сведочанстава из тако раног периода и ниједан непристран стручњак не би могао порећи да је текст који је стигао до нас готово нетакнут“, написао је сер Фредерик Кењон о грчком делу Библије, познатом и као Нови завет. Један други изучавалац, Вилијам Хенри Грин, рекао је о хебрејском делу Библије, то јест о Старом завету: „С правом се може рећи да ниједно друго древно дело није тако верно преношено.“